Intervju: Goran Marković
Život u velikoj ćorki
"Namerno sam birao 'male' ljude koji su učinili veliku stvar: uzeli sopstvenu sudbinu u svoje ruke"
Pričama
o sedmoro ljudi, filmski reditelj Goran Marković opisao je prošlogodišnji
građanski protest u svom novom dokumentarnom filmu Nevažni
junaci. Film je prošlog meseca prikazan u Beogradu, Leskovcu, Vranju,
Nišu, Valjevu i Kraljevu, a uskoro će ga videti u Kruševcu i Čačku.
Ovo je drugi Markovićev dokumentarni film o građanskoj reakciji na
politička događanja: prvi, Poludeli ljudi, govori o "šetačima" iz 96/97. Poslednjih
godina Marković je pisao pozorišne drame (Turneja,
Govorna mana, Parovi) i režirao pozorišne predstave.
VREME: Zašto ste junake vašeg filma nazvali nevažnim?
MARKOVIĆ: Naslov Nevažni junaci, kao što primećujete, nosi u sebi jasnu kontradikciju, aporiju, rekao bih. Neko će reći kako junaci teško mogu biti bez značaja, a ljudi bez važnosti teško mogu biti junaci. Da li je to baš tako? Mene je, u stvari, zanimala pobuna kao individualni čin. Ako sam u Poludelim ljudima pokušavao da rasvetlim socijalni, istorijski aspekt građanske pobune kako junaci teško mogu biti beznačajne osobe, onda sam se u Nevažnim junacima interesovao za psihologiju pobune. Kako u glavama običnih, neupadljivih ljudi dolazi do "kvrca", zašto ponekom jednostavno "pukne film" i kako to da nekakav ni po čemu poseban čovek odjednom počne da odbija da žvi kao rob, kao stvar. Namerno sam birao "male" ljude koji su učinili veliku stvar: uzeli sopstvenu sudbinu u svoje ruke.
Strah i pobuna su fenomeni koje
ste istraživali i u ovom filmu. Kakvi su zaključci?
Pobuni uvek predstoji strah, ona je reakcija na njegov patološki oblik. Ovaj film je pokazao da sveopšti strah kojim smo okruženi, kojim vladaju našim sudbinama, evo već preko decenije, izaziva mnoštvo nepredvidivih, često herojskih gestova. Uostalom, oslobađanjem od straha bavio sam se veÒ u Poludelim ljudima, to je stvar koja me interesuje, ne samo fenomenološki nego i lično, zbog sopstvenih strahova kojima sam ophrvan. Kada bih želeo da budem slikovit, strah bih opisao kao zatvor ili, još bolje, s obzirom na to da mi pripisuju anticipaciju ovog vremena filmom Variola vera, kao – karantin. Ljudi su zatvoreni u jednom ograničenom prostoru i zabranjeno im je da komuniciraju sa spoljašnjim svetom. Tu je i neizbežno osećanje krivice, kao i potpuna neizvesnost u pogledu raspleta. Sve je u tuđim rukama, naš život, naša sloboda, naša budućnost. Mi ni o čemu ne odlučujemo, sve zavisi od njihovih odluka. Tako ja vidim strah. Sledeći takvu analogiju, mogao bih reći da su Poludeli ljudi bili film o zatvorskoj pobuni, dok Nevažni junaci govore o pokušaju bekstva iz hapsa.
Radili ste Nevažne junake sa Francuzima. Koprodukcije sa stranim producentom su neuobičajene u domaćem dokumentarnom filmu.
Radi se, pre svega, o zainteresovanosti da se snimi nešto što bi malo rasvetlilo ovu našu jako mutnu situaciju. Meni je došao jedan mali producent iz Francuske sa velikim ambicijama i skromnim sredstvima za realizaciju svojih ideja. Njega je interesovalo da snimi film o ovdašnjem otporu režimu. Bilo je to prošle jeseni i ja sam morao da ga razočaram. Rekao sam mu da ovde nema pravog, organizovanog otpora (Narodni pokret Otpor je bio tek u povoju) i da postoje samo pojedinačni slučajevi kao što su Novkovićev u Leskovcu i Makijev u Valjevu. Predložio sam mu da se okrenemo pojedincima, a ne nekakvoj nepostojećoj pojavi. Složio se, ja sam u to uključio B2-92 i tako je film snimljen.
Politički događaji su podelili
publiku, pa je malo verovati da će vaš film o građanskom protestu
gledati ljudi "pozicionih" shvatanja. Zašto ste se odlučili da
pričate tu priču ljudima koji je zveć znaju?
Iznenadili biste se koliko ljudi, u stvari, malo znaju o pobuni. Ili recimo to ovako: koliko su u zabludi u vezi s tim šta je pobuna. Kažete da ja pričam priču ljudima koji je dobro znaju jer žive u njoj. Da li, samim tim što je proživljavaju, oni shvataju smisao svoje životne priče? U tome je čarolija filma. Vi naslažete delove života po sopstvenom izboru, gledajući stvari iz posebnog ugla, i to više nije nikakav život nego slika sveta. Ja, dakle, istrgnem iz naše svakidašnjice sve same notorne i poznate stvari i onda ih iskombinujem u nešto što ima veze samo sa mnom, odnosno sa mojim očima i mojim mozgom. Draž dokumetarnog filma je u tome što ni sam autor nije do kraja svestan šta će njegova priča iznedriti. On bira stvari iz okruženja, posmatra ih, tretira ih vođen svojim ukusom i na kraju od svega ispadne nešto jako čudno. Čak i za njega samog. Kada sam počinjao film o pobuni, nisam imao ni najmanjeg pojma šta je ona u stvari. Tek kada sam izmontirao film, stvari su mi se ukazale. Zato se bavim ovim poslom, to je u njemu najuzbudljivije.
Za vreme snimanja filma u
Valjevu, vi i vaš asistent ste privođeni. Kako je ta epizoda uticala na
dalji tok filma?
Samo privođenje u KP dom u Valjevu nije bilo toliko dramatično, a moj boravak u tom zatvoru trajao je samo nekoliko sati. Uostalom, čuvari su bili vrlo korektni i, u suštini, radili samo svoj posao. Iskustvo koje sam odande poneo bilo je dragoceno i upotpunilo je moja znanja o prinudi koja sam stekao skupljajući materijal za filmove Specijalno vaspitanje, Majstori, majstori ili Variola vera. Sa druge strane, mi svi pomalo imamo zatvorskog iskustva jer, u suštini, živimo u jednoj velikoj ćorki. Samo što nismo toga svesni. Meni je svaki izlazak iz zemlje mučan, najviše zbog toga što se time narušava odbrambeni mehanizam koji sam izgradio za poslednjih deset godina, živeći u Jugoslaviji Slobodana Miloševića. Taman se čovek navikne na sve to i onda treba da ide u neke zemlje gde se živi spokojno i srećno. I da se onda vrati u Slobino carstvo. Teško je prebacivati se iz jednog agregatnog stanja u drugo. To je kao da imate priliku da izlazite iz zatvora na kratko, ali znate da sigurno u njega morate da se vratite. Ta relativna sloboda mnogo više boli nego što prija.
Reditelji vaše generacije bili
su zavidno aktivni sedamdesetih i osamdesetih, ostavivši vidni trag u
istoriji jugoslovenske kinematografije, da bi prošle decenije svoje
znanje i veštinu, umesto za igrani film, koristili u pozorištu ili
snimajući dokumentarce, pravdajući se da je nemoguće naći novac za
veliki film. Kako to da neki drugi reditelji, i mlađi i stariji od
reditelja u koje se i vi ubrajate, pa odnedavno i glumci, uspevaju da
snimaju?
Teško je razlučiti u rediteljskom poslu šta je "objektivna", a šta "subjektivna" prepreka. Mislim da je većina reditelja moje generacije ophrvana nesrećnim sticajem istorijskih okolnosti, ali i ličnim problemima. Da biste uradili jedan igrani film morate imati strahovito mnogo energije. I vere u sebe. Kada toga ponestane, a usput propadne sve ono u čemu ste se rodili i živeli, nije baš lako stvarati.
Forum pisaca, čiji se član,
nedavno je uputio saopštenje kojim podržava akciju Saveza dramskih
umetnika Srbije protiv "državnog nasilja nad građanima naše
zemlje". Šta se postiže saopštenjima i podrškama?
Vaše pitanje je retoričko i navodi na odgovor kako pisana reč ne pomaže baš mnogo. Ali šta ostaje čoveku da učini kada, na primer, na "Radikalskim talasima" nekakva splačina počne da kulturne radnike od digniteta proglašava za izdajnike? Šta da uradite kada neko citira tekst koji Milena Dravić izgovara kao jedan od likova u filmu Ljubiše Samardžća kao njenu izjavu? Tu prestaje razumno opšenje i počinje ludilo. U tom slučaju, mislim da odmerena, argumentovana objašnjenja o tome šta nam ti maloumnici rade imaju izvesnog smisla. Na primitivnu, pornografsku pljuvačinu, koja nema nikakvog uporišta u činjenicama, može se odgovoriti jedino civilizovanim govorom. Pa ako neko i tada više veruje pljuvaču, to onda prestaje da bude naš problem i postaje materijal za istraživanje u budućnosti na temu: "Zašto su Srbi nestali sa lica zemlje".
Sonja Ćirić
