Sa�
"Eee, boljega ne
ima", odgovorio je kad se promolio iz nekih pozadinskih prostorija ljubazni konobar
na pitanje "Imate li jagnjetinu pod sa�em?". Bilo je potpuno jasno da misli
kako na "cijelome svijetu ne ima boljega jela no toga", a ne tek da je kod njih
jagnjetina pod sa�em najbolja. I � bio je apsolutno u pravu. Ovo priznajem, uz ogradu
da sam veliki protivnik tvrdnji da je ovo ili ono jelo, a pogotovo na�e, jer u srpskom
kontekstu ta tvrdnja podrazumeva vrhunsku ignoranciju u sadejstvu sa nacionalnom
ksenofobijom, bolje od tolikih drugih poznatih mi i nepoznatih blagoutrobija koja se
spremaju ili mogu spremiti diljem zemaljskoga �ara. Ipak, jagnjetina pod sa�em svakako
je najbolje jelo na svetu, ako se prihvati pretpostavka da najboljih jela ima koliko i
omiljenih vina jednog kolege, koji, kada mu se donese neka pristojna fla�a na poklon,
obavezno konstatuje da je to jedno od njegovih najdra�ih stotinak takvih i takvih vina,
sa tog i tog podneblja.
�injenica da je bilo jagnjetine pod sa�em ve� je najavila predstoje�e u�ivanje, a sa njim i ovaj tekst. Jer, da priznam odmah na po�etku, kompletan ugo�aj imao je dodatnu dra� u tome �to sam, jo� pre nego �to smo do�li do kafane "Velji mlin", izme�u Tivta i Budve, nameravao da za Vreme u�ivanja opi�em ono �to sam znao da me �eka. Pored prizemne �elje da odradim primerke "Vremena", koje kao sporadi�ni saradnik dobijam besplatno, �eleo sam i da napravim zazubice jednom kolegi koji me je proteklih meseci u nekoliko navrata pitao � zar sam prestao da idem po kafanama budu�i da ne pi�em za Vreme u�ivanja o klopi. Nisam, naravno, ali pravi podsticaj je nedostajao. A vrhunski podsticaj bila je Tamarina tvrdnja, kada sam je nagovarao da idemo na jagnjetinu pod sa�em, da, navodno, nikada ne mo�e da se ponovi odu�evljenje hranom koje se pamti od prvog puta (a pro�le godine sam jeo jagnjetinu pod sa�em prvi put u toj kafani i prvi put otkrio da to jelo mo�e biti �ak i ukusnije nego �to sam ga zapamtio od pre rata, u Konavoskim dvorima), da �u se samo razo�arati i da je bolje da klopamo u ina�e predivnoj uvali Miri�ta, na Lu�tici, gde noga turista sa �laufima jo� nije kro�ila.
U�ivanje je poja�alo o�ekivanje jela. "�ta ako je Tamara u pravu, �ta ako nije onako dobro kao �to ga pamtim?" prolazili su slatki strahovi kroz glavu. Naznake su, sre�om, bile pozitivne, pa su strahovanja imala funkciju intelektualnog gastronomskog petinga, a ne zbiljskog uznemirenja.
Prvi pozitivan nagove�taj bilo je � naru�ivanje rakije.
"Imate li neku rakiju?"
"Ima." Tihim, mirnim glasom odgovorio je konobar, ne sa�ekav�i ni da poku�am da tra�im eventualno doma�u, pa tek da se raspitujem o kojoj rakiji je re�. I nisam. Ose�ao sam se sasvim bezbedno, prepu�ten njegovom vo�stvu kroz tajne onih pozadinskih prostorija u kojima je boravio. I doneo je � odgovorno tvrdim najbolju doma�u lozu koju sam pio. O�igledno, stalni nagove�taj osmeha na njegovom licu, pa�ljivi, lagani, blago lelujavi hod i diskretni sjaj u o�ima bili su izazvani upravo redovnim, obazrivim doziranjem istog pi�a.
Dalje je bilo jo� bolje. Stigla je �opska! Ko god je na crnogorskom primorju jeo paradajz zna o �emu govorim. Jer, koliko je taj paradajz, onako mesnat, pun ukusa, mirisa, slatkast i so�an, bolji od ovog na�eg, beogradskog, toliko je bolji bio i luk, i krastavac. A sir � salata je bila posuta ni manje ni vi�e nego obilnim koli�inama sira iz ulja.
Potom je Jovani, kojoj ne mo�emo da objasnimo da ima i drugih najboljih jela na svetu, stigla � kara�or�eva. Poh boje starog zlata bio je preliven pravim pravcatim tartar sosom, kakav se dugo ne pravi po ve�ini beogradskih kafana. Umu�en majonez i �ta ve� ide, ali sa sitno seckanim kiselim krastav�i�ima. Neko u toj kafani o�igledno shvata zna�aj tog detalja za ukus tartar sosa. A kad je presekla �niclu, unutra � ba� kako treba: kajmak i seckani pr�ut.
U me�uvremenu, Ognjen je i�ao do sa�a, name�tenog na ra�nju iznad vodeni�nog kamena, jer tu je zaista nekada bio mlin, i utvrdio da je pepeo jo� topao. Greh mi na du�u, i ako ljudi iz te kafane ovo �itaju neka mi oproste, ali u jednom trenutku sam pomislio da je mo�da pe�enje starije nego �to bi trebalo i da �e ga mo�da podgrejati u rerni ili, ne daj bo�e, mikrotalasnoj pe�nici. Kao olak�avaju�u okolnost molim da se uzme to �to sam tu mogu�nost prihvatao sa nekih pet do sedam odsto verovatno�e, kao i to �to su o�ekivanja od jela bila tolika da je svaka, �ak i teorijska pretnja izazivala objektivnu zabrinutost.
Na kraju, iz onih prostorija iza, pojavio se i � kuvar li�no. Razgrnuo je pepeo, otvorio je sa� i sipao. Prvo sam probao krompir. Savr�en. I onda � jagnjetinu.
Tu je, naravno, bila kulminacija u�ivanja, ali ne i kraj. Konobar je sipao potpuno ledeno nik�i�ko pivo tako da sam morao da konstatujem da bi on mogao da bude �ef sale u Hajatu. I, �to je najbolje, na taj �lagvort je odgovorio onako kako se samo po�eleti mo�e: "A nijesam ba� siguran da bih to htio biti" � oprezno, da ne uvredi gosta, a ipak sasvim nedvosmisleno. Naravno da ne bi. U onoj kafani mu je stoput bolje.
I, na kraju, kada su deca tra�ila kola�e, jo� jedan adekvatan odgovor � ne dr�imo slatki�e. A i �ta �e tu slatki�i, kada se bolje razmisli.
O samoj jagnjetini ne�e biti re�i u ovom tekstu. Jednostavno, nije da se ne mo�e opisati, ali � ja ne umem. Kad bolje razmislim, ne znam ni ko bi. U svakom slu�aju, pokazalo se da nije ta�na tvrdnja da se u nekom jelu koje se pamti kao savr�eno ne mo�e ponovo maksimalno u�ivati. Ba� mo�e. Mada, iskreno, da nije bilo sve ove racionalizacije, svih okolnosti, straha i nade, pomalo i inata da poka�em da ba� mogu da u�ivam, da nije bilo namere da napi�em ovaj tekst, mo�da bih i priznao da je pro�le godine jagnjetina pod sa�em tamo bila daleko bolja. A mo�da mi se samo �ini, mo�da je samo tako pamtim.
Neboj�a Spai�
