Kulturna politika
Pogled na Istok
Kultura se, kao i bezbroj puta do sada, doživljava tek kao medijum koji bi trebalo da kreira sliku stvarnosti koja odgovara trenutnoj političkoj ambiciji državnog rukovodstva. Danas je to slika sveta u kojem Srbija zapravo nije izolovana, odbačena i prezrena
Teško da su naši državni kulturtregeri uopšte
mislili na neku dugoročnu nacionalnu kulturnu politiku kada su
potpisivali, i potpisuju, brojne sporazume o međunarodnoj kulturnoj
saradnji sa zemljama bližeg i daljeg Istoka. Pre će biti da su samo
radili ono što spada u predvidljiv opis radnog mesta službenika državne
sinekure. Naprosto, šta bi drugo i mogao da radi ministar za međunarodnu
kulturnu i naučnu saradnju nego da prati ministra inostranih poslova koji
po zemaljskom globu traži zemlje do kojih loš glas o njemu i njegovim
pajtosima ili još nije stigao, ili je zadržan na granici iz pragmatičnih
razloga. Uz to, na putu oko sveta oni imaju mnogo manje uspeha nego
njihovi prethodnici sa linije politike nesvrstanosti, zahvaljujući kojoj
"nije bilo nijednog poznatijeg svetskog ljudoždera koji nije bio u
našoj prestonici", kako je to jednom ironično prokomentarisao Dušan
Kovačević. Kultura se, kao i bezbroj puta do sada, doživljava tek kao
medijum koji bi trebalo da kreira sliku stvarnosti koja odgovara trenutnoj
političkoj ambiciji državnog rukovodstva. Danas je to slika sveta u
kojem Srbija zapravo nije izolovana, odbačena i prezrena.
Dakle nije okretanje državnog kulturnog pramca ka zemljama Istoka rezultat srpske čežnje za njegovom tišinom, mirom i kontemplacijom, niti posledica zasićenosti evroameričkim materijalizmom i tehnicizmom, nego Evropa ne želi nikakvu institucionalnu saradnju ni sa ovdašnjom kulturom, pa je za njene ovdašnje referente ona postala "kiselo grožđe".
KINESKI ZID: Ali nije samo Evropa dizala kineski zid oko Srbije. U Srbiji je već poodavno režim profilisanjem sopstvenog kulturnog modela, koji je umnogome inkompatibilan sa evropskim, zemlju izopštio iz evropskog kulturnog kruga. Vlast koja se održava manipulisanjem raznim kolektivističkim utopijama pokazuje organski otpor prema evropskom kulturnom modelu čiji je jedan od osnovnih postulata pravo na ostvarivanje individualne slobode. Ozbiljni ljudi odavno govore da naš osnovni problem nije političke već kulturološke prirode. Jedan od najglasnijih i najdirektnijih je pisac Svetislav Basara koji je dva ovdašnja suprotstavljena kulturna modela identifikovao kao evropski, kojem izvorno pripadamo, i azijatski, koji vlast na sve načine nameće kao dominantan. Ne prvi put Basara upozorava da kod nas politika ovakva kakva je nužno proizilazi iz jednog primitivnog populističkog kulturnog modela, i da se tu ništa neće promeniti bez obzira na to ko se našao na vlasti dok se ne promeni model kulture: "Ukoliko većina građana Srbije ne usvoji evropski kulturni model – odgovornost, solidarnost, preciznost – nikada nećemo izaći iz ove kaljuge u kojoj se nalazimo." Režimu odgovara politika izolacionizma, jer samo u takvim okolnostima može da održava standarde i kriterijume koje je skrojila po svojoj sopstvenoj meri, i po kojima vlada. "Izlaz je u tome da vlast preuzmu odgovorni ljudi, i potom će vrlo brzo talas evropeizacije zapljusnuti celu Srbiju. On će se veoma brzo širiti od vrha prema svim slojevima društva na isti način na koji se primitivizam vladajuće nomenklature svojevremeno kao kuga raširio do svih delova društva. Ovaj režim zapravo i vlada pomoću primitivizma, neobaveštenosti i nekulture", ponavljao je Basara.
NACIONALISTIČKA TRADICIJA: Odbacivanjem tradicija zapadnoevropske kulture srpska kultura je upućena najpre na slovenske, a onda na pravoslavne kulture, koje se u vulgarnoj interpretaciji prikazuju kao suprotstavljene evropskim. Međutim, kada se pažljivije pogleda, vidi se i u tome indikativna nedoslednost. Na nju skreće pažnju sociolog kulture Milena Dragićević-Šešić: "Kulturna saradnja je nastala s jedne strane iz želje da se sarađuje prevashodno sa zemljama čiji su režimi relativno bliski našem, a sa druge strane ograničenjem bilo kakve institucionalne saradnje sa zemljama Zapadne Evrope, pa čak i sa zemljama Centralne Evrope, koje sa našom državom naprosto ne žele da sarađuju. Uz to ide sagledavanje kulturne politike kao konzervativne mere očuvanja nacionalističkih tradicija. Da bi se one očuvale, najbolje je naše umetnike dovoditi u dodir sa onim zemljama i kulturama koje takođe na tome insistiraju i sa kojima se može uspostaviti ta vrsta kontakata, kao što su Rusija, Belorusija, Kina, ali se tu ti dodiri i iscrpljuju." Tako su iz slovenskih kultura potpuno isključene sve srednjoevropske slovenske zemlje, a iz pravoslavnih zapravo sve izuzev Rusije i Belorusije. Ali kada su u pitanju umetnici iz ovih zemalja, tu se uvode i dodatni kriterijumi.
U poslednje vreme naročito su aktuelne dalekoistočne zemlje. Kakvo je interesovanje ovdašnjih izdavača da prate režim na "putu svile" objašnjava Predrag Marković, urednik prestižnih "Stubova kulture". "Ne postoji zainteresovanost nijedne strane za neku vrstu saradnje. 'Stubovi kulture' objavljuju pisce koji zapadnoevropski civilizacijski krug osećaju kao svoj i na njega se referišu, pa se oni prevode i objavljuju kod prestižnih evropskih, američkih i latinoameričkih izdavačkih kuća."
BUTO PLES:
Naravno da ne bi trebalo trebalo kinesku kulturu izjednačavati sa Maovom
kulturnom revolucijom, komunizmom i Tjenanmenom, niti indijsku sa srdačnim
prijemom na koji su u Delhiju naišli prevodi knjiga dr Mire Marković,
niti treba prenebreći činjenicu koliko su istočne kulture uticale na
evropske umetničke tendencije, naročito u XX veku. Srpska kultura bi
imala šta da nauči od Istoka. Milena Dragićević-Šešić objašnjava
da nije problem u tome što dalekoistočne kulture nemaju nikakvih
dodirnih tačaka niti preplitanja sa evropskim kulturama, što naprosto
nije tačno, o čemu govori npr. uticaj tradicionalnog japanskog buto
plesa koji je umogome oplemenio moderno evropsko pozorište, a takvih
primera ima puno. "Mi smo uvek kinesku kulturu doživljavali tek kao
folklorni kuriozitet, i nikakva prožimanja između naše kulture i
kultura Dalekog istoka u suštini nikada nije ni postojala. U kontekstu međunarodne
saradnje koju na ovakav način država uspostavlja, pravog prožimanja
kultura ne može ni da bude, jer se sve svodi na nivo nekadašnjih
socrealističkih priredbi. To je prezentacioni koncept međudržavne
saradnje koji je uveliko u svetu prevaziđen i odbačen. Umesto
oficijelnih poseta ministara kulture i državnih službenika i
prezentacije okoštalih konzervativnih modela tradicionalne kulture –
danas se komunikacija uspešno ostvaruje razmenom živih segmenata
nacionalnih kultura, edukativnih sadržaja, programima druženja umetničkih
akademija, umetničkim radionicama i zajedničkim stvaranjem." Kako
funkcioniše režimski model kulturne saradnje gospođa Dragićević-Šešić
ilustruje slučajem sa kubanskom muzikom koja je ovde postala poznata tek
pošto je napravila veliki uspeh u Evropi, a ne preko prethodnih kontakata
koje je ova vlast imala i održavala uzajamnim oficijelnim prezentacijama
naše i kubanske kulture, i koji zapravo nisu ni imali ambiciju da nam nju
istinski približe.
Dok država uspostavlja ovakve kulturne veze sa zemljama sa one strane zemljine kugle, sa bliskim kulturama ipak se komunicira na drugom nivou. "Kulturna komunikacija sa zemljama u našem neposrednom okruženju i evropskim zemljama svodi se na razne alternativne mreže i lične kontakte, ona je pored svega intenzivna, i za nas od vitalnog značaja. Sa druge strane, ovakvi pokušaji nemaju finansijsku podršku države, a često imaju politički problem, pa se dešava da umetnike ne puste na granici zato što dolaze iz Bosne", podseća Milena Dragićević-Šešić na neke incidente na prethodnim Belefima, i zaključuje: "Paradoksalno se ispostavlja da stvari mogu da funkcionišu kada se država i politika ne mešaju. Tek onda se dobri i pozitivni umetnički kontakti mogu ostvarivati."
Nebojša Grujičić
Kineski jezik
Kako se potpisivanje međunarodnih sporazuma o kulturnoj saradnji sa Kinom utiče na kvalitet studija kineskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu pojašnjava profesor kineskog jezika Radoslav Pušić, koji kaže da se ugovori o međunarodnoj kulturnoj saradnji što se njih tiče odnose na pet godišnjih stipendija za studijski boravak studenata u Kini, i po reciprocitetu obratno, i to je sve. "Ali to nije nešto što je uvedeno poslednjih nekoliko godina, već traje već petnaestak godina".
Milena Dragićević Šešić
Pravoslavni horizonti
"Svojevremeno je i BELEF, do promene gradskih vlasti '97, bio festival okrenut Istoku, Rusiji – ali ne umetnicima kao što su Kulik ili Brener, koji u Rusiji istražuju nove tokove i pomeraju granice – već nečemu što je klasična, konzervativna nacionalna kulturna vrednost poput horova, baletskih igrača i orkestara klasične muzike. Bez obzira na to da li umetnik dolazi iz Belorusije ili Rusije, sama činjenica da su pozvani samo takvi umetnici pokazuje želju za zatvaranjem, čak ne ni u slovenske ili pravoslavne horizonte, već se pravi jedna čisto politička selekcija po ključu sličnosti političkih režima. Kada uz to pogledate ko odavde putuje i ko odlazi na te manifestacije, onda se vidi da se selekcija pravi tako što u jednom svom segmentu ima kao kriterijum kvalitet, a u drugom bliskost sa vladajućom političkom oligarhijom. U tom smislu npr. naši gostujući muzičari neće biti bilo koji muzičari već oni koji su bliski vladajućim partijama ili su u njihovom vrhu, od Tatjane Olujić pa nadalje..."
