Bliski istok
Pun mesec i plava linija
Mnogi detalji govore u prilog ovdašnjim tvrdnjama da je Hezbolah dobio odrešene ruke da diktira zahteve na jugu Libana kao priznanje za učestvovanje u proterivanju Izraelaca koji su se u maju povukli u rekordnom vremenu
Posle više godina
provedenih u inostranstvu, mnogi Libanci će po povratku u svoju zemlju još na aerodromu
sesti u automobil i otići na jug da bi preko niza bodljikavih žica i betonskih blokova
zavrljačili kamen na neku izraelsku osmatračnicu utvrđenu čeličnim oblogama i
neprobojnim staklom. Međutim, naizgled bezopasna provokacija često se pretvara u
ozbiljnije incidente, kao što se to dogodilo ovog meseca na odavno zatvorenom graničnom
prelazu "Fatimina kapija" kod mesta Kfar Kila. Varničenje je počelo kad se
korpulentni Libanac popeo na betonski blok i iz praćke metalnim kuglicama veličine
manjeg oraha bezuspešno pokušavao da pogodi izraelske vojnike u njihovoj osmatračnici.
Njegova supruga i dvoje muške dece dodavali su mu hice ushićeni tatinom hrabrošću.
Inače, na pomenutom mestu svakodnevno se okupljaju radoznali Libanci da bi u bliskom
susretu, mnogi prvi put, videli mrske im osvajače i utvrđenu granicu. Tenzija je porasla
kad su graničari s one strane primetili nekog Libanca sa molotovljevim koktelom u ruci,
koji se očevidno spremao da ga baci na osmatračnicu udaljenu desetak metara. Blizu njega
bilo je tridesetak pripadnika Božje partije Hezbolaha, koji su pevali u čast svoje
pobede nad Izraelcima. Tada je jedan izraelski graničar zapucao u njihovom pravcu i ranio
u noge izvesnog Hiseina Tareka i Ali Dija.
"Izraelski vojnik je prethodno skinuo pantalone pokazujući pun mesec (kako se u pristojnom arapskom svetu kaže za nastavak leđa), dobacujući na arapskom uvrede na račun Sajet Hasan Nasralaha, generalnog sekretara Hezbolaha", kaže Husein Tarek kome su lekari kasnije amputirali pogođena dva nožna prsta.
VAKUUM: Priliku da na pomenuti način iskazuju netrpeljivost prema Izraelcima ukazala se Libancima nakon povlačenja izraelskih snaga sa okupirane južne teritorije Libana koju su zaposedali 22 godine uprkos odluci OUN-a. Inače, pored redovne libanske vojske, jedino pripadnici Božje partije imaju pravo da nose oružje i mešaju se u državne poslove. Mnogi detalji govore u prilog ovdašnjim tvrdnjama da je Hezbolah dobio odrešene ruke da diktira zahteve na jugu Libana kao priznanje za učestvovanje u proterivanju Izraelaca koji su se u maju povukli u rekordnom vremenu od 24 časa. Tako ispada da su hezbolaci, i sami iznenađeni povlačenjem Izraelaca, proterali neprijatelje, a da to nisu ni znali. Povlačenje Izraelaca stavilo je Libance u mat poziciju, jer ko će sad da čuva granicu i preuzme odgovornost za, na primer, eventualno granatiranje ili raketiranje izraelskih teritorija, što je godinama unazad bilo redovna pojava? Sad više nema Izraelaca na jugu, između Libana i Izraela postoji državna granica, što situaciju po Liban čini još komplikovanijom i opasnijom. Libanska armija neće da zaposedne granicu i time reskira da snosi posledice ukoliko bi ratoborne partije Hezbolah, Amal ili bilo koja druga, a ima ih tušta i tma, izazvale neku ozbiljniju provokaciju koju bi Izraelci mogli da okvalifikuju kao oružani napad na njihovu državu i potom objave rat agresoru. Libanu bi tako nešto najmanje trebalo, budući da Izrael raspolaže najjačom vojnom silom u tom regionu.
Od snaga OUN-a u Libanu zasad nema mnogo vajde jer su borci Hezbolaha nakon povlačenja Izraelaca "zauzeli" granicu često ne dozvoljavajući plavim šlemovima da joj priđu. Dva puta je tako prošle nedelje jedinica OUN-a iz Gane pokušavala da stigne do juga Libana, odnosno do brda Abad preko koga prolazi takozvana plava linija. Pomenutu jedinicu OUN-a hezbolasi su onemogućili da stigne do cilja i proveri prijavu pristiglu s libanske strane da su izraelski vojnici povredili granicu na brdu, važnom strateškom mestu i glavnoj izraelskoj osmatračnici. Na tom brdu, tvrde Izraelci, sahranjen je rabin Aši koji je živeo u petom veku. Nije tačno, odgovaraju Arapi, tu je pre 500 godina sahranjen njihov šeik Abad. Ovakva i slična prepucavanja, kao i prisustvo Hezbolaha duž granice, posmatrači OUN-a ocenjuju kao upozorenje Izraelcima da je nagodba u regionu južnog Libana nemoguća sve dok se Golanska visoravan nalazi pod izraelskom okupacijom.
ZABAVA U RUŠENJU:
Idući od Bejruta (za koji u libanskom turističkom prospektu piše da ga je bog načinio
kao prototip sveta koga je kasnije stvorio) ka jugu, neupućeni namernik bi pomislio da su
tu vođene teške oružane borbe, budući da su naseobine, uglavnom sela, pretrpele
žestoka rušenja. Poput ratnih poprišta na prostorima bivše Jugoslavije – zapaljene
ili do temelja srušene kuće. Međutim, kuće su u dva maha rušili niko drugi do sami
žitelji tih sela. Prvo su oni Libanci koji su ostali i pridružili se kao saradnici
Izraelaca novim gospodarima porušili kuće onih komšija koji su pobegli na sever pred
osvajačima, da bi se pre tri meseca vratili i to isto učinili susedima uteklim sa
Izraelcima. Zabavi u rušenju nikad kraja; i danas se događa da neka napuštena kuća
izgrađena tokom izraelske okupacije nestane u plamenu.
U mestu Kaunin, u kome se inače nalazi centar Hezbolaha, stoji neispravan izraelski tenk na kome se deca igraju. Pola stanovnika tog sela pobeglo je pre 22 godine, što su učinili i svi žitelji susednog sela Bejt Jahun. U istoriji Libana ostala je zabeležena tragedija u selu Far Kfarmiliki nastala kao posledica političke podeljenosti porodice Fabus. Glava porodice, kao seoski kmet, bio je funkcioner Amala, šiitske ekstremne partije koja se nadmeće sa Hezbolahom; njegova supruga odlučila je da sarađuje sa proizraelskom Južnolibanskom armijom; jedan sin pridružio se ocu, odnosno Amalu, drugi Hezbolahu, treći Socijalističkoj partiji, a četvrti komunistima, koji nisu zanemarljiva snaga na siromašnom jugu Libana. Poput uobičajenih borbi unutar mnogobrojnih libanskih frakcija, sukob je nastao i u porodici Fobus. U oružanom sukobu mladi komunist je obogaljio brata pripadnika Amala i pobegao u Bejrut; otac se vratio iz neke borbe i ubio sina člana Hezbolaha, a ljuta na supruga zbog ubistva sina majka je uzela od Izraelaca minu, stavila je pod krevet mužu koji je spavao i digla u vazduh i njega i kuću. Zatim je pobegla kod Izraelaca. Sin učlanjen u Socijalističku partiju odao se drogama, igrao ruski rulet, ispalio metak u glavu i iserao sebi oko ali ostao živ. Najmlađi sin, komunista, danas je telohranitelj nekog predsednika združenih prodavnica u Bejrutu.
Posle izraelskog povlačenja sa okupirane teritorije Libana prvi su na jug stigli komunisti kao pripadnici nacionalnog pokreta otpora, potom i hezbolasi i Amal.
ZASTAVE: Prvo što su učinili bilo je da okače svoje zastave gde god su mogli. Malo su se pozabavili i nekim preostalim kolaboracionistima kojima se potom zagubio svaki trag. Prema nezvaničnim podacima, oko 6000 proizraelskih Libanaca otišlo u u Izrael zajedno s okupatorskim vojnicima, a libanski sudovi su po hitnom postupku, od maja do sredine avgusta ove godine, osudili novčanim i kaznama zatvora 975 izraelskih saradnika koji su ostali u Libanu.
"Bili smo u zatvoru bez zatvora", kaže Daud Hižasi (83) iz sela Ajtarun, smeštenom nedaleko od nekadašnjeg graničnog prelaza sa Izraelom nazvanom "deveti kilometar". Hižasi pune 22 godine nije izlazio iz sela, kao i mnogi seljaci, nije hteo ni za trenutak da se rastaje od svoje nevelike imovine; crvenkaste njive duž same granice. Njegova majka poginula je od artiljerijske granate 14. jula 1978. godine prilikom izraelskog napada na Liban. "Nismo tada ni znali šta se događa, ali smo po pucnjavi pretpostavljali da Izraelci dolaze. Ušli su u selo u oklopnim vozilima vičući nam da idemo prema severu i ubili nekoliko ljudi koji su im se našli na putu. Mnogi izraelski vojnici tečno su govorili arapski jer su im preci, kako smo kasnije saznali, poticali iz Palestine. Ali, oni su promenili veru i postali Izraelci. Nisu nam davali da obrađujemo zemlju, a mine koje su postavili u njivama još stoje. Zaveli su odmah policijski čas, te niko posle 17 časova nije smeo da izlazi iz kuće. Izraelci su otišli baš onako kako su i došli – naglo i brzo", kaže Daud Hižasi. Daudovi sinovi i unuci, svi komunisti, istakli su prvog dana po odlasku okupatora crvenu zastavu na starčevoj kući. Međutim, on je sačekao noć, i kad su svi zaspali uspentrao se na tavan i sa krova skinuo zastavu.
"Živeo sam kako je Alah hteo, i tako ću nastaviti", objasnio je Daud.
Spiridon Miletić
