Film: Patriota
Razmere opsesije
Režija: Roland Emmerich
Uloge: Mel Gibson, Joely Richardson, Heath Ledger
Da, kao što bi se svaki
pravi Srbin rado složio, patriota je čovek koji podučava svoju sitnu decu kako da
najbolje ubijaju ljude iz puške, topi njihove olovne vojnike u metke i zastavom svoje
zemlje probada podlog neprijatelja. Prvo dvoje, može se naslutiti, spadaju u rodoljubni
praktikum, dok je treće izliv nepatvorenog nacionalnog ponosa (ko je rekao
"patosa"?). Sve bi to bilo toliko očekivano da ne bi uopšte podlegalo
diskusiji kada bi Patriota bilo domaće čedo, a stručni konsultant recimo Radovan
Karadžić. Ali, ovaj ultimativni srpski film, gde se doduše mlatara američkom
zastavom, radio je Roland Emerih, najuspešniji đak minhenske filmske akademije,
koji je u svojoj novoj domovini, po principu "veći katolik od pape", već
ostavio više nego dubok autorsko-patriotski trag. Svojim filmovima Univerzalni vojnik (1992),
Zvezdana kapija (1994), Dan nezavisnosti (1996) i Godzila (1998)
stekao je renome stvaraoca koji funkcioniše na više nego rentabilnim osnovama: nasuprot
ostatku holivudskih reditelja – od kojih mnogi teška srca u svom filmu odvoje malo
mesta za pokoju stars-and-stripes pozadinu, kako bi uopšte dobili pare da snime
film, dok ih ostali svuda guraju jer im je svejedno, a nikad nije zgoreg – Emerih po
svemu sudeći snima film baš upravo zato da bi mogao da se razmaše zastavom. Po
ludačkim razmerama ove svoje opsesije on se i izdvojio iz mutljaga holivudske mejnstrim
produkcije i postao okoreli autorski ekstrem kakvog samo Amerika danas i može da da, ali
istovremeno i najpovlašćeniji ljubimac establišmenta, čije će se greške plaćati sa
osmehom na licu (slučaj Godzila), a svaki novi poduhvat budžetirati duplo jače
od prethodnog. Naravoučenije: nema te zemlje koja sebi može da dopusti luksuz da
materijalno ne podrži iskreno rodoljublje.
I da li je bilo, za Emeriha, logičnijeg koraka, posle ispucavanja najpopularnijih obrazaca haj-faj naučne fantastike, od spuštanja na američku zemlju i vraćanja u ključne momente nacionalne istorije, ovoga puta pod nalepnicom "patriota".
Mel Gibson u glavnoj ulozi gradi zanimljivu naturalističku repliku na ludački zabavan lik koji je ostvario u Naplati duga (1999); u oba slučaja junak ceo film provodi u potrazi za osvetom. Krvoločan je, mada nije hteo – neprijatelji su ga na to naterali. Idol je mladih i starih, jer takvi su svi krvoloci. Inače je jako dobar u duši, što će i pokazati odmah čim pokolje sve neprijatelje, u ovom slučaju podle Engleze. A da, i nežan je otac, zbog čega i jeste tako istrajan borac za "pravdu" i "cilj". Sve u svemu, šteta što nije Srbin. Jasne su i paralele sa Hrabrim srcem (1995), koje navode na zaključak da Gibson ima nešto opasno protiv Engleza, jerbo mu je omiljeni hobi tamanjenje istih.
I pored veoma raspršene dramaturgije, koja ovaj film često vodi neznanim i ne previše kontrolisanim pravcima, nijedna politički korektna poruka ni romantični vrhunac ne propuste da prolete u pravom trenutku. Zbog toga je prva očekivana reakcija verovatno mržnja koju kod svesnih pojedinaca obično rađa ovako bezočna manipulacija bez ikakve želje da se makar malo zamaskira. Ipak, kod Emeriha je i ovo, kao i patriotska osećanja, kao i krv i životinjski poriv za osvetom, toliko hipertrofirano da postaje na izvestan bolestan način zanimljivo. To više nije bezličan spektakl, produkt konzumentske industrije na kreativnom umoru, već sveža krv, jedna rudimentarna, neobrađena sirovost, prigodno začinjena Gibsonovim istinski potresnim prisustvom, istinski upečatljivim scenama borbi i istinski neograničenom imigrantskom zahvalnošću za pruženo poverenje. Nemački reditelji su stvarali Holivud i obeležili njegovo zlatno doba, pa nije slučajno da je sada jedan od njih najveći patriota koga Amerika trenutno ima. Pored svega toga, on je uspeo da se njegovi filmovi, uporedo sa činjenicom da su s patrio-ložačke strane efektivni do izbezumljenja, u nekim krugovima čitaju i kao "subverzija" to jest kontra onome što očigledno jesu, što mudrom autoru daje dvosmerni kredibilitet.
I sve u svemu, teško je otkriti šta je u celoj stvari loše, osim što se Emerih nije doselio u Srbiju da malo potpomogne domaći patriotski marketing, koji se ponešto ofucao. Ipak, ništa nije izgubljeno: on bi, dečko, sigurno rado došao na privremeni rad i ovamo, kad bi mu se samo izdvojila neka neophodna sića za početak. A Srbija je, hvala Bogu, bogata zemlja, koja na rodoljublju nikad nije štedela. Eto: neka nadležni razmisle o ovom predlogu korisnom za unapređivanje patriotizma u nas. Kao što Lenjin reče, film je za nas najvažnija umetnost, a ovi domaći umetnici su se, brate, već dobrano isfuljali.
Maja Uzelac
