Zajača: izbeglice na
kraju puta
Ovo nigde nema
Hranu koju dobijaju izbeglice u kolektivnom centru u Zajači neće ni svinje. Samo ”Politika” redovno stiže, a ko se buni dobija batine ili biva kamenovan
Put od Loznice prema
rudniku antimona ”Zajača”, kako se zove i istoimeno mesto, vodi za nigde. Puta dalje
nema. Nigde je i kolektivni centar za izbeglice u ovom mestu, bela, dužna i spratna
zgrada koja je nekada bila prihvatilište za rudare. Ovde su izbeglice iz svih srpskih
zemalja, od Kninske krajine do prekodrinskih opština. Prepušteni sami sebi, lutaju
sopstvenim hodnicima. Gledaju kroz čoveka, i ćute. Samo gledaju, i ćute. Hrana koju
dobijaju je takvog kvaliteta da je sa meštanima, kao splačine, trampe za nešto povrća.
A vide da pomoć stiže, i vide da se pomoć razvlači, i vide da ih je na zvaničnim
spiskovima više nego u kolektivnom centru, i uzeli da traže svoje sledovanje, samo ono
što humanitarne organizacije namenjuju njima, i uzeli da kucaju na brojne adrese, da
pišu, ali pomoći nema, redovno stiže samo ”Politika”. U poslednje vreme i policija
i neidentifikovana lica su na istom zadatku. Onima koji su baš navalili da traže pravdu
dešava se da budu upozoreni, izudarani ili kamenovani. Pa ti gledaj šta ćeš. A oni
rešeni da obelodane svoju muku, dok je ono malo duše još u njima.
CIFRANJE BROJEVA: Loznica, uz Drinu, kroz nju, od ’91. prošlo izbeglica ne zna im se broj. Izbeglica još ima, a naročito ih ima na spiskovima, jerbo koliko ih je prošlo moralo je nešto i ovde biti ”evidentirano”. Jesu neki samo prošli, ali evidencija je evidencija, od evidencije nikoga ne boli glava, naročito ako se njom puni stomak. A stomaka, bogu hvala ima, i to gladnih. Gladni stomaci, gladni funkcioneri, treba to na’raniti, spiskova nikad dosta, cifranju nikad kraja. Eto onomad, 'ajde da podsetimo, krajem maja ’98, kad ono uhapsiše sekretara Crvenog krsta Šapca, dokazanog socijalistu i druga Milutina Šestića, aps upoznaše i sekretar Crvenog krsta Loznice Milica Vladić, te drug glavni magacioner Marko Ćirić i drugarica referent za izbeglice Nada Stanković, iz istoga mesta. Sekretar prezimena Vladić bi optužena za prisvajanje drvene građe, deviza, novca čerez regulisanja izbegličkog statusa... Ali, ko što biva, optužbe ne behu dokazane, u nas je rukovodilac Crvenog krsta jači od bilo kog direktora firme, koji je to ”profit”, koja briga o napaćenom narodu, koje su to cifre, koji su to radnici, veliki radnici na velikom zadatku, takoreći nacionalnom zadatku.
I odemo do Crvenoga krsta da vidimo koje su sad cifre u pitanju. Kad tamo, Milica Vladić još sekretar, još rukovodi i raspodeljuje. Ali, Milica na odmoru, menja je drug Čeda Kojić. A Čeda nije tude. Ništa od cifara, ništa od evidencije. Šta ćemo, sretnemo se sa Jadrankom Inđićem, izbeglicom iz Sanskog Mosta, koji je smešten u Zajači. Ni Jadranko nema cifru, ukupnu, zna samo da ih je u Zajači 69, a da ih pišu sa 136, da je na Gučevu 18, a da beleže 150. Što su ti cifre. U oba centra isti upravnik, Veličko Lukić. Ajd’, odemo sa Jadrankom do Zajače. Stvarno kraj puta, iz rudnika dimi, zgrada kolektivnog centra ima prozore. Unutra, hodnici i sobe. U sobama vojnički kreveti na sprat i ljudi. Ljudi nekako odsutni, gledaju kroz čoveka.
Jadranko ratni invalid 80 posto, stradalo mu rame, metak prošao kroz
usta, izašao na vrat. Živi sa šestogodišnjom ćerkom Anđelom. Kod Jadranka ulaze i
bivši domar Momir Simić, Sunčica Aleksić sa dvoje dece, jedan koji je bez dokumenata i
zato neće da se predstavlja. Dokumenti ostali u Peći, gde je bio u izbegličkom centru.
Momir veli da ih ima odasvud, Knin, Gračac, Maglaj, Sarajevo, Karlovac... i malih i
velikih... Domar bio nekoliko meseci, kad je video šta se radi, zahvalio se, lopovluk za
roman. Jeste. Nema gde nisu bili, kome nisu pisali. Vade svesku, sa original pismima,
kažu, čitaj, da ne pričamo.
Šta vele? Domara nemaju godinama, Veličko ne dolazi, kuvarice im psuju majku izbegličku, hleb od 600 grama na sedam ljudi, i to za ceo dan. A hrana? U marmeladu i paštete sipaju vodu, pa to mešaju, i tako dele, u grašku više luka nego graška, pasulj bez zaprške i masti, i sve bez soli, eurokrem grudav i bez ukusa, riža sa nekavim bubrezima koji su gorki, čaj se oseća na hranu koja je prethodno kuvana u posudama, salatu dobijaju jednom mesečno, više od godinu dana nisu videli ni mesa ni voća. A gledaju kuvarice, kad pođu kući pune torbe i pakete stavljaju u plavu neregistrovanu škodu i teraju. Obraćali se i u Crveni krst, i u opštinu, i u... ne vredi. Zašto se hrana ne daje lično njima, a ne da ide upravniku na Gučevo, pa da se prodaje ili kompenzuje, a oni svoje splačine od hrane kompenzuju sa seljacima za luk i krompir. A upravnik, upravnik samo cifra ljude, kad su došli bio u ”peglici”, sad voza džipove. Njih ne obilazi, svakih 15 dana, noću, dolazi u osnovnu školu u Zajači i sa poslovnim partnerima pije, banči i jede meso do šest ujutro. Tad ga uhvate i donesu kante sa hranom da vide šta jedu, ali ih on izbaci, posle im se onako pijan voza u džipu ispred zgrade, pokazuje srednji prst i govori da će im ukinuti i to što imaju, preti da će svakoga ko se žali proterati preko Drine. Zvali inspekcije, kucali na razna vrata, ništa, samo im se Veličko javi telefonom i kaže da mu ne mogu ništa.
Šta su pisali još? Da im je Danilo Rakočević, iz neke pravoslavne humanitarne organizacije, lično doneo pakete. Iznenadio se kad je video da ih manje nego što ih je bilo na spisku koji je dobio od Crvenog krsta, još se više iznenadio kad su mu na pitanje da li su zadovoljni dosadašnjom pomoći odgovorili da im je ovo prvi put. Išao po sobama i tražio bar neku kutiju od prethodnih pošiljki, nije našao, a dve isporuke isporučio lično upravniku Veličku, i lično za njih.
Pa šta hoće? Ne interesuju ih cifre koje dobijaju humanitarne organizacije, neka ovi njima pišu koliko hoće, a ovi neka im isporučuju, hoće samo svoje sledovanje, na ruke, a ne da to šalju Crvenom krstu, jer oni to neće dobiti, ta organizacija je poligon za obuku lopova i kriminalaca, u kojoj su glavni instruktori Milica Vladić i Veličko Lukić. Pisali i gospođi Sadako Ogata, kao jedinoj kojoj se nisu obratili. U potpisu, ”spasite nas, naša daca će vam biti zahvalna”.
LOJALNI, PA JOŠ SRBI: Šta ima još? Momir će da ništa ne valja, samo još motka ostaje. Nedavno, doš’o crnac iz UNHCR-a. Upravnik hitno pozvao Jadranka u Koviljaču, i baš dođe crnac, iz Ugande li je, pita, kako im je. Momir se slučajno zadesio tu, kad jedan njihov, izbeglica bre, referiše kako ne može biti bolje. On drekne o splačinama i lopovluku, ovaj će mu, jes' Srbin al’ lojalan lopovima, da laže. Onda on predloži da pitaju decu, jeste onaj crnac, al’ valjda veruje deci. Samo motka.
Prete im da će
ih proterati, oduzeti decu. Jadranku pre neki mesec upala u sobu tri uniformisana
policajca razvalivši vrata. Spaslo ga dete koje je vrištalo. Išao u MUP, ništa. A nema
kud, dete uveče traži jesti, okrene se zidu i plače. Nedavno mu iza ponoći čitav sat
ubacivali kamenje u sobu. Sazna da su “akciju” izvela dva lokalna besposličara,
nedugo potom zaposlili se kod vojske kao graničari. Tako mu i treba kad je pravio Srbiju
u Bosni, bolje bi mu bilo da je, kad su Muslimani bežali iz Sanskog mosta, bežao zajedno
sa njima.
I muž Sunčice Aleksić, Nenad, tera pravdu. Jednom upala trojica iz žutog taksija, tražili Nenada. Kako ušao počeli da ga šamaraju, da pazi šta radi i priča, deca htela da svisnu. Samo motka, upada Momir. Onaj bez dokumenata nema gde nije bio, sve mu izginulo, NATO ga zadesi u Peći. Svi otišli, samo UČK i njih 20. Kakvi ovo, ovo nema nigde, jedan učkovac mu dao sto maraka da mu se nađe, a ovo, ovo nema...
Izlazimo iz zgrade. U prozorima glave izbeglica. Nepomične. U drvljaniku, stariji čovek, okruglog lica, k’o smejuljko, ne menja izraz lica, ne govori. Ispraćajući nas Jadranko kaže da je svestan svega, šta mogu, ako nešto pokušaju, dete za ruku i pravo na Šepački most (granica sa RS), na sredinu, ima da legne i da ne ustaje.
Sledećeg dana zovemo Crveni krst u Loznici, druga Čede jopet nema. Nema ni informacija, o ciframa da ne govorimo.
Dragan Todorović
