Film
Gladijator (The Gladiator)
Režija: Ridley Scott
Uloge: Russell Crowe, Joaquin Phoenix, Connie Nielson, Richard Harris,
Oliver Reed
Svetu
je definitivno trebalo još samo par hiljada litara krvi i znoja da bi sve
došlo na svoje mesto. Njima, tamo na zapadu, valjda je nedostajao Ben
Hur, nama, ovde, Valter (a bogami i Neretva i Sutjeska). Bilo kako bilo, Gladijator
je tu i sveopšte izmirenje u krvi može da počne. Globalizacija i
homogenizacija, kao što se već više puta uspešno pokazalo, može da počiva
jedino na zajedničkom neukusu.
Kako je Džejms Kameron Titanikom (Titanic, 1998) postao samoproklamovani "kralj sveta", mnogi su se osetili jednako ugroženi, a zašto prvi od jednakih ne bi bio baš Ridli Skot, reditelj Osmog putnika (Alien, 1979) ili Istrebljivača (Blade Runner, 1982), koji je, dok je pravio ova remek-dela, uvek stizao tamo negde blizu, ali nikada baš na sam taj vrh sveta. E sad, kad može tamo neki taj-i-taj da se samokruniše na Oskarima, valjda može i Ridli (mislio je on, ispostaviće se, razumno). I šta je uopšte uradio taj Kameron? Razglasio unaokolo da je uspeo da spuca četiristo miliona i, normalno, došli ljudi da vide na šta. Pošto Ridli nije imao na raspolaganju još veću količinu para za mamac, morao je da se zapita koji je taj njegov deus ex machina adut koji će ga učiniti kalifom namesto kalifa. Najočiglednija rešenja uvek su i najefektnija, pa se naš junak okrenuo Umetnosti, jedinoj muzi kojoj u Titaniku vrli autor nije ni probao da se obrati. Dakle, statista koliko pare mogu da kupe, kompjuterskih animacija gde god ih je teoretski moguće zbudžiti, ljudskih tragedija koliko sadržaj suza u ljudskom telu može da podrži, nasilja gde god je slobodnog prostora ostalo od ovih tragedija, seksa samo u sprezi sa, opet, tragedijom, a i nešto romantike da se ne zaboravi, ali oko svega toga, onako, jedna aura od Svevremenske (ali ujedno i Moderne) Umetnosti. Znači, nije ovo pseudoistorijski spektakl kakve su u Italiji štancovali na desetine u jednom izgrađenim dekorima, iako scenario baš nekako na to podseća. Nije ni film mača i magije, mada nas glavni junak sve nešto na tu stranu ćera. Ni špageti vestern, premda je moralni kodeks i motivacioni sklop najbolje u taj žanr uklopiv. Najzad, nije on ni prosto u žanru holivudskog blokbastera (što ima više nego širok raspon značenja), iako na to ukazuje količina teške drame i akanja kompjutera bez smisla i povoda, isfušarena politička potka iz treće ruke, kao i činjenica da ničeg suštinskijeg od želje za novcem i onom krunom sa početka u ovom filmu nema. Ne, Gladijator je, a zahvaljujući najpre činjenici da ga je radio vrlo lukav reditelj, jedan ozbiljan i dostojanstven film sa umetničkim kredibilitetom, apriornom reputacijom i "više od zabave" nalepnicom. Ovo prvo i drugo mi je sasvim jasno kako je moguće, jer se Skot uortačio sa snimateljem Džonom Matjesonom u smišljanju najpogodnijih matrica za zamazivanje očiju prostoti, čemu je samo išla na ruku Skotova prošlost scenografa i reputacija vrhunskog vizualiste (koja ovaj ispit doduše nije izdržala, ali ko je to uopšte imao hrabrosti da primeti?). Tako smo imali prilike da uživamo u za oko ružnim, ali zato ultraspotovskim reminiscencijama/tripovima glavnog junaka koja se na ikonografiju i koloristiku Starog Rima ne vezuju baš upravo nikako, ili u, kroz napredniji Photoshop proteranim, kadrovima bitaka, preplavljenim efektima koji možda veoma gadno izgledaju, ali su zato novi, ranije neisprobani i raspolažu vrlo zvučnim nazivom. A, kao i svakom drugom, lako bi se i ovom filmu oprostilo eventualno nezavređeno "više od zabave" kada bi samo bio zabava (u smislu antinoma pojmu "dosada").
Nažalost, stiče se jasan utisak da je Gladijator, kao i jednom Spartak, a naročito kao i jednom Ben Hur, poslužio da na "vrh sveta" dovede reditelja koji je shvatio da praveći dobre filmove tamo nikada neće stići. Bio je uz to solidaran, pa je sa sobom tamo gore poveo i Rasela Kroua, koji igrajući genijalne uloge u genijalnim filmovima (Poverljivo iz El Eja, 1998; Romper Stomper, 1992...) takođe ne bi stigao do zvezda. Ovde je za fascinaciju bilo dovoljno da izgleda kao Muškarac, što je, istini za volju, posle pedesetih u A-produkciji zaista zapanjujuće redak kvalitet. Na sreću, tu su se negde muvali i Ričard Heris i sad već pokojni Oliver Rid, pa je i nama namćorima ostalo ponešto za radost.
Najzad, biće da se Ridli Skot identifikovao sa svojim glavnim negativcem (mladi imperator Komodus u tumačenju Džoakina Finiksa), koji je, vraćajući gladijatore Rimu, imao da primeti nešto u smislu – svi će me voleti, jer im pružam krv i igre. Na sreću, ovog je u filmu porazio hrabri Maksimus, a u stvarnosti – načekaćemo se, bojim se, još, na takvog junaka.
Maja Uzelac
