Ošešeljavanje sudstva
Grand show u sudnici
Političar ne mora biti dobar pravnik. On uopšte ne mora biti pravnik. Ali kada je o dr Šešelju reč, njegovo pravničko znanje je i te kako važno, s obzirom na to da je nedavno izabran za redovnog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu
Dr
Vojislav Šešelj, potpredsednik Vlade Srbije, najavio je, pre više od
godinu dana, "zavođenje reda u sudstvu". Red je već zaveden:
bačena je anatema na Društvo sudija Srbije; njegovi najistaknutiji članovi
proglašeni su za "strane plaćenike"; veliki broj sudija od
integriteta razrešen je dužnosti neustavno; umesto njih su, po stranačkom
ključu, izabrane "podobne sudije", zavladali su "ogorčena
rezignacija" (Isidora Sekulić) i strah; razvejano je ono malo nade
da će se sudstvo osloboditi podaničkog mentaliteta i da sudije više neće
biti lakeji dnevne politike. Odmah potom, "Radikalski talasi" su
na TV Palma prikazali kako bi sud u kome je zaveden red trebalo da sudi.
Predstava je igrana 19. jula 2000. godine u velikoj sali beogradske Palate pravde. Ambijent je bio spektakularan, kao u kič produkcijama TV Pinka. U publici su primećeni: Maja Gojković i Tomislav Nikolić, potpredsednici savezne vlade, Jorgovanka Tabaković i Aleksandar Vučić, ministri u Vladi Srbije, Dragan Todorović i mnogi drugi javni funkcioneri. Svi su se oni potrudili da toga dana budu na mestu događaja, iako se on zbivao u toku radnog vremena. Lično nisam bio u publici ali, zahvaljujući televiziji, znam šta je ona videla i čula. Pribavio sam i raspravni zapisnik.
Sala je bila dupke puna kada je predsednica sudskog veća Branka Maksimović-Micić otvorila raspravu po tužbi dr Stevana Lilića radi naknade štete zbog povrede časti i ugleda koju mu je naneo tuženi dr Vojislav Šešelj u članku "Univerzitetski profesor Stevan Lilić kao podli i prljavi plagijator".
DA LI JE IZBOR SLUČAJAN?: Predsedavajuća je otpočela suđenje kao sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, iako je već bila izabrana za sudiju Okružnog suda u Beogradu. Doduše, tada još nije stupila na novu dužnost, a da ne bi došla u tu priliku izostala je sa ceremonije polaganja zakletve novoizabranih sudija. Valjda je smatrala da sve dok ne položi zakletvu može vršiti raniju dužnost. Time je uverljivo opravdala zvanje ličnog sudije dr Šešelja, kome je sudila i po tužbi Vuka Draškovića (opet zbog povrede časti i ugleda). Raspored sudija se utvrđuje krajem godine za narednu godinu. Dakle unapred. Unapred se određuje i redosled dodele predmeta sudijama. Tako svaki predmet dobija slučajnog sudiju, a svaki sudija slučajni predmet, što onemogućava nameštanje sudije određenom predmetu, odnosno nameštanje predmeta određenom sudiji. Ne može se verovati da je gospođa Maksimović-Micić po obe tužbe protiv dr Šešelja bila slučajni sudija. Slučajnog sudiju ne prati sumnja da će određeni predmet rešavati pristrasno. Takva sumnja, međutim, prati sudiju kome je određeni predmet poveren mimo redosleda. Zbog toga su punomoćnici tužioca odmah zatražili izuzeće predsednika veća. Predsednik suda je ovaj zahtev odmah odbio. Drugo i nije mogao učiniti kad je odgovoran i za odstupanje od redosleda dodele predmeta. To ukazuje da je u ovoj parnici postupalo specijalno veće. A čim je specijalno, ono je i sumnjivo. Otuda ne čudi što je punomoćniku tužioca oduzeta reč kad je, obrazlažući zahtev za izuzeće predsednice veća, pomenuo Vuka Draškovića i njegovu parnicu protiv dr Šešelja, dok je tuženom, kad se izjašnjavao o zahtevu za izuzeće, dopušteno da saopšti kako je Dragoslav Mićunović, kao mladi skojevac, jahao popa kod crkve u Podujevu; što je tuženi imao na raspolaganju mikrofon, pa je mogao upadati u reč punomoćnicima tužioca (uveseljavajući publiku), dok su se punomoćnici tužioca snalazili bez ozvučenja, pa su se mogli razgovetno čuti samo kada bi im (i ako bi im) prišao ton majstor "Radikalskih talasa"; što su izjave tuženog unošene u zapisnik striktnim ponavljanjem reči koje je izgovarao, dok su izjave punomoćnika tužioca kazivane u sažetku predsednice veća; što je tuženom dopušteno da izgovara najgrublje uvrede na račun tužioca, dok su punomoćnici tužioca opominjani i kad su se služili bezazlenim stilskim figurama.
APLAUZI NA SCENI: Punomoćnici tužioca bili su zatečeni i zbunjeni poretkom i atmosferom u sudnici. Poredak je nametala disciplinovana predsednica veća, dok je za atmosferu bila zadužena nedisciplinovana radikalska publika. Triling advokata tužioca – Slobodan Šoškić, Gradimir Nalić i Dušan Ignjatović – dobijao je reč samo kad bi sud ocenio da je tuženom potrebno da uzme vazduh i nastavi priču.
Iako
je imao punomoćnika, tuženi se obraćao sudu lično. Advokat Ljiljana
Laban sedela je pored njega (za svaki slučaj) i uživala u predstavi s
najboljeg mesta. A predstava je bila – pravi grand šou dr Šešelja. Šoumen
je bio u tamnim pantalonama i beloj košulji kratkih rukava, sa mašnom
koja se uzdizala preko njegovog stomaka. Stajao je u pozi nadmene oholosti
i šepurio se grimasom ciničnog smeška. Govorio je dugo, neumesno i
bahato. Kao Radovan III. Zavidna pažnja gledališta dražila mu je
sujetu, pa je kao kakva raspričana sveznalica, povremeno zapadao u
zanesene logoreične deonice koje su "izluđivale" publikum.
Dobijao je aplauze "na otvorenoj sceni" i u tim kadencama uživao
do sladostrašća. Tada je gubio kontrolu nad rečima i ispuštao bujice
ogavnih uvreda na račun tužioca. I ne samo njega. Stradao je, uzgred, i
prof. dr Dragoljub Kavran, za koga je rekao da je "još veća bitanga
od Stevana Lilića", zato što je, kao član komisije za Lilićev
izbor u zvanje redovnog profesora, propustio da reaguje na plagijat.
Moram, međutim, da primetim da je i dr Šešelj, kao član Vlade,
propustio da reaguje na obmanu predsednika Vrhovnog suda Srbije da je
najviši sud u Republici utvrdio razloge za nedavno razrešenje više
sudija kojima je potom, neustavnom odlukom Narodne skupštine, uskraćeno
da vrše sudijsku funkciju. Šta bi na ovo dr Šešelj sam o sebi mogao da
kaže? Neka razmisli. Što se mene tiče, ne bih ga nazvao bitangom. On je
nešto drugo, ali to što jeste ne spada u moju struku.
VREDNOSNO I STVARNO: Dr Šešelj je u svojoj predstavi pokazao još nešto: da nije dobar pravnik. On veli da bi tužioca, pri izvođenju dokaza saslušanjem stranaka, pitao da li je bitanga, lopov, sluga neprijatelja svoga naroda, nacionalni izrod, moralni degenerik, moralna mizerija i intelektualna kreatura (strana 12. raspravnog zapisnika)!? Time je pokazao da ne razlikuje činjenice od vrednosnih i stvarnih sudova. Činjenice nastaju u stvarnosti i odnose se na ljudske radnje, događaje, stanja, odnose, pojave i druge okolnosti koje se mogu registrovati čulima i utvrditi dokazima. Iskaz sadrži činjenice kad se tvrdi da je neko ubio, ukrao, prouzrokovao manjak, bio pijan, plagirao i sl. Vrednosni sud ne nastaje u stvarnosti nego u misaonom procesu i izražava mišljenje koje podleže ocenjivanju, ali ne i dokazivanju. Iskaz sadrži vrednosni sud kad se tvrdi: da predstava nije bila uspešna, da izložba nije ostavila dobar utisak, da je predavanje bilo dosadno, da je politička partija izneverila očekivanja, da partija na vlasti nije ispunila izborna obećanja i sl. Za njega se ne može reći da je istinit ili neistinit, ali može – da je pravilan ili nepravilan. Stvarni sud povezuje činjenice i mišljenje, iznošenjem stanja o stvarnosti i davanjem vrednosnog suda o njemu. Iskaz sadrži stvarni sud kad se tvrdi da je neko primao mito – zbog čega je korumpiran, zlostavljao meštane – zbog čega je nasilnik, obmanjivao građane – zbog čega je varalica, krijumčario drogu – zbog čega je švercer i sl. Dr Šešelj je u ovoj parnici uglavnom iznosio vrednosne i stvarne sudove, ali ih je pogrešno smatrao činjenicama. Vrednosni sudovi su nedokazivi, ali se za njih odgovara kad se oceni da povređuju nečiju čast i ugled. Stvarni sudovi su, zbog njihove činjenične osnove, dokazivi, i zato se o njima mogu izvoditi dokazi. Ali, vazda se mora paziti da vrednosni sud bude adekvatan iznetim činjenicama. E, tu je dr Šešelj sasvim omanuo kao pravnik. Ako tvrdi da je dr Lilić, pišući udžbenik napravio plagijat i ako raspolaže dokazima o tome, može ga nazvati plagijatorom, ali ne i bitangom, lopovom, prljavim podlacem, moralnom mizerijom, moralnim degenerikom, intelektualnom kreaturom. On mu je, međutim, lako i veselo, prilepio sve te etikete, ružeći ga bez imalo mere i ukusa, a sa mnogo mržnje. Time mu je grubo povredio ljudsko dostojanstvo, iako je ono, po Ustavu Srbije (član 18), nepovredivo. Učinio je to na očigled suda, koji je ostao zlurado nem, ignorišući Ustav Srbije, koji (u članu 26. stav 1) jamči poštovanje ljudske ličnosti i dostojanstva u svakom sudskom postupku. Ali, dr Šešelj se ni tu nije zaustavio. Hteo je da dokazuje da su njegovi vrednosni sudovi pravilni, očito ne znajući da to nije mogućno. I tu je, naravno, odao svoje skromno i površno pravničko znanje. Dr Šešelju nisu jasne ni neke osnovne stvari u pravu, kao što je ona da odgovornost za štetu nije uslovljena krivičnom odgovornošću, osim u slučaju postojanja osuđujuće pravnosnažne krivične presude. Jer, da mu je to jasno, ne bi izjavio "da za onog ko ne može da odgovara po Krivičnom zakonu, nema osnova za naknadu štete" (strana 7. raspravnog zapisnika). Dr Šešelj nije u stanju da pravilno upotrebi ni najučestalije procesne termine. Zato je i tražio "da sud tužbeni zahtev odbaci". Čovek ne zna da se može odbaciti tužba, a ne i tužbeni zahtev. Tužbeni zahtev se može odbiti ili usvojiti. Da mu se ovo nije omaklo pokazuje njegova TV izjava (Dnevnik Studija B od 8. avgusta 2000) da je sud "odbacio tužbeni zahtev" prof. Lilića. U njegovo pravničko znanje posumnjao sam kada je, pre nekoliko meseci, u jednoj televizijskoj emisiji o otkupu poslovnog prostora, lakonski tvrdio da su prava ranijih vlasnika prestala istekom apsolutnog roka zastarelosti, iako je morao znati da je pravo svojine nezastarivo.
Sve ovo o pravničkom znanju, u principu, nema nikakvog značaja za čoveka koji se bavi politikom. Političar ne mora biti dobar pravnik. On uopšte ne mora biti pravnik. Ali kada je o dr Šešelju reč, njegovo pravničko znanje je i te kako važno, s obzirom na to da je nedavno izabran za redovnog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, što bi trebalo da znači da je ne dobar nego izuzetno dobar pravnik. Ipak, on bi možda i mogao postati dobar pravnik ako bi se pravu potpuno posvetio. Ali on to ne može, jer ga ne voli. (Zaljubljen je u politiku.) Da voli pravo, on ne bi sud – tu najuzvišeniju pravnu instituciju – pretvarao u predizborni politički kabare svoje partije. A on to upravo čini.
Sa već izlepljenih plakata Srpske radikalne stranke opet nam se smeši poznato lice dr Vojislava Šešelja. Kao da se podsmeva sloganu vlastite partije: "Pamet, znanje i poštenje."
Ali, šta da se radi? Takva je politika!
