Evropsko kulturno leto(1): Jazz Fest Wien
U očekivanju neočekivanog
Jazz Fest Wien je više okrenut razonodi Bečlija nego potencijalnim turistima. To nije ništa neobično, jer Beč je atraktivan sam po sebi – na kasi dvorca Šenbrun ili u poslastičarnicama koje prave saher torte obrne se dnevno mnogo više para nego na skupim uvoznim koncertima
“Pa,
kako je bilo... džezeru?”
Relativno nepoznat “lalinski” glas prekinuo je moju jutarnju meditaciju spram vojvođanskih polja koja su se pružala kroz prozor vagona. Posle mesec dana uživanja u džez majstorijama širom Evrope i 16 sati iznuđenog obilaženja zapadnih krajeva nekadašnje SFRJ (Trst-Beč-Budimpešta-Novi Sad-Beograd), jedva da bih reagovao da me nije zaintrigiralo ono “džezeru”. Mladić me podseća. “Sreli smo se na peronu u Peruđi, pre dve nedelje. Ti si imao karte za festival, ali nisi imao gde da spavaš, a ja sam išao u posetu prijatelju koji studira u Peruđi, a nisam imao (lovu za) karte – gledali smo besplatne koncerte na trgu.”
I to je džez. Bezbroj kombinacija. Divne slučajnosti. Uzbuđenje “u očekivanju neočekivanog”. Karta za voz (po mogućnosti “Inter-Rail” da bi izbor puteva bio neograničen), novca u džepu taman za dve nedelje boravka u nekom “precenjenom” hotelu na moru, nekoliko prijatelja po svetu (a moja generacija se ispružila od Kanade do Južne Afrike u poslednjih deset godina) da ti se nađu na pomoći (svečani doček, stan i hrana) i eto prilike da obradujete mozak opterećen ovdašnjim problemima i ne upadnete u paranoju “fatalnog zračenja pod ozonskom rupom”.
ŠVERCER KRPICA: Mesec dana ranije, isti voz je išao u drugom smeru. Prva stanica – Beč. U vozu ulazim u jednosmernu komunikaciju sa iskusnim švercerom krpica i sitne tehnike (ja sam, naravno, u defanzivi – šta bi njemu značila moja radost što ću za nekoliko dana videti Natali Kol?). Domaćin (moj profesor sa fakulteta) priprema divan “pivo & fudbal” doček – na TV je repriza fudbalske komedije Holandija – Italija (“šta sad penal ima s tim?”), koju domaćin uz zagonetni smešak preporučuje kao izvrsnu zabavu. U pravu je.
Jazz Fest Wien (Beč, 13. juni – 9. juli) je više okrenut razonodi Bečlija nego potencijalnim turistima. To nije ništa neobično, jer Beč je atraktivan sam po sebi – na kasi dvorca Šenbrun ili u poslastičarnicama koje prave saher torte obrne se dnevno mnogo više para nego na skupim uvoznim koncertima. Organizatori festivala (Life Performance Service) stekli su poverenje bečkih ljubitelja džeza i ne moraju da troše pare na skupe reklamne panoe ili na glamurozni dizajn. Uvertiru u dve nedelje žive muzike čini festival džez filmova, koji je otvoren dokumentarcem A Great Day In Harlem. Svečana prigoda inspirisala je dvojicu protagonista – Džonija Grifina i Benija Golsona – da umesto kurtoaznog naklona publici održe jednosatni džem sešn na muziku iz filma. Program uličnih šetnji bleh sastava iz Nju Orleansa nosio je naziv “Grad svinguje”, a tim opisom može se dočarati i celokupan festival: sedamdesetak koncerata održano je na 16 lokaliteta u (čak) deset bečkih arondismana!
Avangardisti su svirali u klubu Austrijskog državnog radija ORF. Trodnevni program “Knitting Factory sreće austrijske zvezde u usponu” vodili su ugledni njujorški džezeri Brigan Kraus (saksofon), Vejn Horvic (klavijature) i Keni Volesen (bubnjevi). Prvi deo večeri podrazumevao je saradnju sa simpatičnim domaćinima, a drugi komplikovane free improvizacije njihovog sastava Trio 300 za pedesetak zaljubljenika u sali, kao na nekoj egzotičnoj kućnoj zabavi.
VESELO DRUŠTVO: U klubu “Zu-Ga-Be” (u prevodu “dodatak”, što se po slogovima skandira pri traženju bisa) izvanrednu predstavu priredio je Nepi Braun, slavni “bluz vikač”. Najavljujući svoj najveći hit Night Time is The Right Time (to be with the one you love), sišao je u publiku da u okruženju veselog društva sa kriglama (skupog, ali dobrog) piva u rukama, uz pomoć mikrofona na stalku demonstrira neobičan ljubavni čin (na očigled svoje supruge/menadžerke).
U
omanjem amfiteatru Tehničkog univerziteta – na bini širokoj jedva tri
metra i pred studentskom tablom na kojoj su se nazirala zaboravljena grčka
slova i komplikovane matematičke formule – priređen je trodnevni
(“Gitaristi”, “Saksofonisti”, “Pevači”) program namenjen
akademcima, koji su uz indeks mogli da kupe kartu u pola cene. Gledajući
miljenika britanskih diskoteka Ronnyja Jordana kako se bori sa malim
prostorom i publiku koja bi rado razvalila studentske klupe i mahnito
zaplesala, setio sam se kako je Rambo Amadeus ipak imao bolje uslove za
nastup, kada je Studentskom protestu ‘92. proveravao izdržljivost
katedre u Sali heroja na Filološkom fakultetu.
U subotu 1. jula priređen je besplatni hepening pod otvorenim nebom, sa izdašnim koktelom za sponzore i prijatelje festivala. Posle bledog nastupa Pitera Grina (njegov oporavak posle teških psihičkih trauma teče veoma sporo), krnji Blues Brothers Band je razonodio običan svet, ali ljude iz posla ipak uputio na degustaciju morskih specijaliteta. Bez originalnog basiste Donalda “Dak” Dana i crnog gitariste Meta “Gitar” Marfija, ovo društvo gubi vezu sa popularnim filmovima, a time i svrhu postojanja. A onda, samo jedan beli reflektor, akustična gitara i dvojica inteligentnih partnera (klavir i saksofon) – slavna pop kantautorka Džoan Armatrejding uobličila je nežan set svojih velikih balada kao pravi odgovor na ispraznu agresiju prethodnika. Neposredno, strasno, za dugo pamćenje.
RASKOŠNO OKRUŽENJE: U čuvenoj Bečkoj operi sviralo se četiri puta. Programi “Luj Armstrong danas” (Manhattan Transfer i Nikolas Pejton), “Žice” (Džordž Benson i Redžina Karter), “Pevačice” (Natali Kol i Amina Klodin Majers, odnosno Helen Meril i Sisters In Jazz) u ambijentu skupih presvlaka, pozlaćene tavanice i raskošnih lustera, očekivano su od imućnijih Bečlija potraživali i do 130 nemačkih maraka, ali je opet (bržim) studentima omogućeno stajanje za deset puta manje para. Gledao sam – preciznije, bez daha upijao – koncert Natali Kol, koja je konačno obradovala evropske poštovaoce živim izvođenjem programa sa džez remek-dela Unforgettable. Dvadesetočlanim orkestrom poletno je dirigovala crnkinja Gejl Dedrik, uobličavajući raskošno okruženje za trijumfalnu lekciju Kolove. Sving u iskonskom obliku, radostan, pulsirajući, pa onda nežnije teme u kojima pevačica referiše na očev sentiment, sve do trostrukog (što, sudeći po paničnom preturanju Dedrikove po notama, nije uobičajeno) ekstatičnog bisa, na poklon “publici u najlepšoj sali u Evropi” (citat Kolove).
Utiske sređujem tokom dugog noćnog putovanja. Preko Minhena i Strazbura, na putu za drevni Vien u Francuskoj, gde je festival uveliko u toku...
Vojislav Pantić
