SAD: Demokratska konvencija
Zašto menjati tim koji dobija?
Izbor Libermana uspostavlja novu delikatnu ravnotežu na demokratskom brodu koji ozbiljno zaostaje za republikanskim: Liberman je po svojim opredeljenjima, ali i glasanjem u Senatu, pokazao da je vrlo često bio bliži republikancima nego tvrdom jezgru svoje partije
Al
Gor, potpredsednik SAD i posustali demokratski kandidat za predsednika
SAD, u poslednjem trenutku je svojoj anemičnoj, dezorijentisanoj kampanji
udahnuo novu energiju: za potpredsedničkog kandidata izabrao je Džozefa
Libermana (58), senatora iz Konektikata. Sa svih strana pljušte
komplimenti: “drveni Al” konačno je povukao neočekivano odlučan i
hrabar potez, i uspeo da probudi nezainteresovane birače. Padaju krupne
reči: istorijski preokret, međaš u političkom životu Amerike...
Nobelovac Eli Vizel smatra da je Libermanov izbor potvrda da je “američki
politički sistem otvoren za sve, muškarce i žene, ljude najrazličitijeg
etničkog porekla”. Sam izabranik je ushićeno rekao: ”Gor ruši
barijere u američkoj istoriji... Ovaj potez potpredsednika SAD pokazuje
njegovu veru u toleranciju ove višeetničke nacije i bazično poštenje
američkog naroda. Svaki put kada padne jedna barijera, vrata se šire
otvaraju za svakog Amerikanca.”
VERA I POLITIKA: Džozef Liberman je naime ortodoksni Jevrejin, znači veoma pobožan Jevrejin. U svom prvom javnom obraćanju naciji Liberman je prizvao Gospoda više puta, a govoreći o kvalitetima Ala Gora nije propustio da naglasi da je on “ uvek ispunjavao sve dužnosti prema svojoj deci, svojoj ženi, svojoj porodici i Svevišnjem...”
I tako, posle 40 godina, verska pripadnost je opet važna tema u predizbornoj trci za Belu kuću. Samo pre 40 godina Džon Kenedi nije naglašavao u svakoj prilici da je katolik, još manje je u govorima pominjao Boga. Sada i demokrati i republikanci stalno spominju Svevišnjeg i naglašavaju da su duboko religiozni. Pre 40 godina DŽ. F. K. je poručivao da je verska pripadnost njegova privatna stvar i da neće imati nikakvog uticaja na njegovu politiku. Sada političari obe strane obećavaju da će “politika biti natopljena religijom”, da je to jedan od njihovih prioriteta.
Amerika je danas daleko religioznija nego ijedna razvijena zemlja, pa se generalno ocenjuje da je plus za svakog političara ako je istinski vernik. Libermanov izbor mnogi tumače kao definitivan razvod američkog potpredsednika Gora (52) od hedoniste Bila Klintona. Naime, dok je Gor za vreme “Monikagejta” branio Klintona rečima da je on “jedan od naših
najvećih predsednika”, Džo Liberman je još septembra 1998. godine, kada je Klinton konačno priznao da je imao vezu sa pripravnicom u Beloj kući
Monikom Luinski, prvi oštro napao predsednika SAD zbog njegovih seksualnih eskapada. Ponašanje Klintona, svog prijatelja i starog partijskog druga s kojim je najbliže saradjivao punih 30 godina, Liberman je nazvao ne samo “neprihvatljivim” već i “nemoralnim jer šalje pogrešnu poruku našoj deci”.
Izbor Libermana uspostavlja novu delikatnu ravnotežu na demokratskom brodu koji ozbiljno zaostaje za republikanskim: Liberman je po svojim
opredeljenjima, ali i glasanjem u Senatu, pokazao da je vrlo često bio bliži
republikancima nego tvrdom jezgru svoje partije. Bio je protiv favorizovanja takozvanih afirmativnih akcija (pozitivne diskriminacije) za Afroamerikance i neke manjine, zalagao se za rigidniju zdravstvenu zaštitu, manje poreze za najbogatije. Takođe, glasao je u korist velikih osiguravajućih kompanija, kao i moćne farmaceutske industrije. S druge stane, glasao je sa ostalim “liberalima” svoje stranke za socijalnu zaštitu, za liberalizaciju trgovinskih veza sa svetom (prvenstveno Kinom), za pravo na prekid trudnoće, ravnopravnost homoseksualaca, kontrolu oružja, zaštitu životne sredine.
Republikanci sada više neće moći da optužuju demokrate da su mekušci i“plačljivi galebovi”, da nedovoljno vode računa o bezbednosti zemlje: Liberman je godinama uporno glasao protiv smanjenja budžeta za vojsku. Bio je, uz Gora, jedan od desetoro demokrata koji su glasali za predlog Bušove administracije da se američke vojne snage angažuju u ratu u Persijskom zalivu.
U svojoj dugoj političkoj karijeri Liberman se istrajno zalagao za izmenu
zakona o finansiranju političkih partija. Oko ovog ključnog pitanja u
političkom životu Amerike lomila su se koplja i u republikanskog partiji,
ali glavni Bušov oponent Džon Makejn, pritisnut partijskom disciplinom, na republikanskoj konvenciji nije ni pomenuo ulogu velikih para u američkoj politici, iako je to bila jabuka razdora medju republikanskim predsedničkim kandidatima. Liberman je, kao i Al Gor, nedavno podržao donošenje zakona kojim bi se političkim partijama strogo regulisalo primanje finansijskih poklona (soft money).
Mister Liberman se na još jednoj tački svojevremeno razišao sa Klintonovom administracijom: 1995. je zajedno sa republikancem Bobom Dolom predložio zakon kojim bi SAD ukinule embargo na zabranu slanja oružja Bosni i Hercegovini.
Republikanci su Libermanov izbor zlurado prokomentarisali da je demokratski kandidat za potpredsednika bliži njima nego demokratima.
Demokrati pak uzvraćaju da velika stara partija (GOP) sada ima novu taktiku: imitira demokrate, pa čak formalno preuzima i delove njihovog programa.
Ipak, obe strane priznaju da ovakav politički učinak potvrdjuje da je Liberman političar od integriteta, da ima hrabrosti da pliva i uzvodno. Senator Ted Kenedi ne štedi reči pohvale na Libermanov račun: po njemu, on je “moralni gorostas... godinama u Senatu neumorno radi za opšte dobro.”
KLINTONOVA SENKA: Sada počinje novo poglavlje u trci Ala Gora za Belu kuću: republikanci su mu na svojoj konvenciji u Filadelfiji otvoreno poručili da će ga napadati u paketu sa Klintonom, jer ih se ne može razdvojiti. Izbor Libermana sada suštinski menja situaciju. Nije nimalo slučajno da u prvom obraćanju javnosti ni Gor ni Liberman nijednom nisu pomenuli Klintonovo ime. Gor i Liberman će, sasvim je izvesno, nastojati da se distanciraju od Klintonovog imena, ali ne i od njegovog dela, u prvom redu – izuzetno jake ekonomije.
Liberman je već stavio naglasak na ekonomiju, na milion novih radnih mesta otvorenih u poslednjih osam godina. Njegova poruka je jasna: ”Zašto menjati konja koji dobija trku?”
Koliko će novi demokratski dvojac uticati na neopredeljene birače, na razočarane demokrate, teško je reći.
I pored sveg ushićenja i samozadovoljstva što je u “najslobodnijoj od svih zemalja na svetu” prvi put u istoriji za potpredsednika predložen i jedan Jevrejin, što je ovde stalno isticano kao potvrda američke tolerantnosti, slobodoljubivosti, otvorenosti i tako dalje, Libermanov izbor nije, naravno, prošao bez primedbi. Umereniji kritičari plime oduševljenja koja je zahvatila deo javnosti, posebno ovdašnje Jevreje, pitaju da li je ova egzaltiranost možda znak njihove nesigurnosti i ranjivosti? S druge strane, kada je objavljeno da je Liberman potpredsednički kandidat, rasprava na internetu je pokazala da polovina učesnika ni najmanje ne krije svoje antisemitsko raspoloženje: sajberspejs je bio zagadjen mejlovima punim vitriola. Neki su posle postavili pitanje da li bi izbor vrlo pobožnog Jevrejina za potpredsedničkog kanidata mogao zapravo više da šteti nego da koristi demokratima? Drugi, da li bi mogao kao bumerang da se vrati Jevrejima? Ultraortodoksni američki Jevreji nisu posebno oduševljeni Libermanom: za njih je on suviše liberalan (tolerantan prema homoseksualcima, ne protivi se prekidu trudnoće), a sem toga nije se angažovao da iz zatvora bude pušten Džonatan Polard, američki Jevrejin optužen da je špijunirao u korist Izraela. “Uostalom, šta ima pravi Jevrejin da se bavi politikom?” krajnji je komentar ovih konzervativnih krugova.
Prema nekim dobro utemeljenim istraživanjima javnog mnjenja (American Anti-Defamation League) približno 12 odsto Amerikanaca ispoljava jake antisemitske stavove; ovi ultradesni krugovi, pripadnici takozvanih “hrišćanskih crkvi”, uopšte i ne glasaju. Prema Galupovim istraživanjima, 1937. samo je 46 odsto ispitanika izjavljivalo da bi glasalo za Jevrejina, kandidata za predsednika SAD. Prošle godine, Galup je objavio da bi 92 odsto Amerikanaca svoj glas dalo kandidatu Mojsijeve veroispovesti. Nesumnjivo je, ipak, da antisemitizma ima i u beloj i u crnoj Americi.
Što se tiče samih Jevreja, kojih u Americi ima tek dva odsto, oni ionako listom (70 odsto) tradicionalno glasaju za demokrate, prema tome sva je prilika da na ishod izbora u novembru neće uticati ni Klinton, ni Liberman, ni snažna ekonomija već pre svega Al Gor. E, tu sad počinje, a zapravo se i završava, neobično poglavlje novije američke političke istorije: u ovoj eri medijske politike, ko ima medije taj ima vlast – Amerikanci su pokazali da vole da im predsednici budu harizmatični, komunikativni, emotivni, fotogenični, jednostavni. Te osobine su dovele do Bele kuće, naravno uz malu pomoć bogatih prijatelja i velikih interesnih grupa – Kenedija, Regana, Klintona. “Drveni Al” tu ima male šanse. Svi mu odaju priznanje da je najuspešniji i najaktivniji potpredsednik u novijoj američkoj istoriji, da je vrlo pametan i čestit čovek, ali je drven i dozlaboga dosadan. Kažu, to je čovek koji kad ga pitate koliko je sati počinje da vam priča i kako radi mehanizam sata. Gor ne ume da zapali masu, čak ni vatrene demokratske pristalice. Posle Libermanovog izbora popularnost mu je nešto skočila, ali ga podržava tek 70 odsto demokrata, dok čak 88 odsto republikanaca stoji čvrsto iza Džordža "dabl-ju" Buša.
Analitičari misle da mnogo zavisi od velike demokratske fešte u Los Andjelesu: neophodno je da Gor definitivno izadje iz Klintonove senke, ali da istovremeno ne propusti da kaže kako je zasluga demokrata što danas Amerikanci žive bolje nego ikad. Siroti Gor ima još jedan, možda teži zadatak: mora da ubedi samozadovoljnu, ali i onu ironičnu, nezainteresovanu Ameriku da ima šarma. Na tom scenariju za demokratsku konvenciju rade već čitavi timovi koreografa. Zna se da će glavna poruka biti: ”Pogledajte kako danas živite, a kako vam je bilo kada smo mi pobedili republikance pre osam godina. Ovim izborima birate svoju budućnost.”
Brojni Gorovi prijatelji i demokratski aktivisti pokušaće da ubede birače da je potpredsednik sjajan, duhovit, prijatan čovek: govoriće o njemu kao o dečaku koji je rastao na farmi u Tenesiju (jeste, tata mu je bio senator, ali je išao na selo kod dede), kao o studentu na Harvardu, borcu u Vijetnamu, novinaru-reporteru, senatoru i – čoveku budućnosti. Sam Gor kaže da će njegov govor biti pun optimističkih, pozitivnih poruka u kojima će ukazati kakve se sve nade i mogućnosti otvaraju ako on bude izabran za predsednika.
Neće biti napada ni na Buša, ni na Čenija. Da li će posle Demokratske konvencije u Los Andjelesu Gor upaliti tu neophodnu varnicu entuzijazma, ili će Amerikanci koji žive bolje nego ikada u istoriji doći do zaključka da je uprkos ekonomskom bumu posle osam godina došlo vreme za promene i u Vašingtonu?
Slobodanka Ast
Potpredsednici
Kada se slegla prašina posle Libermanovog imenovanja, ostalo je suštinsko pitanje da li izbor potpredsednika uopšte utiče na rezultate izbora? Neki politikolozi misle da se sa izborom dobrog potpredsedničkog kandidata dobija koji poen, ali se isto tako, u drugom slučaju, i malo gubi. Daleko od toga da je izbor potpredsednika nevažan – od Drugog svetskog rata petorica potpredsednika se preselila u Ovalnu kancelaeriju: Hari Truman, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Džerald Ford i Džordž Buš. Hjubert Hamfri i Volter Mondejl su bili predsednički kandidati, ali su na izborima izgubili.
Nekada su potpredsednici birani na konvencijama; smatralo se da je neukusno govoriti o svom potpredsedničkom kandidatu dok ni on sam nije zvanično imenovan. Medjutim, pre četvrt veka ovaj izbor je prepušten predsedničkim kandidatima. Ocenjuje se da je izbor potpredsedničkog kandidata lakmus test kakav je političar glavni kandidat: to je njegova prva značajna odluka.
Holivud i Idi Amin
Holivud nije očaran izborom senatora Libermana, koji je više puta optužio filmsku industriju za “moralnu izopačenost, suviše nasilja, suviše seksa, što veoma negativno utiče na vaspitne standarde mladjih generacija...” Ali, kako neko reče, Holivud će glasati za demokrate čak i da ovi za potpredsednika istaknu Idi Amina.
