Hit leta: Žensko pisanje
Čitanje i ćutanje
Da li se ta popularnost zanemaruje zato što je reč o delima koja neće trajati ni do jeseni, ili mogu ostati popularna još koju godinu dok im autor produžava život novim delima i publicitetom, da bi posle toga zauvek nestala iz čitalačkog vidokruga
U dugim, žarkim letnjim
danima, dok se kod nas sprema politička bura, bilo da je u čaši vode ili usijanim
glavama, ljudi žive i umiru, teroristi bacaju bombe, a nuklearne podmornice tonu. Svet
licemerno brine o udavljenim ruskim vojnicima, kao kada javlja o prevrnutom feribotu u
Indiji ili Indoneziji, daleko od nekadašnjeg straha da bi čitava planeta mogla da se
pretvori u nuklernu pustinju. Uopšte, na prvi pogled sve je u redu i svet je onakav kakav
uvek jeste, a mi u njemu čvrsto stojimo uz Mjanmar, Libiju i Irak. Nedostaju nam samo
predsednici-ljudožderi, recimo Bokasa ili Idi Amin, i pravi treći svetski rat u kojem
će podli Zapad biti sravnjen sa zemljom, kada već nije postao zemlja proleterska.
U kulturi je, međutim, sezona festivala na jezerima, u banjama ili na obali mora za koju bi, kad bi se smelo verovati najezdi nekakvih novih Ilira i Dukljana, bilo sve teže tvrditi da je naša. Kako se na kulturu u dnevnim medijima gleda kao na događaj a ne kao na vrednost, ovih nedelja oseća se manjak vesti. To je uvek prilika za istraživanje šta se najviše čita u dane odmora i, eto, ovoga leta, obaveštavaju nas novine, dominiraju ženska imena – Mirjana Bobić-Mojsilović, Vesna Radusinović i Mira Stupica, Arundati Roj, Helen Filding i Teri Rouling. Ako se lista proširi na knjige i autore koji su obeležili i prethodne sezone, eto i Gordane Kuić ili Ljiljane Habjanović-Đurović, ili Danijele Stil i Amande Kvik. Uprkos čitanosti, uprkos ovakvim vestima, uprkos ogromnom trudu medija koji je vrlo često posvećen više autorkama nego delima, o knjigama o kojima je reč retko se piše. Njih književna kritika kojoj je ozbiljnost pristupa i izraza prva pretpostavka zaobilazi u velikim krugovima. Ta kritika posle Isidore Sekulić i Desanke Maksimović obraća pažnju na Svetlanu Velmar Janković i Vidu Ognjenović, Milicu Mićić-Dimovsku i Juditu Šalgo, ali retko na brojne savremene pesnikinje i pripovedačice, nekmoli popularne spisateljice.
SVAĐALICE I PRZNICE: Da li je nehajan odnos prema manje poznatim ženama piscima i prema autorkama popularnih bestselera iste vrste, ili su razlozi za njihovo zaboravljanje različite prirode? Da li se ta popularnost zanemaruje zato što je reč o delima koja neće trajati ni do jeseni, ili mogu ostati popularna još koju godinu dok im autor produžava život novim delima i publicitetom, da bi posle toga zauvek nestala iz čitalačkog vidokruga? Ili je to zato što nekada podrazumevaju težak, bespotreban i besmislen politički ulog, kao da nije ni reč o književnosti nego o parapolitičkoj manipulaciji? Ili zato jer je ozbiljnom čoveku mrsko i da pomisli kako ima svađalica i prznica očajnički željnih publiciteta koje samo čekaju da ih neko pomene pa da to iskoriste da izliju bujicu prostih i niskih uvreda? Ili je reč o tome da je teško i dosadno čitati ono što pruža malo književno zadovoljstvo? Ili je ipak reč o previdu zbog kojeg savremena srpska književnost nešto gubi, pa bi i ova dela trebalo izložiti sudu kritike na isti način kao što se to čini sa svim novim ostvarenjima?
Pitanja se lako i brzo
množe, dok je odgovoriti na njih teško i delikatno. Štaviše, na neka od njih ne vredi
odgovarati i bolje je to ne činiti jer od toga književnost i kritika nikakve koristi ne
mogu imati. Ipak, pitanje statusa i položaja ženskog pisanja danas jedno je od
najzanimljivijih i najvažnijih u savremenoj kritičkoj misli. Šta bi nam, gledano iz
ovoga ugla, značilo da danas čitamo remek-dela svetske literature čiji su autori
Homerova ćerka i Šekspirova sestra? Da li bi istorije književnosti tada bitno doprinele
jednoj drugačijoj istoriji duha u kojoj bi nepoznate stvaralačke heroine zamenile
predstave o Salomi i Suzani, čijim se ženskim podvizima uspostavlja jedan viši moral i
odnos prema nebu, Mesalini i Teodori, carskim bludnicama, ili "krvavoj" Meri
Stjuart i trovačici Katarini Mediči u kojima se moć vlasti pokazuje kao zlo, da ne
govorimo o ljubavnicama i muzama. Junakinje ženskog stvaralačkog sveta, dakle, trebalo
bi da zamene dosadne muške stereotipe i nametnute društvene uloge.
Na antičkom nebu boginje i bogovi ravnopravno su učestvovali u sporovima koje su filozofi poput Ksenofona, Heraklita ili Platona videli kao blasfemiju i preslikavanje čovekovog života na nebeske sfere, ali kakva je to ravnopravnost kada se na ženskom bogu može ispoljiti fizička nadmoć, a uvek se zna ko je vrhovni bog i gazda na Olimpu. Veliki trud mišljenja i tumačenja uložen je u pitanja kojeg su pola anđeli, imaju li žene dušu i sl. Da li je posle ženskog saveza sa đavolom i prečiste žene bogorodice kraj dvadesetog veka povlašćeni trenutak kada bi civilizacija, koja je sa skromnim uspehom čitav vek utrošila na pitanje može li se bez boga, trebalo da pokuša da svedržitelja tvorca neba i zemlje, onoga u kome se sve rađa i od koga sve potiče, vidi kao Boginju?
HOLIVUDSKE GLUPOSTI: Sva je prilika da nas do ovog dramatičnog preokreta, osim u holivudskim glupostima, čeka još jedan period u istoriji duha, ali je nesumnjivo da je vreme u kojem živimo, pa i čitav vek koji je za nama, obeležen nastojanjem zapadne civilizacije da se uspostavi veća ravnopravnost polova i da se saznanje o neophodnosti nove, drugačije uloge i položaja žene proširi u savremenom svetu. Svedoci smo ponekad komičnog nastojanja da se ravnopravnost predstavi mehanički kao potpuna istovetnost polova u svim stvarima – pa nas teško može zabaviti što su sve muške gluposti odmah predate na upotrebu ženama, i obratno – ili tragične potrebe da se polna razlika tako i toliko preuveliča kao da je jedino ona bitna i da je ljudski karakter, gore nego u frojdističkoj ideji seksualnosti, samo njome određen – zbog čega se kopa nepremostivi jaz između bića kojima je data privilegija da budu sjedinjena u bliskosti i najdubljoj intimi.
Uostalom, pitanje šta
je žena ili šta je muškarac, kao i pitanje o tzv. ljudskoj prirodi, nije biohemijska i
fiziološka zagonetka nego pitanje koje spada u krug metafizičkih ideja. Upravo to jako
odudara od onoga što se u savremenom svetu istraživanjem polova, njihove društvene
uloge i istorijske sudbine, stvaralačke moći i razlike hoće postići. Ako bi polne
prirode bile tako odredljive, razdvojene i teško promenljive, onda bi se društvena
praksa i segregacija ili mehaničko poistovećivanje moglo lako opravdati. Sa druge
strane, možda je još opasnije ako se umesto opreznog razmišljanja na koje navodi
upozorenje o opasnostima preteranog isticanja polne određenosti ljudskog bića kao
suštine poriče značaj te razlike. Da li su odnosi između polova zauvek zadati ili se
stalno menjaju – to bi trebalo da nas, pragmatično, navede na pomisao kako polne
karakteristike nemaju metafizički značaj, već da postoji samo istorija ideje ljudskih
bića, polova i njihovih odnosa, da nema suštine pola nego da ima njegovih
"tragova", različitih izraza i istorije odnosa između njih.
KAMEN SPOTICANJA: Ta istorija, ne samo praksa u savremenom svetu, kamen je spoticanja. Kako promeniti, nadoknaditi i iskupiti činjenicu da za istoriju književnosti, ali još više za savremenog čitaoca, nema ni Homerove kćeri ni Šekspirove sestre, da nema ženskih filozofa i kompozitora, a i u likovnoj umetnosti je ženska uloga skromna? Da li je to plod istorije, ili razlika u stvaralačkoj prirodi muškog i ženskog ljudskog bića? Ako je plod istorije, zašto se odnosi u ovim granama nisu tokom ovog veka, ispunjenog tolikom borbom za ravnopravnost, bitnije promenili, ili jesu ali svet u kojem dominiraju muškarci odbija da to vidi? Ili je i samo pitanje pogrešno jer prisiljava žene da se ogledaju u "muškim" disciplinama, a ne poštuje i ne vidi kao ravnopravne one oblasti ispoljavanja kreativnog duha kojima su one posvećene?
Uz mnoga teža i
dramatičnija pitanja od ovih lakih sažetaka poznatih dilema savremene misli, eto nas
ipak tu gde se pitanje ženskog stvaralaštva u književnosti pojavljuje kao odsudni test
odnosa među polovima. Jer, ne samo da je to privilegovano polje stvaralaštva u kojem
značajne ženske figure igraju ogromnu ulogu, ravnopravno sa muškim autorima, već eto i
onog polja stvaralaštva u kojem je dvadeseti vek imao najviše uspeha u predstavljaju
ravnopravnosti duhovnih i kreativnih moći polova, pa čak i naglašavanju razlika između
njih. Odista, dok nam nedostaju stvarateljke poput zamišljene ćerke epskog pevača i
sestre renesansnog dramatičara i pesnika, eto figure Sapfo u samom korenu jonske lirike,
ili Margarete od Navare u samom začetku novovekovnog pripovedanja. Uz opate francuske
književnosti, eto i francuskih gospođa od madam De Lafajet i madam De Sevinje do madam
De Stal. Već je i to dovoljno, uz poznavanje društvene prakse i položaja žene, da
pokaže kako su uz podrazumevani udeo neravnopravnosti polova tokom istorije ovakva
dostignuća jasan znak stvaralačke ravnopravnosti.
ULOGA ČITATELJKE: Istorija književnosti XIX i XX veka, a kako se proučavanja šire to zahvata i prethodne vekove, sve više se okreće likovima poznatih i zapostavljenih spisateljica. Ako je čitanje potcenjenih i zaboravljenih autora možda probni kamen tolerancije i razvoja književnog ukusa, neosporne su književnice poput Meri Šeli, Džordž Eliot i Žorž Sand, sestara Bronte, Džejn Osten i Ketrin Mensfild, ili Virdžinije Vulf, Selme Lagrlef i Singrid Unset, Gertrude Stajn, Anais Nin i Marine Cvetajeve, ili Kriste Volf, Margaret Jursenar i Doris Lesing, Ajris Mardok, Natali Sarot i Margaret Diras, ili Nadin Gordiner, Arundati Roj, Suzane Tamaro, Izabele Aljende... I to je samo mali krug najpoznatijih imena, uz koje idu imena pesnikinja od Emili Dikinson do Vislave Šimborske, ili pisaca graničnih oblika literature, između uspomena i eseja, od Simon de Bovoar i Nadežde Mandeljštajm do Suzan Zontag i Erike Jong – gde se već i pitanje popularnih i trivijalnih žanrova književnosti, od Kolet do Sagan, od Agate Kristi do Doroti Sejers, i najzad današnjih autorki bestselera, ne može zaobići.
Istorija književnosti odavno i rado priznaje istinu da su priče i pripovedanje u ženama imale povlašćenu publiku i od antike do osamnaestog veka, no još spremnije ističe ulogu čitateljke u oblikovanju savremene književnosti posle baroka. Nešto je teže, uprkos mnogim studijama i čitavim pravcima kritičke misli koje su vezane za feminizam, žensko pismo i studije roda, pronaći pravu meru odnosa polova u istoriji književne produkcije. Tako je u istorijama srpske književnosti žensko ime prava retkost, a uloga i značaj čak i onih koje se pominju, poput Jefimije i Vukove Živane, Mine Karadžić i Milice Stojadinović Srpkinje, Jelene Dimitrijević i Milice Janković, sasvim skroman. Čak ni Isidora Sekulić nije u svakom pogledu ravnopravna sa klasicima srpske literature. Sve su to razlozi da se književnom stvaralaštvu žena u srpskoj literaturi posveti veća pažnja i da se sa istom strogošću, ali i otvorenošću za drugačije vrste i oblike pisanja, senzibiletet i književni interes, preispita savremena književna scena. To je zadatak koji, naravno, premašuje mogućnosti jedne male serije kratkih tekstova koju je nedeljnik "Vreme" za naredne brojeve postavio kao izazov pred pisca ovih redova, ali jeste prilika da se nešto od popularnih dela i zapostavljene savremene produkcije kritički pročita.
Aleksandar Jerkov
