Humanitarac u zatvoru (4)
Suđenje pa pomilovanje
Stiv Prat (Steve Pratt), šef misije australijskog ogranka međunarodne humanitarne organizacije CARE, svedoči u knjizi Duty of Care ("Briga kao dužnost", u izdanju Simon & Schuster, 2000) kako su on i njegove kolege Piter Volas (Peter Wallace) i Branko Jelen uhapšeni prošle godine, prve nedelje NATO intervencije, i osuđeni zbog špijunaže. Posredovanjem visokih predstavnika međunarodne zajednice, predsednik SRJ Slobodan Milošević pomilovao je Prata i Volasa, koji su pušteni na slobodu početkom septembra. Branko Jelen je oslobođen 1. januara 2000. U narednim brojevima "Vremena"objavićemo najzanimljivije delove knjige "Duty of Care".
U
ćeliju ulazi Brando, mladić koga sam viđao tokom prethodnih mučnih
seansi isleđivanja, i kaže: "Imate sreće, sudiće vam se." Očigledno
su bili zadovoljni mojim priznanjem. "Skinuti ste sa liste nestalih i
od sada ste zvanično pritvorenik. Do suđenja ćete biti prebačeni u
drugi zatvor. Bar neću morati da vas ubijem", dodaje Brando i lupi
vratima za sobom. Odahnuo sam. Znam da će suđenje biti farsa, baš kao
što je bilo i moje priznanje, i da će me osuditi, ali takođe znam da ću
preživeti.
Predveče po mene dolazi Brando sa još jednim islednikom. Na glavu mi ponovo stavljaju kesu, ruke mi vezuju lisicama. Odvode me do Centralnog zatvora i smeštaju me u samicu. Umesto kreveta u ćeliji je postavljena drvena klupa. Sutradan se Brando pojavio sa još dvojicom agenata i prevodiocem. Oni su mi doneli doručak. Prevodilac mi deluje ljubazno, teši me kako će sve biti u redu i kako ću uskoro ponovo videti svoju porodicu. Brando još dodaje da će se sve završiti za nekoliko dana, najkasnije nekoliko nedelja. Čuvari su mi doneli ćebe i jastuk. Kažu mi da tokom dana ne smem ni da sedim ni da ležim. Ukoliko me uhvate, dodaje čuvar, kazniće me. Prvih osam nedelja retko me izvode iz ćelije u šetnju. Za to vreme nisam video nijednog drugog zatvorenika, samo stražare koji ili ne govore engleski, ili ne žele sa mnom da razgovaraju. Šetnja mi se u ovom periodu svodila na desetominutno hodanje hodnikom, i to samo onda kada su drugi zatvorenici u svojim ćelijama, u pratnji od desetak stražara. Iako je proleće, i dalje je jako hladno i ćelija podseća na ledaru. Tokom šetnji osluškujem glasove iz drugih ćelija, pokušavam da dokučim da li su Piter ili Branko u nekoj od njih. Branko je uhapšen 8. aprila u Nišu i odmah je poslat u Centralni zatvor u Beogradu. Po kašlju sam uspeo da lociram Pitera koji je boravio šest ćelija dalje od moje. Učinilo mi se nekoliko puta da prepoznajem Brankov glas koji je dopirao iz jedne od ćelija pri kraju hodnika.
Tokom prve nedelje zatvora stražari su me odveli u jednu kancelariju sa pogledom na zatvorsko dvorište. Na zidu je veliki portret Slobodana Miloševića.
ODMAHIVANJE: U sobu ulazi oniži, crnomanjasti čovek sa crnim brkovima, u elegantnom trodelnom odelu, u pratnji prevodioca. Podseća me na husara, i njemu dajem nadimak Džingis. Devojka se predstavila kao studentkinja prava. Džingis ne govori engleski, ali se čini da razume pomalo. Odmah sam ga upitao da li mogu da se sretnem sa predstavnicima Crvenog krsta. Odmahuje glavom i odgovara: "Majore Pret, u izuzetno teškom ste položaju, takoreći najtežem, morate da sarađujete. Ukoliko odbijete, možete očekivati najgore, nećete više videti svoju porodicu." Predstavio se kao pomoćnik vojnog istražnog sudije. Kaže da je pregledao izveštaje vojnih obaveštajnih agenata koje je nazvao "specijalnim istražiteljima" i da je pročitao moje priznanje. Objašnjavam mu da su me psihički i fizički maltretirali da bih priznao ono što piše u izjavi, ali je na to samo odmahnuo rukom, kao i kada sam mu ispričao da me stražari povremeno uznemiravaju i prete mi da će me ubiti. Njegova poruka je jasna: ukoliko ne budem sarađivao, država će biti prinuđena da preduzme najdrastičnije mere kazne. "Vi ste špijun, majore Pret, a naša zemlja je u ratu. Bolje bi vam bilo da sarađujete".
Shvatio
sam da nema svrhe da pobijam navode iz izjave koju sam dao pod pretnjom
smrću i batinama. Nisam o tome u tom trenutku razmišljao, ali sam
kasnije shvatio da će izjave pred Džingisom zapečatiti moju sudbinu.
Tek kasnije sam saznao da Džingis nije bio nikakav vojni tužilac ili
istražni sudija, već je pripadao vojnoj kontraobaveštajnoj službi. Vešto
me je uvukao u zamku. Pri ispitivanju 12. aprila u sobi se nalazio
nepoznati prosedi muškarac u trodelnom odelu. Predstavio mi se kao istražni
sudija, sa zadatkom da ispita da li ima osnova za pokretanje postupka. S
njim u sobi su prevodilac, koja je bila sa Džingisom, i stenograf. Sudija
mi se predstavio kao major Dragosavljević. Sve neki majori. Dodaje da je
on zadužen za mene i da me niko drugi ne sme ispitivati. Kaže mi i da ne
mogu da vidim predstavnika Crvenog krsta. Čisto da ne zaboravim, podseća
me da sam u veoma lošem položaju i da bi bolje bilo da sarađujem. Ovoga
puta, doduše, procedura liči na redovnu proceduru kao i na Zapadu. Sada
oštrije protestujem zbog maltretiranja i pretnji kojima sam bio podvrgnut
da bih potpisao priznanje. Major me gleda sa odglumljenom začuđenošću.
"Majore, to su teške optužbe", kaže na pristojnom engleskom.
Čak se i nasmejao u jednom trenutku, kao da ne može tako nešto ni
zamisliti. Dodao je ipak da će ispitati slučaj, ali mu nisam poverovao.
Ispitivanje se nastavilo još dve nedelje. Istražni sudija mi je prilikom
poslednjeg saslušavanja rekao da moja izjava mora da sadrži dodatak da
se kajem za svoje postupke. Nakon nekoliko dana u zatvor mi je stigla optužnica
da sam organizovao špijunsku mrežu i da sam prikupljao i poverljive
vojne podatke i prosleđivao ih NATO-u. U zaglavlju dokumenta pisalo je
Prvo okružno vojno tužilaštvo. Rečeno mi je da mogu da uložim žalbu
u roku od 24 časa, što sam i učinio. Stražar mi je doneo olovku koja
jedva piše i nekoliko listova papira. Napisao sam žalbu na četiri
strane. Kasnije su došla trojica stražara, verovatno kada su čuli moje
primedbe na njihovo ponašanje i pretnje da će me ubiti, urlajući i
psujući. Jedan od njih koga sam prozvao Psiho udario me je nekoliko puta
po glavi uz povike na lošem engleskom: "NATO špijunu!" Ponovio
je da će da me izvede pred streljački vod. Zatim me je tako snažno
udario da sam pao na pod, i njegova čizma se već našla iznad moje
glave. U tom trenutku ga je iz ćelije povukao mlađi stražar koji ga je
obuzdao u poslednjem trenutku pre nego što mi je cokulom zgnječio
lobanju. U narednih šest nedelja stražari su nastavili da povremeno
ulaze u ćeliju da bi me tukli. Psiho je bio najbrutalniji, ali sam
primetio da je sa njim uvek neko ko ga obuzdava.
STIGAO JE MALKOLM: Jedno prepodne po mene su došla dvojica tipova u civilu, i grubo su mi naredili da krenem sa njima. Po ustaljenoj proceduri, najpre su mi vezali ruke lisicama, a na glavu stavili vreću. Odvode me niz stepenište, a zatim napolje, gde me smeštaju u kola. Glavu, kao i prilikom ranijih vožnji u njihovoj pratnji, moram da držim među nogama. Posle izvesnog vremena obreo sam se u velikoj zgradi, za koju sam kasnije saznao da je palata pravde. Kada smo izašli iz lifta, skinuli su mi lisice. Uveli su me u kancelariju sa luksuznim nameštajem i predivnim persijskim tepihom. Jedva sam poverovao svojim ušima kada sam u deliću svog mozga počeo da razaznajem maternji jezik i topao glas. U kancelariji me je čekao australijski ambasador Čarls Lem i njegov pomoćnik Don Foli. Jedva sam se suzdržao da ne briznem u plač. Sastanak je vodio major Dragosavljević koji je tom prilikom delovao vrlo nervozno. Sastanak je trajao svega 15 minuta i nije nam dozvoljeno da razgovaramo ni o čemu što ima veze sa mojim slučajem. Kris mi je rekao da je moja žena Samira dobro, i da se preselila u Englesku gde će sačekati porođaj. Na povratku u zatvor ne mogu da skinem osmeh sa lica. Ponovo su me doveli na sastanak naredne nedelje, pred kraj aprila. Samo što nisam pao u nesvest kada sam u sobi video ogromnu figuru Malkolma Frejzera, predsednika CARE Australia i bivšeg australijskog premijera. Začudio sam se kada sam video mikrofone na stolu. Onda su u sobu ušli prevodilac i sudija, koji mi je, kada smo se nekoliko meseci kasnije ponovo sreli sa većom grupom novinara, rekao da je major. Progovorio sam: "G. Frejzer, vaša ekselencijo, molim vas prenesite poruku premijeru Houardu da smo moje kolege i ja iz CARE Australia nevini, i da su optužbe za špijunažu..." Nisam uspeo da završim rečenicu, prekinula me je buka u sali. "Stiv, obećali smo da ćemo poštovati pravila, ne smeš da pominješ ništa što je vezano za proces. Jesi li me razumeo?", rekao je Frejzer odlučnim glasom, ali mi se učinilo kao da mi je jedva primetno namignuo. Bez obzira na moj ispad, sudija je ispoljio blagonaklonost. Frejzer mi je obećao da će mi poslati u zatvor nešto nove odeće. Otad se sa ambasadorom viđam redovno, jednom nedeljno. Pred kraj aprila premestili su nas u drugi zatvor. Tamo sam video Vernera, nemačkog novinara, koga su takođe maltretirali i tukli, bio je optužen da je navodio avione NATO-a. Video sam i trojicu američkih vojnika koji su greškom iz Makedonije prešli na teritoriju Srbije. Piter i ja smo se sreli na sastanku sa ambasadorom, ali nam nije dozvoljeno da razmenimo nijednu reč. Tada mi je ambasador dao hrpu pisama od Samire, sina Hejdona i brata Stjuarta. Ovoga puta nisam mogao da zadržim suze.
PRESUDA:
Advokata Đorđa Đurišića sam sreo prvi put početkom maja. Njega
je angažovala australijska ambasada, i sa njim je imala odlična
iskustva. Pitera je branio Ivan Janković, takođe odličan advokat. Moja
odbrana je trebalo da se zasniva na pet činjenica: da tužilac neće moći
da dokaže "poverljive vojne podatke". Drugo, lako ćemo pobiti
optužbu da sam organizovao mrežu špijunskih agenata među zaposlenima.
Zatim, tužilac neće moći da dokaže da sam izveštaje sa terena i
ostale informacije prosleđivao NATO-u. Četrvrto, posebno će biti naglašeno
da je opis bezbednosne situacije koji se povremeno pojavljivao u izveštajima
bio nepohodan kao uputstvo za zaposlene koji rade u području sukoba. I
konačno, izveštaji sa terena koje sam slao kancelariji u Kanberu ne
predstavljaju nezakonitu radnju po jugoslovenskom zakonu, jer po zakonu
strane organizacije registrovane za rad u SR Jugoslaviji imaju pravo da šalju
izveštaje i ostala obaveštenja svojim sedištima u inostranstvu.
Suđenje je počelo 27. maja. Za tu priliku sam obukao najbolje odelo – plavu košulju i tamno zelene pantalone koje mi spadaju. Umesto kaiša, dobio sam parče pocepanog belog platna. Na nogama su mi odrpane cipele, bez pertli. U sudnici se okupilo dosta sveta i njihovo prisustvo mi na neki čudan način prija. Okružen sam normalnim ljudima koji rade svoj posao. Petočlanim sudskim većem, svi u kamuflažnim uniformama, predsedavao je major. Sve vreme je izgledalo kao da se dosađuju, doduše dvojica su povremeno tužiocu postavljali neprijatna pitanja. Svejedno, nisu hvatali beleške i sve vreme su odavali utisak da jedva čekaju da se čitava stvar okonča. Suđenje je bilo zatvoreno za javnost, a pristup je bio zabranjen i australijskom ambasadoru, predstavnicima UNHCR-a, i CARE-a i Brankovoj porodici sve do izricanja presude četvrtog dana. Došao je i moj trenutak istine, kada je trebalo da pročitam svoju izjavu, koju sam sastavio sa advokatom. Branku i Piteru nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Čitanje je trajalo četiri sata, povremeno sam bacao pogled na advokata Đurišića, koji me je ohrabrivao klimanjem glave. Kao da sam čitanjem doživljavao katarzu. Predsednik suda je bio čudan čovek, delovao je hladno i veoma ozbiljno. Posle sam saznao da je Srbin iz Krajine. Upitao me je samo da li sam se umorio, a ja sam odgovorio da mogu da nastavim. On je sprečio advokate da unakrsno ispituju jedinog svedoka optužbe, i odbio je većinu njihovih prigovora na račun tužioca.
Tokom suđenja Piter, Branko i ja mogli smo da provodimo vreme zajedno. Prvi put posle toliko nedelja bilo nam je dozvoljeno da slobodno razgovaramo u zatvoru, mada naši sastanci nisu bili česti. Branko je sve teško podneo. Nije mogao da shvati da je zemlja koju iskreno voli mogla da ga izneveri na ovakav način. Iako su i Ivan Janković i Đorđe Đurišić kao branioci dali sve od sebe i pružili izvanrednu odbranu na suđenju, pripremali su nas pažljivo na najgore. Pretpostavljali su šta nam sledi. Presuda je izrečena bez po muke. Činilo mi se da ju je predsednik sudskog veća naprosto imao sve vreme pred sobom u zapečaćenoj koverti. Posmatračima je prvi put bilo dozvoljeno prisustvo u sudnici. Među njima sam ugledao i australijske novinare TV kuće ABC. Ja sam osuđen na dvanaest, Branko na šest, a Piter na četiri godine zatvora. Brankova majka je glasno uzdahnula kada je čula presudu. Dok su nas stražari izvodili iz sudnice, ambasador mi je dobacio: "Izvući ćemo te odatle."
"PAKUJTE SE": Nakon presude dani u zatvoru proticali su bez maltretiranja. Doduše, često smo bili svedoci da stražari maltretiraju i tuku kosovske Albance. Dozvolili su nam svoj trojici da delimo ćeliju.
Samira je stigla u Beograd dve nedelje pre okončanja bombardovanja. Prenerazio sam se kada je prvi put došla u posetu. Delovala je skoro nestvarno, u svojoj poodmakloj trudnoći u zatvoru među stražarima. U Beograd su stigli i Piterovi roditelji. Kasnije nas je posetio i ministar spoljnih poslova Australije Aleksander Douner. Bez okolišanja nam je rekao da su izgledi da nas ubrzo puste i dalje slabi. Đorđe me je posećivao onoliko koliko mu je, kao advokatu, to bilo dozvoljeno. Saopštio mi je da je izvesni Di Stefano, Arkanov advokat, stupio u kontakt sa Malkolmom Frejzerom zbog našeg slučaja. Frejzer je zauzeo nepokolebljiv stav kada je bilo reči o bilo kakvim pregovorima u vezi s našim slučajem. Di Stefano je nekim čudom poznavao Džona Marsdena, advokata iz Sidneja, koji je na iznenađenje svih odustao od unosnog suđenja u Sidneju da bi došao u Beograd zbog kampanje za Piterovo i moje oslobađanje.
Branko je poslednje nedelje juna prebačen u drugi zatvor. Sva trojica smo bili nesrećni zbog toga. Branko se plašio da će ga zlostavljati u zatvoru, što se kasnije pokazalo tačnim. Pitera i mene su poslednje nedelje avgusta prebacili u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Krug se tako zatvorio, jer sam tu proveo one grozne dane isleđivanja nakon hapšenja. Stražari su bili neuporedivo pristojniji od onih u Beogradu. U posetu su nam dolazile Sofija i Vesna iz beogradske kancelarije CARE.
A onda, 2. septembra po nas su došli stražari i rekli nam da upravnik želi da nas vidi. Upravnik nam je ponudio da sednemo, što nas je malo začudilo, a zatim nas je poslužio koka-kolom. Zatim nam je rekao da ispunimo novi zahtev za pomilovanje i da u njemu posebno naglasimo da su zatvorski uslovi pristojni i korektni. Dodao je da ću uskoro moći da vidim svoju porodicu. Piterovoj i mojoj sreći nje bilo kraja. Žurno smo ispisivali molbu za pomilovanje. Iako smo prošli mnoga razočaranja, nismo odoleli novoj nadi. Sutradan, oko deset sati ujutro, došao je jedan zatvorenik koji se sa nama sprijateljio i bacio na pod ćelije prazne kutije: "Pakujte se, idete kući." Njemu je, jadničku, ostalo još osam godina.
Već istog dana bili smo na autoputu za Zagreb, gde nas je čekao direktor CARE Australia Čarls Tep. Iz Zagreba smo sutradan otputovali u London. Popodne 5. septembra javljaju mi iz bolnice da sam dobio ćerku. Nijedan telefonski poziv me nije toliko obradovao – dok 1. januara nije zazvonio telefon u Melburnu kada su mi javili da je Branko Jelen oslobođen.
Priredila: Duška Anastasijević
(kraj)
