Intervju: Ilija Petković, selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije
Hoću tim za recitovanje
"Ko uđe i sedne prvi ima sve šanse da se vozi do kraja", kaže čovek koji je izborom igrača i njihovim pristupom igri u Belfastu uspeo da preko noći okrene atmosferu oko državnog tima i vrati optimizam pred početak kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji
Za samo mesec dana oko
Ilije Petkovića, novog selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije, promenilo se
nekoliko raspoloženja. Njegov izbor ocenjen je i dočekan, u većini, kao
"iznenađenje". Potom je, posle njegovih energičnih ali odmerenih izjava koje
su već na prvom koraku odavale čoveka koji zna šta hoće, počela diskretna podrška da
bi posle prijateljskog meča u Belfastu i pobede "plavih" nad Severnom Irskom
talas optimizma zahvatio celu fudbalsku javnost. Petković je u Irskoj jednim udarcem ubio
tri muve: proverio je niz igrača, ostvario pobedu posle igre koja je po opštoj oceni
bila vrlo moderna iako su se igrači sreli na treningu veče uoči utakmice, i sebi
stvorio kredit za miran početak kvalifikacija.
U razgovoru za "Vreme" novi selektor nije krio svoje zadovoljstvo početkom posla: "Belfast je bio jedina šansa da proverimo nove igrače jer hteli-ne hteli moramo da mislimo na smenu generacije. Ja se ne odričem nikoga, čak ni onih koji su preko novina najavili povlačenje iz reprezentacije, ali svi znaju da su mnogi dosadašnji reprezentativci uveliko prešli tridesetu, i da je rastanak sa reprezentacijom neminovan.
"VREME": U Belfastu je od onih sa preko 30 godina bio samo Mijatović. Hoće li se kurs podmlađivanja nastaviti i pred meč sa Luksemburgom?
PETKOVIĆ: U ovom trenutku lista je još otvorena jer čekam utakmice Zvezde i Partizana u evro-kupovima, ali mogu potvrditi da će gro igrača koji su bili u Belfastu putovati i u Luksemburg.
Šta ste rekli igračima, od kojih ste većinu videli tek u Belfastu?
To što smo se sreli u Belfastu ništa ne znači, ja ih sve znam odavno, neke od trenutka kada su fudbalski prohodali. Nije, dakle, bilo nikakvog upoznavanja. A rekao sam im da u reprezentaciji moraju biti kao u svojim klubovima, da ne mogu imati dva izdanja – jedno za klub, gde su uglavnom bili uspešni, drugo za reprezentaciju gde su često bili ispod svog nivoa.
Da li je to samo njihova greška? Nisu li ih sputavali prethodni selektori? Kako to da su sada u Belfastu igrali brzo, moderno, po bokovima?
Zahtevi modernog fudbala isti su i u Španiji i u Pinosavi, razlika je samo ko može a ko ne može da ih ispuni. Ja ću se truditi da naša reprezentacija igra moderno, onako kako je većim delom igrala u Belfastu. Veoma sam zadovoljan tim mečom jer smo jedan na poluvremenu negativan rezultat pretvorili u pobedu, a još više zato što sam video mnoge kvalitete naših igrača: brzinu, agresivnost, želju... Sada je obaveza da tako nastavimo, da pobedimo u Luksemburgu i da potom tražimo još šest bodova iz mečeva sa Rusima i Faranima. Ako bismo na početku u tri meča osvojili devet bodova, naši izgledi da stignemo do Japana i Koreje bili bi odlični. Međutim, ne smemo dozvoliti nikakvu euforiju, pobeda u jednom prijateljskom meču ne znači mnogo, ali nam je važna u psihološkom smislu jer smo već na prvom meču posle 1-6 sa Holanđanima na EP uspeli da pridobijemo našu probirljivu fudbalsku javnost.
Šta će biti prioritet u radu? Rezultati, stvaranje standardnog tima, kombinovanje mladosti i iskustva?
Bio bih najsrećniji kada bih u dogledno vreme stvorio tim koji bi se recitovao kao što mi stariji znamo napamet čuveni olimpijski tim iz 1952: Beara, Stanković, Crnković... Međutim, to je dug proces i bilo bi dobro kada bismo na kraju kvalifikacija imali uigran tim i sa njim krenuli u Japan i Koreju. Međutim, to je teško postići jer je malo vremena za eksperimente. Imamo ideju da tokom zimske pauze organizujemo neku turneju za najtalentovanije igrače iz naše lige i neke iz inostranstva koji budu mogli da krenu, da u prijateljskim utakmicama i radu na treninzima tražimo najbolja rešenja. Ono što mogu da obećam jeste da kod mene neće igrati imena već najbolji i najspremniji u datom trenutku.
Da li su ovi koji su bili uspešni u Belfastu u nekoj prednosti?
Reprezentaciju vidim kao neku vrstu autobusa: ko uđe i sedne prvi ima sve šanse da se vozi do kraja. Ostali moraju da stoje, da ulaze i izlaze na usputnim stanicama. Svi će dobiti šansu, a od zalaganja i učinka zavisi koliko će se u reprezentaciji zadržati. Ima još dosta igrača koje ću proveriti, ne po 6-7 kao sada pred Belfast, ali ima ih. Na ovim prostorima nikada nisu manjkali talenti, ali ovde nije lako igrati jer smo probirljiv narod i fudbalske ambicije, koje nisu uvek realne, nemoguće je zadovoljiti.
Ranijim selektorima se prigovaralo da su nesamostalni, da tim sastavljaju drugi, da se čelnici FSJ-a mešaju i u stručni deo posla. Kakva su tvoja prva iskustva?
Sa Miljanićem sam razgovarao samo jednom, i to posle meča u Belfastu. I znate šta mi je rekao? Da budem hrabar i samostalan. Za ovih mesec i nešto dana rada nisam osetio ni najmanji pokušaj bilo čijeg mešanja u moj posao. Sa druge strane, ja prihvatam svaki razgovor, svaku sugestiju, svaku ideju. Možete i vi novinari da mi predložite nekog igrača, moje je da proverim informaciju i posle toga odlučim. Moja će uvek biti poslednja, jer sam valjda zato i postavljen. Drugo, svi koji me poznaju znaće da ja nikada nisam trpeo suflere, a ne spadam u ljude koji će posle nekog događaja pričati kako su mu radili ovo ili ono. Ako ikada budem osetio da me neko sabotira, da mi podmeće, da radi protiv reprezentacije – reći ću to istog časa po cenu rastanka.
Kakav je vaš odnos sa Vujadinom Boškovim?
Superkorektan. Čuli smo se posle mog imenovanja, čućemo se opet. Uostalom, ja sam tokom kvalifikacija za Francusku bio uključen u stručni štab na njegov predlog.
Jedno od iznenađenja bilo je postavljanje Vladislava Bogićevića Blekija za prvog pomoćnika?
Zašto? Ako je uobičajeno i logično da svaki mandatar bira svoje saradnike, ne vidim ništa čudno u tome što sam se ja odlučio za Blekija.
Mi smo dugogodišnji prijatelji, igrali smo zajedno u reprezentaciji, on je želeo da dođe kod mene kad sam bio u Japanu, ali sticajem okolnosti nije bilo mogućnosti. Sada se vratio u Beograd, ambiciozan je, bio je veliki igrač i ja verujem da ima sve uslove da bude dobar trener. Imam poverenje u njega i mislim da je i za njega bolje da u našem fudbalu krene od reprezentacije a ne od nekog kluba gde bi ga neki nervozni predsednik možda smenio posle dva poraza ne davši mu pravu šansu da pokaže šta zna.
Vladimir Stanković
Prioritet RTS-a
Dan posle pobede "plavih" u Belfastu od 2-1, u udarnom večernjem dnevniku RTS sportski blok počeo je informacijom da je Milan Živadinović, bivši selektor reprezentacije Jugoslavije, postavljen za selektora Iraka. Usledio je fleš-pregled još tri ili četiri vesti, da bi se potom prešlo na opširnije izveštaje sa pomenutih najznačajnijih sportskih događaja dana.
Tako smo videli nasmejanog Živadinovića na prezentaciji u kabinetu dr Živorada Đorđevića, generalnog direktora "Borbe" i člana Glavnog odbora JUL-a, partije kojoj pripada i sam Živadinović, potom su sledili ostali izveštaji i kad je već izgledalo da pobeda u Belfastu neće biti ni spomenuta voditelj je rekao da je "tokom dana u našu redakciju stiglo dosta pohvala na račun naše fudbalske reprezentacije", da bi potom usledio "biser": "Na zahtev naših gledalaca ponavljamo golove iz Belfasta."
Dakle, da nije bilo "zahteva gledalaca", po profesionalnim kriterijumima urednika RTS-a golove iz Belfasta ne bismo ponovo videli niti bi novi selektor Ilija Petković i njegovi igrači bili pomenuti iako je fudbalska čaršija s najvećim zadovoljstvom pričala o igri i pobedi u Belfastu.
