Intervju: Veselin Vujović
"Sanjam finale sa Šveđanima"
Uprkos problemima na pripremama, selektor jugoslovenske rukometne reprezentacije jasno i glasno ističe da je najminimalniji cilj ulazak u polufinale, a intimno priželjkuje završni duel sa svetskim i evropskim prvacima uz poruku da "Jugoslavija mora da se vrati u svetski rukometni vrh"
Ako
bude upola uspešan trener kao što je bio igrač (vidi okvir), Veselin
Vujović će imati sve šanse da se u istoriju jugoslovenskog rukometa upiše
kao najuspešnija igračko-trenerska kombinacija. Zasad su ispred njega
Branislav Pokrajac i Zoran Živković, njegovi bivši treneri, od kojih je
imao veću igračku karijeru (iako su i oni sami bili sjajni igrači,
svetski i olimpijski šampioni), ali su oni – bar dosad – uspešniji
treneri.
STRPLJIVI OPTIMIST: Znajući njegovu ambicioznost, upornost, borbenost i želju da bude najbolji u svemu čega se prihvati, pitamo ga da li ga relativno osrednji trenerski rezultati u dosadašnjoj karijeri opterećuju:
"Ni najmanje. Ja sam trener tek pet godina i mislim da sam u tom periodu prošao normalan razvojni put. Počeo sam sa mojom Metaloplastikom, koja je bila kandidat za ispadanje a stigla na korak od plej-ofa; sa Lovćenom sam, dok se nismo razišli, bio 18-19 kola na čelu tabele, sa juniorskom reprezentacijom stigli smo do finala Evropskog prvenstva, po preuzimanju A tima uspešno smo prošli kvalifikacije za Svetsko prvenstvo... Ništa posebno, ali nisam nestrpljiv, verujem u sebe i znam da će titule doći. Meni je zasad najvažnije da u kontaktu sa igračima nemam nikakve probleme, da nikada nisam zatečen nespreman da nemam objašnjenje ili odgovor na bilo koje pitanje", kaže Vujović u razgovoru za "Vreme".
Može li prvi
veliki trenerski trofej da padne već u Sidneju?
Može, zašto ne bi mogao? Ne kažem da će tako biti, ne obećavam medalju, ali obaveza jugoslovenske reprezentacije na svakom takmičenju je borba za medalje. U roku od nekoliko meseci imamo dva velika događaja. Posle Sidneja već u januaru čeka nas Svetsko prvenstvo u Francuskoj i bilo bi veoma značajno da se sa dva dobra rezultata Jugoslavija definitivno vrati u svetski vrh.
Šta (još)
treba uraditi da bi se u Sidneju osvojila medalja ?
Puno toga, ali pre svega moramo da se okupimo. Ne želim da kukam i da se žalim jer će ispasti da se pravdam pre nego što smo i pošli, ali probleme koje imamo mi nema nijedna druga jugoslovenska ekipa. Nama ovde na pripremama nedostaje šest igrača i neće doći sve do 27. avgusta zato što su Nemci odlučili da odigraju pet kola Lige pre Olimpijade, i tu nema pomoći... Igrači su profesionalci, plaćaju ih klubovi i moraju da poštuju svoje radne obaveze. Dakle, skupićemo se 27. a već 2. septembra putujemo u Sidnej gde ćemo u tri pripremne utakmice – sa Tunisom, Francuskom i Španijom – pokušati da se uigramo. Problem je što ćemo u tih pet dana morati da odlučimo kojih 15 igrača putuje. Neminovno je da otpadnu neki koji su sa nama dva meseca na pripremama, a da uđu oni koji će biti manje od jedne sedmice, ali druge varijante nema. Ugled i rejting igrača takođe utiču na izbor, a nadam se da će "naši Nemci" doći spremni posle tih pet utakmica.
Koji su drugi
problemi ?
Dan uoči polaska na visinske pripreme na Kopaoniku otkazao nam je, zbog obaveza u klubu, kondicioni trener. Našli smo se u čudu, nije bilo vremena ni za šta. Onda smo Vuk (Veselin Vuković, prvi Vujovićev asistent, op. a.) i ja odlučili da sami obavimo i taj deo posla. On je bio glavni u teretani, ja na trčanju i fizičkim vežbama, i na kraju smo doživeli da nam igrači koji za sobom imaju po deset i više godina igranja kažu da nikada nisu imali bolje visinske pripreme. To nam je bilo veliko priznanje. Onda smo u šali zaključili da kad smo taj deo u koji se "ne razumemo" obavili tako uspešno, biće valjda dobro i na ovom čisto rukometnom planu koji je naš fah.
Koliko će na
medalje uticati sastav grupa, odnosno žreb?
Pre ili kasnije mora se igrati sa najboljima, ali ja sam u principu zadovoljan grupom koju smo dobili. Naši rivali su Rusi, Nemci, Egipćani, Koreanci i Kubanci. U četvrtfinale idu prva četiri tima i realno je očekivati da budemo među njima. Posle, u direktnim duelima, sve je moguće. U svetskom vrhu ima više izjednačenih ekipa i teško je reći za neki rezultat da je iznenađujući. Svako može da pobedi svakog.
Ko su glavni
favoriti?
Oni koji već godinama odlučuju o medaljama na velikim takmičenjima: Šveđani, Rusi, Francuzi, Španci i Nemci. U drugoj grupi smo mi, Slovenci i Egipćani koje sjajno vodi naš bivši selektor Zoran Živković. Na nedavnom turniru u Francuskoj dobili su Francuze, Portugalce i Šveđane. Za mene je naš realni cilj polufinale, a intimno sanjam finale sa Šveđanima.
Zašto baš
sa njima?
Zato što su svetski i evropski prvaci, zato što nam "leže" i zato što nas se pomalo plaše. Nekako smo uvek znali da igramo sa njima. Osim toga, oni imaju dosta staru ekipu, predstoji im smena generacije što se neminovno mora odraziti na rezultate.
SLUČAJ
BUTULIJA: Izbijanje u prvi plan dva
Veselina, Vujovića i Vukovića, usledilo je posle neočekivane ostavke
saveznog kapitena Branislava Pokrajca koji se povukao pod pritiscima da u
ekipu za mečeve sa Danskom stavi Igora Butuliju. Vujović i Vuković su
nasledili taj "vrući krompir" iako su ispoštovali stav
Pokrajca i Dansku eliminisali bez Butulije. Sada je među 22 kandidata za
Sidnej. Vujović ne beži od teme:
"Pre svega, meni i Vukoviću veoma je žao što profesor Pokrajac nije više sa nama. Mislim da smo nas trojica imali izvanredan odnos, da smo delovali kao tim. Desilo se to što se desilo, on nije hteo da radi pod pritiscima i povukao se. Mi smo uskočili iako, objektivno, nismo bili spremni. Rizik je bio veliki, ulog još veći jer bi neodlazak na Svetsko prvenstvo, posle debakla koji smo doživeli od Portugalaca u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, bio ogroman udarac našem rukometu. Na sreću, sve je ispalo dobro iako su nas neki 'stručnjaci' otpisali posle pobede u Beogradu od samo četiri gola razlike. U Danskoj smo pobedili sa pet i obezbedili mirnu atmosferu pred Sidnej."
Zašto Igora
Butulije nije bilo na spisku za mečeve sa Danskom i zašto je sada
kandidat za Sidnej?
Pokrajac, Vuković i ja prečešljali smo svako ime po deset puta i došli do spiska od 30 kandidata za Olimpijadu. Na njemu je bio i Igor Butulija. Pred mečeve sa Danskom procenili smo da nam nije neophodan iz više razloga, ali je još tada bilo rečeno da će se uključiti kada budu počele pripreme za Sidnej. Međutim, bilo je pritisaka da on igra protiv Danske, i Pokrajac se zbog toga povukao. Zašto je sada ovde? Zato što Vuković i ja verujemo u njega kao igrača. Igor Butulija nije nikakav "tatin sin", on ima svoje ime i prezime i svoje mesto u jugoslovenskom rukometu više od jedne decenije. Ja sam sa njim igrao u reprezentaciji, igrali smo zajedno i u Granoljersu kada smo osvojili Kup EHF-a, imao sam ga kao igrača u Lovćenu i tačno znam šta može i koliko vredi. Moje je stručno viđenje, za koje snosim odgovornost, da on treba ovoj reprezentaciji. Igor je veliki emotivac i veliki patriota, on je najveći navijač svih jugoslovenskih reprezentacija u svim sportovima, a požrtvovanje sa kojim radi na pripremama i atmosfera koju donosi sa sobom daju nam za pravo što je sa nama.
Ako je sve to
tako, zašto je bio suvišan za mečeve sa Danskom?
Stvari nisu tako proste, mi smo mnogo toga nasledili od prethodnog stručnog štaba i prethodnog rukovodstva RSJ. Dosta stvari nije bilo u redu, od nekih međusobnih odnosa igrača do priča da rukometaši "nisu patriote", da se okupljaju i igraju samo u inostranstvu, da polovina nije htela da se vrati u zemlju posle osvajanja bronzane medalje u Egiptu, iako su tamo zaista "izginuli" da Jugoslaviji donesu medalju u vreme napada na našu zemlju... Rešavali smo jednu po jednu stvar. Igora smo tada izostavili jer smo procenili da njegov odnos sa nekim igračima nije bio najbolji i trebalo nam je vremena da to rešimo. Naše su namere bile čiste, ali se sve, nažalost, završilo odlaskom profesora Pokrajca. Ja sam sada veoma zadovoljan atmosferom koju imamo u reprezentaciji.
Koliko će
dva Veselina doprineti veselju rukometnog i ostalog sportskog naroda sa naših
prostora ?
Vuk i ja smo 22 godine zajedno, karijere su nam tekle paralelno, igrali smo zajedno u Metaloplastici i Barseloni, u reprezentaciji, sada smo na njenoj klupi. Ako to nešto znači, nikada za te 22 godine nismo mislili različito o bilo kojoj rukometnoj temi. Razumemo se savršeno, sarađujemo izvanredno, maksimalno se dopunjujemo. Ja jesam formalno prvi stručnjak, ali on ima sva prava kao i ja. On je po prirodi malo diskretniji, više voli da ćuti i radi iz drugog plana. Veoma sam srećan što smo zajedno u reprezentaciji i nadam se da ćemo doprineti da rezulati naše reprezentacije razvesele naše ljude.
Dokle će
Veselin Vujović sedeti na dve stolice? Uz reprezentaciju, tu je i
Partizan?
Situacija nije normalna, traži mnogo napora i žrtava i ja moram da se javno zahvalim klubu i predsedniku Mandiću što su imali razumevanja za potrebe reprezentacije i omogućili mi da radim sa državnim timom, iako će Partizan zbog toga trpeti. Ja ću nastojati da posle Sidneja dobrim rezultatima vratim deo tog duga koji imam prema Partizanu.
Sedam godina
sjajne igračke karijere proveo si u Španiji. Da li planiraš da se
jednog dana vratiš u tu zemlju kao trener?
Iskreno rečeno, planiram. Ja sam igrao pet godina u Barseloni i dve u Granoljersu gde sam 1995. završio karijeru. Vezan sam za Barselonu, tamo mi se rodila i kćer, i želim da se jednog dana vratim u Kataloniju kao trener Barselone.
Ali na njenoj
klupi je nezamenljivi Valero Rivera, najuspešniji trener u istoriji svih
sekcija Sportskog društva Barselona?
Koliko ja znam, a informacija je iz prve ruke, novi predsednik Barselone Djoan Gaspar planira da Valera Riveru postavi na mesto sportskog direktora fudbalskog kluba. Ne znam kada će se to realizovati, ali i bez toga vidim sebe na klupi Barselone. Vreme ipak radi za mene, ali neću otići iz jugoslovenskog rukometa pre nego što ostvarim dobre rezultate u njemu.
Vladimir Stanković
Karijera od zlata
Pre nekoliko godina, u jednoj renomiranoj anketi časopisa Međunarodne rukometne federacije Veselin Vujović je izabran za najboljeg rukometaša sveta svih vremena! Kada se pogleda njegova sportska lična karta, onda je jasno zašto je ovaj 39-godišnjak dobio tako visoko priznanje.
Sa Metaloplastikom je bio dva puta prvak Evrope, sa Barselonom jednom, dok je sa Granoljersom osvojio Kup EHF-a.
Sedam puta je bio prvak Jugoslavije, 4 puta prvak Španije.
Osvojio je tri Kupa Jugoslavije , tri "Kupa Kralja" Španije i jedan Liga kup Španije.
Sa reprezentacijom Jugoslavije bio je juniorski (1980) i seniorski (1986) prvak sveta, olimpijski šampion (1984), studentski prvak sveta (i najbolji igrač) 1981, vicešampion sveta 1982, na Olimpijadi u Seulu 1988. osvojio je bronzanu medalju (seća se da je delio sobu sa Iztokom Pucom koji ulazi u istoriju olimpizma kao sportista koji je igrao na tri olimpijade za tri države – u Seulu za Jugoslaviju, u Barseloni za Hrvatsku, a u Sidneju će igrati za "matičnu" Sloveniju), a bronzu sa EP-a 1995. i medalje sa balkanskih šampionata i mediteranskih igara ne stavlja u "kurikulum".
Vreme je da nisku od zlata počne da upotpunjuje trenerskim trofejima.
