Evropsko jazz leto (2)
Luj kao inspiracija
Od austrijskog (Beča) do francuskog Viena put me vodi preko Nemačke. Udobna noćna vožnja do Minhena, jutro u Manhajmu, pa Strazbur, koji se budi oko podneva okupan potocima vina u slavu pobede nacionalnog fudbalskog tima na Euro 2000
Podignut u dolini Rone
da bude prestonica galskog plemena Alobrož četiri veka pre nove ere, Vien (kao ni
trideset kilometara severniji Lion) nije izmakao oku Rimskih osvajača – na pola puta od
Pariza do Rima, ovi gradovi su (stekavši status rimskih kolonija) ipak uživali
povlašćen položaj. Na 300 hektara sa obe strane Rone sa trideset hiljada stanovnika
kojima je trgovina išla od ruke, Vien je postao jedan od najlepših gradova u staroj
Galiciji. Po odlasku Rimljana, koncentrišući se među visokim zidinama, grad je
zainteresovao i Dioklecijana, koji ga je proglasio za prestonicu Vienske provincije i
sagradio carsku rezidenciju. Potom i rezidencijalni grad burgundskih kraljeva, do VII veka
razvija se u veliki hrišćanski centar, tzv. Sveti Vien, sa manastirima u kojima je
utočište našlo dvadeset odsto stanovništva, a Gaj Burgundski iz Viena izabran je za
papu Kalikstusa II, 1119. godine.
U doba renesanse Vien gubi društveni primat nad Lionom, i značajan je centar tekstilne industrije sve do kraja XIX veka, kada se njegovi stanovnici okreću turizmu. Restauracija 130 metara visokog otvorenog pozorišta iz doba Avgusta, 1938. godine, otvorila je mogućnost organizovanja spektakularnih priredbi – ovaj teatar je danas poprište najvećeg (preko 150.000 posetilaca) džez samita u Evropi.
Od austrijskog (Beča) do francuskog Viena put me vodi preko Nemačke. Udobna noćna vožnja do Minhena, jutro u Manhajmu, pa Strazbur, koji se budi oko podneva okupan potocima vina u slavu pobede nacionalnog fudbalskog tima na Euro 2000. Lokalnim vozovima najpre u Lion, pa u Vien, na vreme da stignem na bluz veče u antičkom (ili rimskom) teatru. U hotelskoj sobi čeka me poklon-paket predusretljivih organizatora: majica, razni suveniri, turistički prospekti i promotivni festivalski materijal. Sa nekolicinom najuglednijih američkih džez novinara, po dvojicom Engleza i Velšana, jednim Italijanom, Holandjaninom i Švajcarcem, u narednih deset dana osetiću nesvakidašnje toplo i sadržajno gostoprimstvo: aktuelni umetnički direktor Žan Pol Butelje (Jean-Paul Boutellier), njegov naslednik Žak Lonej (Jacques Launay) i ataše za štampu Pjer (Pierre) Budimir (čija je familija po očevoj strani poreklom iz Jugoslavije) učiniće sve da se u njihovoj sredini osećamo kao kod kuće. Jutarnja degustacija čuvenih vina (Cote-Rotie i Condrieu) i šetnja kroz vinograde uz Ronu, obilazak turističkih atrakcija i testiranje kulinarskih veština, pa lokalni specijalitet – sladoled utopljen u čuvenoj viljamovci porodice Kolombje, koji nam u prostoriji za destilovanje služi šarmantna domaćica. Popodnevni program nabijen je susretima sa umetnicima koje organizuje g. Budimir, lično: izveštač "Vremena" uživa izvanredan tretman, što podrazumeva pun pristup pisanoj i web dokumentaciji, besplatnu elektronsku i telefonsku komunikaciju i omogućavanje ekskluzivnih intervjua sa zvezdama festivala.
Dvadeseti rodjendan festivala Jazz A Vienne obeležen je gala koncertom Stinga i Čeb (Cheb) Mami, dve nedelje pred zvaničan početak manifestacije. Od 30. juna do 13. jula (svečano zatvaranje istovremeno je i lokalna proslava pada Bastilje, sa vatrometom i besplatnim doručkom za sve posetioce) održano je stotinak koncerata na kojima je učestvovalo oko dve hiljade muzičara. Na stilski profilisanim večerima u Antičkom teatru nastupali su najpoznatiji izvodjači (to su i jedini koncerti za koje se naplaćivala ulaznica – 50 DEM po koncertu, ili “polukomplet” od 130 DEM, za sedam koncerata po izboru), u tzv. Ponoćnom klubu svirali su džezeri čijem izrazu više odgovara intimnija atmosfera, a na programima ispred Gradske kuće i medju rimskim ruinama (scena Sibel) domaći izvodjači, talentovani amateri i studentski orkestri.
Sa tri dana zakašnjenja, propustio sam fjužn na otvaranju, večeri soula i gospela (trijumf Francuza na Euro 2000 poklopio se sa nastupom Dr Bobija Džounsa, koji je mali broj okupljenih pozvao da to proslave uz “Oh, Happy Day”), da prvi susret sa vatrenim ambijentom u teatru doživim uz zvuke čikaškog bluza, grupe Magic Slim and The Teardrops. Nekadašnji MTV heroj Huey Lewis očigledno je zalutao u ovakvo društvo (i javno priznao da je toga svestan), a veče su obeležili Michael Hill’s Blues Mob, fanki-bluz zabavom u Ponoćnom klubu do ranih jutarnjih sati.
Ovogodišnja dobitnica nagrade Gremi pijanistkinja Dajana Krol (Diana Krall) na nastup je došla pravo sa aerodroma (avion je u polasku kasnio sedam sati!) i jedva iz sebe izvukla pedesetak minuta programa. Upadljivo nervozna (insistirala je da se sklone TV kamere i da se fotoreporteri povuku posle prve numere), uobličila je emotivno uzdržan set, prvi put se osmehnuvši tek pri izlasku na teškom-mukom-iznudjen bis. Suprotno, vremešni evergrin heroj Toni Benet (Tony Bennett) vraćao se na scenu sve dok duboko nije zagazio u treći sat nastupa, pobedjujući u provokativnoj utakmici sa životnim neminovnostima.
Brazilsko veče bilo je lepše za oči nego za uši. Antički teatar je, po očekivanju, bio ispunjen do poslednjeg mesta, a publika na nogama pre nego što je koncert počeo. Ali, interesovanja vizuelno neodoljive Danijele Merkuri (Daniela Mercury) sežu jedva do Sanremo koncepcije, a čudna skupina komplikovanog imena (Pernambuco em Canto, Orchestra de Fevros and guests) brzo je rasterala Danijeline fanove etno-avangardom, pa onda i preostale zahtevnije posmatrače naprasnim zaokretom u jeftinu samba-komercijalu.
Sto godina od rodjenja trubača Luja (Louis) Armstronga obeleženo je različitim akcijama koje je vodio aktuelni lider svetskog džeza Vinton (Wynton) Marsalis. Sa big bendom Lincoln Center Jazz Orchestra (LCJO), Marsalis je pripremio program “Sound of the Century” (dela Armstronga, Elingtona i originalna svita “Big Train” inspirisana migracijama američkih crnaca na sever) i održao javno predavanje na temu “Ko je Luj Armstrong?”. Na tzv. master klas susretima sa učenicima lokalnih muzičkih škola članovi orkestra uvežbali su najveći džez orkestar koji je Evropa ikad videla – 400 malih Francuza uz podršku LCJO zvučno su ilustrovali predavanje izvodjenjem pogrebnih pesama “Flee, As A Bird” (tužni molski bluz koji je zaista izmamio suze vašem izveštaču) i “Didn’t It Rumble” (vesela tema koja se svira na ulicama Nju Orleansa po obavljenoj sahrani), pa, naravno, “When The Saints Go Marching In”. Nezaboravno. Za potrebe lepršavog sving programa “For Dancers Only” (“Samo za plesače”) obezbedjen je profesionalni igrački ansambl koji je okuražio i posetioce da skoče na podijum, a konceptom “Coltrane Serenade” – u slavu genija modernog saksofona – rukovodio je pijanista LJCO Farid Baron (Barron).
Još tri trubača
ponudili su različita vidjenja modernog džeza. Iskusni Fredi Habard (Freddie Hubbard)
doveo je izvrstan bend mladjih kolega (New Jazz Composers Orchestra), blagosiljajući
njihovo autorsko i solističko dokazivanje na bluz-fank-soul-hardbap osnovama. Terens
Blanšar (Terence Blanchard) je u životnoj formi, ali njegova muzika ne komunicira sa
džez početnicima. Roj Hargruv (Roy Hargrove) iznenadio je publiku još zimus, kada je
objavljen njegov “romantični” album (sa gudačima) “Moment To Moment”, koji je na
evropskoj turneji i promovisao u pratnji lokalnih orkestara. Lepo, ali primerenije kućnom
slušanju nego nastupu pod otvorenim nebom. Da nj.v. truba zaista obeleži ovogodišnji Jazz
A Vienne potrudio se Dizijev nekadašnji štićenik Džon Fedis (Jon Faddis),
rukovodeći Samitom renomiranih trubača, naravno na Armstrongovu muziku. Pored Hargruva i
Blanšara, na bini su bili Lju Solof (Lew Solof), Rendi Breker (Randy Brecker), Terel
Staford (Terrell Stafford) i Francuz Irakli De Davričevi (Davrichewy), a na programu same
poslastice, sve do virtuoznog “West End Blues”. Za kraj veličanstvene večeri, Vinton
Marsalis je najavio projekciju retkih Armstrongovih dokumentaraca iz arhiva Francuske
kinoteke.
Do Ponoćnog kluba u baroknom pozorištu iz XVII veka put vodi kroz odličan restoran u kome se uz šampanjac sredjuju utisci iz antičkog teatra. Akademska atmosfera nalaže gašenje cigareta pred ulazom u klub i punu koncentraciju na scenske senzacije. Finski sastav The Poopoo i italijanski pijanista Danilo Rea pokazali su snagu nove generacije evropskih džezera, nastupom Džerija Hemingveja zadovoljeni su malobrojni poštovaoci avangarde (mnogo više ljubitelja ovog žanra okupio je legendarni saksofonista Entoni Brekston na glavnom programu), a izvanredan nastup gotovo nepoznatog kvarteta Abraham Burton and Eric McPherson’s Forbidden Fruit provocirao je polemiku koliko je odličnih džezera sa nezavisne scene lišeno zaslužene afirmacije zbog nemogućnosti širokog plasmana svoje muzike. Najuzbudljiviji nastup priredila je čikaška pijanistkinja i pevačica Patricia Barber. Ispod guste crne puštene kose i na bosim nogama koje su letele oko pedala i opisivale široke lukove oko klavirske stolice sakrila se cinična 40-godišnjakinja hipnotičkog pogleda, da prospe superiorni socijalno-politički i jako erotizovani kabare u maniru Toma Vejtsa (Waits), uklapajući sopstveni rukopis u popularne teme sastava The Beatles (Blackbird) i The Doors (Light My Fire). Ćaskajući posle koncerta, priredili smo jedno drugom velika iznenadjenja. Prvo je Barberova saznala da je u istom pozorištu svoje predstave postavljao Molijer, pronalazeći romantičan razlog za intenzivno uzbudjenje koje je doživela. A onda je na moje stidljivo “Ja sam iz Beograda...”, skinula tamne naočare, obgrlila me svom žestinom i uzviknula “I love Serbs!”. Na moje iznenadjenje (ili, bolje rečeno, nedoumicu), odgovorila je kako su njeni najbolji prijatelji u Čikagu Srbi, koje godinama nagovara da je spoje sa organizatorima džez festivala u Jugoslaviji! “Dakle, vidimo se u Beogradu”, dobacila je na odlasku...
Balkanska narodna muzika orila se već sledećeg popodneva sa scene Sibel, gde je pijanista Bojan Zulfikarpašić (nastanjen u Parizu, gde je stekao veliki ugled) nastupao sa grupom francuskih profesora klasične muzike. Pre koncerta me je, naravno, upozorio: “Učim Francuze narodnjacima – ne očekuj nikakav džez!”, a onda se Vienom razlegla “Bitola”, bosanski sevdah i srpsko kolo. Par dana kasnije, na ručku u domu novinara Patrika Kurtoa (Patrick Curtaud), dok njegova supruga služi mladu jagnjetinu, msje Patrik me zaverenički lupka po ramenu i pušta poslednji Bojanov album “Koreni” (sa Vlatkom Stefanovskim, Pedjom Revišinom i Vojinom Draškocijem), a američko-engleska novinarska elita prekida razgovor, hipnotisana čudnim ritmom i zavodljivim melodijama sa zvučnika. Pre odlaska u Hag, put će me odvesti u Amijen – gradić na severu Francuske – na prijatan susret sa Bojanovim izdavačima u produkciji “Label Bleu”.
Vojislav Pantić
