Groblje slonova
Eh, druže Tito, šta si
dočekao, nisi zapravo dočekao, i bolje što nisi, da za tvoje slonove nema mesta na
Brionima: Lanku i Sonija, poklon Indire Gandi, Hrvatska prodade Nemcu Antonu Gertneru.
Bio sam uveren da slonovima, barem onima koji su takvog porekla i koji su bili na položaju, pripada neka vrsta penzije; ja bih im godine provedene sa Maršalom računao duplo, kao što se nama računaju godine koje smo proveli u NOP-u, kad, svega nekoliko meseci pošto smo Titu dali dvadesetogošnji pomen, dobiše Indirini darovi šut-kartu sa Titovog omiljenog ostrva (prvog privatnog ostrva na cilom Jadranu), prodade ih nova vlast za šest hiljada maraka.
Slonovi su zlopamtila neviđena, i razumem da su zbog toga živcirala mnogog Hrvata: i Soni i Lanka simboli su, hteli ne hteli, te dosadne nesvrstanosti, pamte sve plenume koji su se usled vrućine i drugih istorijskih nužnosti dogodili na Brionima, sećaju se štafete, bratstva i jedinstva, i danas bi prepoznali svako Titovo i Jovankino kumče, još im pred očima titra belina odela u kojima je Tito pozirao kad god su pioniri imali vremena da se sa njim sretnu... Soni i Lanka nisu dali nijednu izjavu za štampu, ali su suviše znali, njihovo prisustvo na Brionima odgađalo je i ometalo zaborav oko kojeg se Hrvatska, kao i drugi delovi Titove imperije, baš muški potrudila.
Bilo kako bilo, odoše dva krasna mezimca za šest hiljada. Za "Galeb" smo, druže Tito, izvukli koliko se moglo, nije ni to cena koju bi ti izborio da si još sa nama, naravno da ga u tom slučaju ne bismo ni prodavali, ali ako su slonovi prodati đuture za šest hiljada, ako je g. Gertner dao tri hiljade po grlu, to je skandalozno! Još malo pa sam ja mogao kupiti Titovog slona! Da mi je to neko rekao pre dvadeset godina – da ću početkom milenijuma moći da otkupim Titovog ličnog slona – nasmejao bih mu se bio u brk. A dođe, evo, i taj vakat, moja ušteđevina malo pomalo nabubri, a kilogram žive vage slonetine pade na trideset pfeniga!
Ali, kolika god da im je cena, koliko god gospodin Gertner ozbiljna mušterija bio, Jugoslavija je imala pravo preče kupovine. Her Anton će oba slona dati bratu koji je cirkusant. Slonovi koji su odrasli u miomirisima Briona sada će morati da privređuju, imaće treninge i javne nastupe, dva svedoka, pa ako hoćete i učesnika istorije voljom moćnika preći će na estradu, a Jugoslavija neće moći ništa da učini. Falilo bi samo da cirkus g. Gertnera jednog lepog dana dođe u Jugoslaviju, da nam konferansije uz onu cirkusku muziku najavi Titovu mezimčad...
Da zlo bude veće, za brijunske izgnanike zauzelo se Svetsko društvo za zaštitu životinja, čije je sedište u Londonu. Ovi dušebrižnici protive se cirkusantskoj karijeri Titovih slonova, oni bi bogzna kako da slonovi i dalje ostanu na Brionima, još ne vide koliko je Hrvatska odlučna u nakani da kaže ne i titoizmu i slonovači i nesvrstanima. Ako baš moraju da se evakuišu sa Briona, Lanka i Soni mogli bi, smatraju čelnici Društva, da odu u jedno dosta prijatno austrijsko sirotište, u neko prihvatilište nadomak Gezendorfa... Slonovi kao simboli dugovečnosti i kontinuiteta prirodno pripadaju Jugoslaviji. Gde bi u izbornoj kampanji i oni imali zapaženo mesto. Šta je lepše od slona koji drži stranu progresivnim snagama? Istetovirani slon bio bi velika atrakcija i podstrek radnim ljudima i građanima da glasaju za SPS, na sivoj pozadini slonovkog depiliranog bedra tatoo u boji: SPS – JUČE, DANAS, SUTRA! Bića koja su videla Tita, na kojima je Tito ne jednom odmorio oči, podržavaju vladajuću partiju, idu sa kandidatima po izbornim jedinicama... Dva giganta (kod nas su giganti skoro uvek privredni, ovi bi bili politički!) samim svojim prisustvom, svojom mirnoćom i gabaritom uveravaju birače da promene nisu ni potrebne, ni poželjne, ni moguće.
Čuvari bi doduše morali da otvore četvore oči, da se slonovima ne bi prikrao koalicioni partner (gospon profesor koji je Titove mošti hteo da otpremi van Beograda); Soniju i Lanki pretila bi i opasnost da padnu od ruke nesuđenog Titovog atentatora koji se, razočaran što je Tito umro, ne bi libio da nasrne na njih...
Pre nekoliko godina sam pomalo na svoju ruku predložio da se mumija Vladimira Iljiča Lenjina, na koju su pojedini Rusi počeli mrko da pogleduju, preda Srbiji. Rusi mi još nisu odgovorili, ali slogan je bio "ubi bene ibi patria" – mumiji je domovina tamo gde joj je dobro. Ne vidim zašto to ne bi važilo i za žive slonove: stvorenja koje je vladarka poklonila vladaru trebalo bi da ostanu u blizini dvora. Banski dvori nisu zainteresovani, odlično, ima nas još koji imamo dvorove! Da sam ja predsednik ili predsednički kandidat, ne bi mi bilo pravo da dva takoreći državna slona skončaju pod tuđinsko-dušmanskom šatrom. I kao građanin imam silnu želju da ih vratim ovamo: čak i ako je pisano da deo ove inkarnacije provedu u cirkusu, slonovima bi mesto bilo ovde kod nas, a ne kod ubogog Nemca. Koji kao ima cirkus, a čeka da mu brat pokloni slonove.
Što nisam biznismen pa da kontaktiram braću Gertner, jeste li odmakli sa dresurom, pa i nismo, tek smo ih naučili da šene, odlično, evo vam osam hiljada za njih, poznati biznismen iz Banata povratio Titove slonove, RTS snima kako ih prevodim preko Horgoša i poklanjam ih novoizabranom predsedniku SRJ: "Neka vam ova dva Titova slona ulepšaju oba mandata koji vam po novom ustavu pripadaju! Ne bih da se žacnete zbog činjenice da su nadživeli Tita, Vas i Vašu blagotvornu vladavinu sigurno neće..."
Ne bi mi valjda rekao ono što je rekao Franko kad su u njegovoj osmoj (ako ne i devetoj) deceniji hteli da mu poklone džinovsku kornjaču donesenu iz ne znam kojeg arhipelaga: "Ne bih kornjaču, čovek se taman navikne na nju, ona ugine!"
Ljubomir Živkov
