Vreme broj 501, 12. avgust 2000.

Zdravstvo

Kad ministar ne spava

U svom prvom obraćanju direktorima bolnica i filijala socijalnog osiguranja, dr Milovan Bojić je, između ostalog, obećao da više neće dolaziti na presecanje vrpci i svečanosti tim povodom. Već sutradan, novi ministar zdravstva uručivao je po Šumadiji, dan kasnije po Vojvodini, na svečan način medicinsku opremu i učestvovao na proslavama otkrivanja renoviranih ili novih zdravstvenih objekata

Dr Milovan Bojić, tek ustoličeni ministar zdravlja u vladi Srbije, najavio je pre tri nedelje paket mera za spasavanje srbijanskog zdravstva. Kako i dolikuje čoveku njegovog kova i "vlasniku" značajnih državnih i partijskih funkcija (direktor Instituta za bolesti srca Dedinje, funkcioner Jugoslovenske levice, potpredsednik već pomenute vlade, prvi čovek Atletskog saveza Jugoslavije, pretendent na mesto u SANU, član nekoliko upravnih odbora i predsednik Komiteta univerzitetske levice) u akciju je krenuo agresivno, sa dobrom medijskom promocijom na državnoj TV. Zapretio je nekooperativnim funkcionerima filijala zdravstvenog osiguranja, direktorima bolnica i lekarima, građanima obećao bolje lečenje, uz to i besplatno, a nadležnima u bolnicama, apotekama, farmaceutskim kućama rigorozniju finansijsku i svaku drugu kontrolu.

NEZNANJE ZA ČUĐENJE: Učinak tronedeljnog ministrovog nespavanja i rada vikendom potpuna je centralizacija distribucije lekova, relativno popunjavanje gotovo praznih rafova apoteka i zdravstvenih ustanova, zabrana pušenja po bolnicama i uvođenje recepta kao jedinog sredstva za dobijanje ili kupovinu leka. Svakog, od antibiotika do aspirina. Bojićevi dnevni ili noćni prepadi zdravstvenih ustanova uredno praćeni televizijskim zapisima i izveštajima u dnevnim režimskim listovima bliži su izbornoj kampanji levice nego stvarnom snimanju stanja u bolnicama. Na snimcima se ne može videti ništa novo. Građani se već dugo u ovoj zemlji leče u nenormalnim uslovima, sirotinjskim i oronulim bolnicama, u kojima nema bukvalno ničega – ni lekova, ni hrane ni sredstava za higijenu. Jedina novina je da Bojić u bolnice ovih dana dolazi kao resorni ministar. Nije valjda da kao dugogodišnji lekar, direktor bolnice i potpredsednik vlade nije znao da je zdravstvo otišlo dođavola, da država farmaceutskim kućama duguje silne milione za neplaćene lekove, da velike državne firme ne plaćaju doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje, da lekari primaju mito zato što ne mogu da prežive sa platom od nepunih 200 nemačkih maraka, da u apotekama i bolnicama nema lekova, i da pacijenti moraju da u bolnicama kupe sve, od igle i konca za operaciju do citostatika, veštačkog kuka. Uostalom dr Milovan Bojić se već osam godina nalazi na čelu moćnog, i savremeno opremljenog dedinjskog Instituta za bolesti srca. U kriznim godinama tamo se krenulo sa transplantacijama srca i jetre, skupim zahvatima kojima se ne mogu podičiti ni razvijenije zemlje: "Najviše volim nacionalne laboratorije, nacionalne ustanove, nacionalni ponos i slavu, a naša medicina ima i takvu slavu i moć i od toga se neće odustati", rekao je Bojić najavljujući svoj novi program disciplinovanja zdravstva, sticajem okolnosti, opet u leto, samo 1992. Tada ga, kao kadar Socijalističke partije Srbije sa Vračara, ondašnja vlada Srbije postavlja za direktora izdvojenog odeljenja kardiovaskularne hirurgije bolnice "Dragiša Mišović" – ustanove koja je oduvek važila za bolnicu miljenicu političkog establišmenta.

U toj bolnici u kojoj je godinama trajala pobuna protiv direktora Mihajla Vučinića, te godine Ministarstvo zdravlja stavlja katanac na vrata, zaposlene šalje na prinudni odmor i formira komisiju koja utvrđuje da su primedbe lekara na rad direktora opravdane i da su upravo na toj klinici operacijama na srcu bili podvrgavani i pacijenti koji nije trebalo da budu operisani. Sve u svemu dr Bojić dolazi u praznu kliniku u kojoj pristup, s obzirom na to da je pod katancem, imaju samo on i bivši inkriminisani direktor Vučinić. (Uzgred budi rečeno, profesor Vučinić je i danas savetnik direktora dedinjske bolnice.) Dolazi novi kadar u bolnicu, a većina pobunjenih doktora napušta kliniku iz zdravstvenih ili profesionalnih razloga.

Priča koja dalje sledi je poznata. Dedinje uz svesrdnu materijalnu pomoć države prerasta u Institut za srce, raspolaže novom zgradom, savremenom opremom, dobrim kadrom sa pristojnim platama. Sve u svemu hjustonska bolnica u sirotinjskoj Srbiji.

Posle uspešne "bitke" za sopstvenu bolnicu, ministar Bojić ovog leta kreće, kako piše "Politika", "energičnim i upečatljivim govorom" u zdravstvene reforme. Najavom oštrijeg kursa u zdravstvu i "vraćanju dostojanstva bolesnim građanima" dr Milovan Bojić zapravo pokušava da ispravi ili popravi sve ono što je rađeno u neraskidivom sistemskom trouglu: Ministarstvo zdravlja – Zavod za zdravstveno osiguranje – Vlada Srbije, čiji je on potpredsednik.

OBEĆANJA I PRAKSA: Šta je sve u prvom obraćanju direktorima bolnica i filijala socijalnog osiguranja obećao ili najavio ministar Bojić? Prvo: neće više dolaziti na presecanje vrpce i svečanosti tim povodom. To bi mogla biti ključna promena u njegovom ponašanju pošto je proteklih godina, doduše ne u svojstvu ministra već funkcionera JUL-a ili potpredsednika vlade, sekao vrpce u elitinim objektima srpskog zdravstva. No, već sutradan, ministar Bojić uručuje po Šumadiji, dan kasnije po Vojovdini, na svečan način medicinsku opremu (sterilizatore na primer) i učestvuje u svečanostima otvaranja renoviranih ili novih zdravstvenih objekata. Umesto investicija, osim za porodilišta u Požarevcu i Novom Sadu, najavio je krpljenje bolnica, krečenje i slične radove.

U celu akciju, kako je i obećao, uveo je i građane kojima je omogućio da na posebne telefone u Minstarstvu, pod punim imenom i prezimenom, denunciraju lekare i drugo zdravstveno osoblje ako imaju primedbi ili ako smatraju da se pojedinci u određenim ustanovama ne ponašaju shodno novim pravilima u zdravstvu ili primaju mito.

U jednoj od eminentnih beogradskih zdravstvenih ustanova i bez telefonskog dojavljivanja proradila je unutrašnja "samodisciplina", pa je već u prvoj nedelji jedan doktor priveden zato što je neko dojavio da je nešto zgrešio. Neki od lekara tu prvu nedelju povratka besplatnog lečenja opisuju za "Vreme" kao najstrašniju u karijeri. Jedan od njih kaže da u bolnicama nije bilo bukvalno ničega a da se pacijentima nije smelo reći šta treba da kupe od lekova ili sanitetskog materijala: "Pa ko preživi. Najteže je bilo sa operisanim pacijentima za koje nije bilo ni infuzionih rastvora ni antibiotika. Lekari su čak i pretresani na ulasku u bolnicu i bila je prava veština kako uneti lek i pomoći čoveku, da ne umre. Internom naredbom, u bolnice su primani samo urgentni slučajevi. Za svaki 'prekršaj' ove vrste sledilo je saslušanje kod direktora ili načelnika..." Ova nepisana naredba u većini bolnica izgleda funkcioniše i danas. Čoveku koji je hteo da u jednoj beogradskoj bolinici operiše laparoskopskom metodom žučnu kesu rečeno je da se primaju samo urgentni slučajevi, da još nije poznata ni cena operacije i da mora sačekati jesen.

U prvoj nedelji lečenja zdravstva pod udarom ministrove odluke o racionalnijem korišćenju opreme našao se skener pirotske bolnice vredan 600 hiljada DEM, koji je, kako je najavljeno i pre puštanja u rad, trebalo po ministrovoj odluci preseliti u Beograd, iako su ga svom gradu kupili tamošnji kolektivi "Tigar" i "Prvi maj". Prvi potez odmah je izazvao komentare sa političkim konotacijama, s obziorm na to da je Pirot opoziciona opština. Sticaj okolnosti je hteo da se pred TV kamerama u pratnji ministra među prvima otkrije i navodni javašluk u pančevačkoj bolnici, takođe u opozicionoj opštini. Najavljena seoba opreme za sada miruje. Da li se čeka najavljeni popis ili su u pitanju preče obaveze, ili je pak neko procenio da to baš u mesecima izborne kampanje ne bi bio dobar marketinški potez.

"APSOLUTNA SNABDEVENOST": Pod geslom "briga za građanina na prvom mestu" ili "mi moramo da sprečimo da se bolestan čovek guli kao krompir" ministar Bojić je obećao, a potom i ukinuo plaćanje participacije na zdravstvene usluge. Zatim se u pratnji TV kamera dao u obezbeđivanje obećanih lekova.

Učinak ove javno vremenski oročene mere – "apsolutna snadbevenost lekovima za tri nedelje" – čiji rok ističe ovih dana, po svemu sudeći neće moći da bude ni kratkoročno sasvim ispunjen. U apotekama i dalje nema svih obećanih lekova. Primer je manjak neophodnog insulina, posebno onog humanog. Pacijenti ga nabavljaju za skupe pare po privatnim apotekama, a lekari čak i pacijentima koji su dvadeset godina koristili humane insuline odboravaju u njihovom nedostatku izdavanje bilo kog insulatarda, na primer, sporodejstvujućeg svinjskog insulina.U Srbiji inače ima 130 hiljada ljudi obolelih od šećerne bolesti. Medikamenti su opak počeli da pristužu u apoteke i zdravstvene ustanove. Odakle – teško je reći, a još teže gde su ti lekovi bili sve ove godine.

Međutim, do leka se i sve teže dolazi. Recept je, kao uostalom svuda u svetu, postao nezaobilazna procedura pri kupovini leka. Doduše ima razlike. Tamo postoji lista lekova koje ne možete kupiti bez recepta, a kod nas ga morate imati za sve, i ako vas boli glava i ako imate temperaturu ili zubobolju, ili stomačne tegobe. U opštoj konfuziji i menjanju izjava i propisa iz dana u dan po beogradskoj čaršiji se pročulo da ipak recept ne treba za aspirin. Od tri državne apoteke koje smo obišli, u dve je i za najobičniji aspirin i kofan na primer (lek protiv glavobolje) bio potreban recept. Dolaskom na dužnost ministar je obećao građanima da će svi lekovi biti besplatni. Stav je ovih dana korigovan, pa se ispostavilo da se i u privatnoj apoteci, gde se takođe ne može bez recepta za lek mora normalno platiti. Plaćanju podležu i lekovi van tzv. pozitivne liste i u državnim apotekama.

Lekovi bez para teško će moći da potraju u apotekama, a sadašnje slike o putujućim kamionima iz centralnog magacina u provinciju republike teško da mogu zadovoljiti potrebe bolesnog i iscrpljenog stanovništva. Šta, na primer, znače dva kaminona lekova za jedan veliki grad poput Užica ili Čačka. Samo zadovoljavanje urgentnih potreba. Srbija je zemlja hroničnih bolesnika. Prema podacima od pre nekoliko godina, kada je domaću farmaceutsku industriju sa gotovo 50 odsto proizvodnje podmirivala ICN Galenika, u Srbiji je samo za kardiovaskularne bolesti, lečenje srca, hipertenzije itd. proizvedeno 22 miliona pakovanja lekova.

U kampanji lek u apotekama niko ne pominje gotovo 150.000 malignih bolesnika, niti skupe citostatike, 130.000 dijabetičara. Šta je sa plućnim bolesnicima i porastom broja obolelih od tuberkuloze. Koliko je za njih potrebno kamiona napunjenih lekovima? Prema podacima iz 1996. godine, samo iz grupe moćnih antibiotika cefalosporina (palitreks, longacef...) na ovim prostorima je prodato gotovo pet miliona pakovanja (4.698.113). Gde su ostali, penicilinski preparati na primer? Reforme zdravstvenog sistema ovde se pominju poodavno. Od uvođenja višestranačkog sistema one su postale uglavnom pred izbore lakmus za sve političke partije. Posebno one koje su već deceniju na vlasti i pod čijim patronatom je zdravstvo i otišlo u bestraga. Najavljivane reforme uglavnom su se svodile na uredbe i restriktivne propise koje su građane koštale i para i zdravlja i života.

Možda bi potezi novog ministra i ulivali neku nadu da su apoteke napunjene bez ovolike halabuke, pretnji, manira koji priliče nekoj drugoj službi, a ne doktorskoj. U svakom slučaju, najveća "pljuska" zalepljena je bivšem ministru dr Leposavi Milićević, kolegi i partijskom drugu aktuelnog ministra, sa kojim je proteklih godina presecala sve najvažnije vrpce u zdravstvu.

Branka Kaljević

Ko pita za pare

Tihi rat farmaceutske industrije i države oko dugovanja i cena traje već godinama. Cene lekova su formirane sada već daleke 1996. godine prema kursu od 3,3 dinara za nemačku marku. Ono što nije pošlo za rukom bivšoj ministarki zdravstva Leposavi Milićević, pošlo je dr Bojiću. Jedna od prvih mera bilo je poskupljenje lekova za 50 odsto. Odluku je verifikovala savezna vlada na predlog srpske vlade, a ministar Bojić je reč poskupljenje u javnosti okarakaterisao kao zlonamerno: "Nije reč o poskupljenju lekova već usklađivanju cena." Prema junskim podacima grupacije farmaceutske industrije Jugoslavije, Republički zavod za zdravstveno osiguranje bez "Galenike" i "Srboleka" duguje farmaceutskoj industriji za isporučene lekove 264 miliona dinara, dok domaće fabrike inostranim partnerima za preuzete sirovine duguju gotovo 60 miliona dinara plus dodatno zaduženje za isplatu dospelih obaveza od 12,7 miliona dinara. Od države su zatražili dodatne korekcije cena i sužavanje liste nepohdonih lekova, jer Zavod za zdravstveno osiguranje kao glavni dužnik jednostavno nema dovoljno novca. U ovoj fazi trke za lekovima, ministar Bojić novac i ne pominje. Za uterivanje para u kasu Zavoda zaduženi su direktori filijala, a ministar puni i kontroliše snabdevenost tek formiranog centralnog magacina za lekove Ministarstva zdravlja. Kontroliše sve pred TV kamerama, čak i odlazak kamiona sa lekovima u provinciju Srbije: "Lekove moramo čuvati, nemamo lekova zato što ih nismo dobro čuvali", pojašnjava ministar aktuelnu situaciju pri poseti jednoj od apoteka. Nije baš najjasnije da li iz tog razloga tako pomno kontroliše centralni magacin, kao ni to od koga čuva lekove – od zdravstvenih radnika koji dežuraju u magacinu ili od bolesnog naroda koji ne može bez lekova. U normalnim zemljama lekovi se ne proizvode za čuvanje nego trošenje zarad zdravlja stanovništva.

Od reda do reda

Po novim propisima pravi podvig predstavlja i dobijanje recepta. Osim malobrojnih specijalista, većini je uglavnom još pre nekoliko godina oduzeto pravo da pacijentima pišu recepte, spasonosni papir možete dobiti jedino od lekara opšte prakse. Dakle, stvar izgleda ovako. Odete u dom zdravlja na kontrolu kod kardiologa. Čekate u redu na pregled. On vam savetuje određenu terapiju i šalje vas kod lekara opšte prakse. Ako imate sreće da vam kardiolog i lekar opšte prakse rade i ustoj smeni uštedeli ste ponovni dolazak u dom zdravlja. Naravno ne i novi red, kod lekara opšte prakse kogdkoga ćete dobiti recept. Potom odlazite u apoteku, i tamo gužva, a možda baš do te apoteke nije još stigao kamion iz centralnog magacina. Ako kojim slučajem podizanje ili kupovinu leka odložite sedam dana, recept vam ne važi i procedura se ponavlja: specijalista, lekar opšte prakse, apoteka. Celu stvar usporava i procedura duplih recepata. Jedan ostaje u domu zdravlja, finansijskoj, stručnoj i drugoj kontroli na uvid, a drugi iz istih razloga u apoteci. Pacijentu ne ostaje ništa. On je dobio lek. Postoji još jedna zavrzlama: ako kojim slučajem kupujete lek za koji se država obavezala da vam, obično posle nekoliko meseci nadoknadi deo novca, neće imati čime da dokažete da ste kupili lek. Recepti ostaju kod onih koji podležu kontroli ministarstva, a vi eventualno možete dobiti potvrdu da ste kupili neki lek, ali bez novčane vrednosti leka. Uzgred budi rečeno, državna nadoknada se obavlja po kursu šest dinara za jednu marku. Ako je suditi po anketama državne televizije, cela stvar je usrećila građane. Ne smetaju im ni redovi ni gombanja, važno je da dođu do leka. Doktori su uzdržani u javnim nastupima, i za sada ćute. Od nekadašnjih heroja (kako ih je nazivala bivša ministarka, a bogami i članovi srpske vlade s početka sankcija, a potom NATO bombi) danas su proglašeni za glavne derikože pacijenata. I ne samo to. Došli su u situaciju da im rad određuju nekakve komisije, da ih ovog leta (slučaj Vranje) vraćaju sa godišnjih odmora, da ih pretresaju pri ulasku u bolnice.

prethodni sadržaj naredni