Veliki Dim
Narod jakih vratova
Ili zašto Srbi ne mogu da pobede Engleze
Na imaginarnom spisku najvećih srpskih neprijatelja – onih od kojih strah ne dolazi kao posledica određenih relativno razumnih opredeljenja, istorijskih nepravdi, osujećenih velikoteritorijskih ambicija ili ideoloških razlika, već kao posledica duboko usađenih iracionalnih strahova koji nemaju ama baš nikakve veze sa realnošću – ne nalaze se ni Amerika, ni Engleska, ni Nemačka, niti kolektivno vojno otelotvorenje većine razvijenog sveta – NATO. Na tom uvračanom spisku, posledici svih sačuvanih paganskih instinkata Srba, čvrsto drugo mesto drži biljni čaj, oduvek simbol za bolest i nešto čega je bolje kloniti se i nemati baš mnogo prilike da ti u životu zatreba. Prvo mesto, bez pogovora, van konkurencije, izvan svake sumnje i potpuno definitivno pripada – promaji. Ako postoji stvar koje se i najokoreliji arkanovac boji potpuno spontano, u afektu, autentičnim strahom proizašlim iz ubeđenja da je u pitanju sila protiv koje ni Bog ni čovek ne mogu ništa, onda je to promaja.
Svima je dobro poznato kako to izgleda u tipičnoj situaciji: leto, sunce užarilo na nekih 40-ak stepeni, putuje se autobusom iz Beograda (recimo) u Smederevo ili možda Zrenjanin. Krajnja destinacija i nije bitna, svuda je isto. Princip važi čak i u beogradskom gradskom saobraćaju. Užarila se limena kutija, putnici pootvarali svoje mokre košulje, dahću i kukaju, ali sebi u bradu, da ne čuje “majstor” jer može da se naljuti pa će svašta da bude… Vazduh unutra vruć da mora da se duva u njega pre nego se udahne, smrde sedišta i zavese na prašinu iz prošlog veka, fosilizovani jogurt, lak za kosu “Luksor”, gume, benzin i birtijski duvan. I onda se desi: ustane neka mlađa osoba, ode do sredine vozila i podigne onaj četvrtasti poklopac na krovu, jedan od retkih ventila koji su u stanju da mikrotalasni srpski letnji autobus pretvore iz hermetičke komore u jedva podnošljivo vozilo za međugradski saobraćaj; ali, avaj, istog trenutka se napredni omladinac suoči s odijumom prisutne javnosti, s najcrnjim zapevanjima na temu strahota koje će se ispodešavati nevinom narodu součenim s naglim talasom vazduha koji obliva sve koji su srećni/nesrećni da sede južno od krovnog poklopca, bez obzira na činjenicu da je taj vazduh samo koji stepen hladniji od pustinje okolo i da mu je radna temperatura znatno veća od normalne ljudske telesne. Sama mitologija promaje, sadržana u strahu od bilo kog vazduha koji struji od tačke A ka tački B, dovoljna je da mobiliše biračko telo. Koje i dalje ne shvata da su svi prozori na autobusu i dalje ili zatvoreni ili odškrinuti tek koliko da prođe palac. Da ne bije pravo u glavu…
Cela ova bošovska kompozicija potpuno je suprotna, na primer, prosečnom engleskom prigradskom vozu ili autobusu u kome se otvoreni prozori, čak i usred zime, smatraju prvim uslovom higijene i osnovnim građanskim pravom slobodnog pojedinca koji deli zajedničku civilizacijsku tekovinu zvanu svež vazduh. I mlado i staro, i obrazovano i neobrazovano, i muško i žensko – svi dele istu opuštenost uživanja u promaji, nekako perverzno i po danu koji je daleko od leta i kada struja vazduha koja uleće u kupe može da rashladi flašu piva za deset minuta. I za divno čudo, nema ukočenih vratova, paralize facijalis, migrena, upaljenih jajnika (koji u britanskim lekarskim ordinacijama ne postoje kao bolest) ili naduvenih krajnika. Ako i ima, sigurno je u pitanju stranac. Ta fascinantna otpornost Brita na hladnoću najvidljivija je tokom zime, kada su londonske ulice i dalje prepune devojaka koje uveče izlaze u grad bosih nogu, u papučama i u majicama na bretele! Stisnu ruke oko sebe, malo se skupe, ali i dalje samo štrikaju štiklama! Prizor od čijeg se samog posmatranja prosečnom Srbinu i njegovoj supruzi/devojci upale sinusi.
Gornja paralela skoro spontano navodi na zaključak da je možda, nekako, sve u glavi. Da strah od promaje na Balkanu možda ima isti iracionalni koren kao i drugi strahovi, nama podjednako neprobojni. Da problem nije u tome da će nam utrnuti vrat, već da nam je utrnuo mozak.
Lazar Džamić
