Vreme broj 505, 9. septembar 2000.

Intervju: Dragoljub Đuričić, bubnjar

Ističe im rok trajanja

Sve što se sada radi zapravo je mala opomena ljudima da shvate koliko je država u njihovim rukama – oni su ti koji odlučuju i zbog toga moraju da prepoznaju bar ono što neće, ako već ne znaju šta hoće

Petnaestak dana pred izbore de†nitivno se može reći da su ovogodišnje predizborne aktivnosti u znaku pesme i optimizma. Za razliku od prethodnih izbora dugi govori i još duži mitinzi vrlo su retki, dok su i režimski i antirežimski blok svoje aktivnosti prilagodili interesovanjima apolitičnog dela građanstva – verovatno smatrajući da se na odluku onih koji su i do sada bili jasno politički opredeljeni više ne može uticati. Nevladine organizacije u okviru kampanje ''R'n'r za izbore – izađi na crtu'' nizom rok koncerata po Srbiji animiraju mlade da izađu na izbore, dok Grupa 17 plus, predstavljajući svoj Program za demokratsku Srbiju (koji je prihvatila i Demokratska opozicija Srbija) građanima nudi bubnjare i pozorišne predstave. Tek posle izbora znaće se koliko je e†kasna ovakva predizborna strategija, ali za sada je sigurno da se po trgovima u unutrašnjosti (zbog muzike ili politike) okuplja više ljudi nego na bilo kom prosečnom beogradskom mitingu.

Član Saveta G17 plus i aktivni učesnik kampanje te grupe bubnjar Dragoljub Đuričić kaže u razgovoru za "Vreme" da je "sve to delotvorno samim tim što se iz večeri u veče pospješuje svjest građana i što se saopštava da im je obaveza da na izborima oduže dug prema društvu": "Uostalom, rokenrol je i nastao kao postpubertetska pozitivna buntovnička energija, a te energije, dovoljne da društvo doživi preobražaj, nama je ponestalo. U svim demokratskim preobražajima u svjetu rokenrol je učestvovao ne kao transparent na ulici, već kao †lozo†ja života koja je natjerala narod da se mijenja. Osim toga, muzika podstiče optimizam, to joj je i jedini zadatak."

ĐURIČIĆ: Postoje jako dobre generacije u fudbalskim klubovima koje nikad nisu postale evropski šampioni, jer su imale nesreću da je drugi klub baš u tom periodu imao bolje pojedince. Ako je to tako i u politici u ovom trenutku, moramo čekati još četiri godine i sve dok se ne pobjedi. Ali, potezi naše vlasti, posebno u poslednje vrijeme, takvi su da samo treba biti dovoljno pametan i pustiti ih da dođu na kraj stranputice kojom su krenuli. Jedino se plašim mogućnosti da ih oni koji navodno čekaju promenu vlasti ne spreče da na kraj te stranputice zaista i dođu.

Da li bi u tom slučaju organizovanje koncerata i podsticanje optimizma ipak moglo da se pokaže kao trošenje energije koja će možda biti potrebna posle izbora?

Naprotiv. Kada ljudi vide u lavirintu zračak nade, onda počinju da dobijaju još veći optimizam i energiju. To je kao kad dajete krv – što je više dajete, sve je više imate. Nadam se ipak da neka znatnija energija neće biti ni potrebna – ne zato što verujem u veliku pobjedu opozicije, već zato što vlastima ističe rok trajanja. Oni više nemaju šta da ponude, a članovi vladajućih stranaka toliko su razočarani u svoje lidere da će glasati za opoziciju. Čovjek uostalom mora da se mijenja i shvata savremenost – ako je hipi pokret odavno umro, ne možemo samo mi ostati hipici. Sve što se sada radi zapravo je mala opomena ljudima da shvate koliko je država u njihovim rukama – oni su ti koji odlučuju i zbog toga moraju da prepoznaju bar ono što neće, ako već ne znaju šta hoće. U ovoj državi sve je otišlo dođavola i više nema dalje. Niko više nema prava da bude dobro ili loše raspoložen – ja moram da budem raspoložen samo da svom djetetu pokušam da ostavim državu u kojoj će ono samo da zarađuje i odlučuje kako će i u kom društvenom uređenju živjeti.

Na osnovu broja okupljenih na mitinzima održanim u poslednjih godinu dana moglo se zaključiti da je unutrašnjost više od Beograda zainteresovana za političke promene. Da li ste i vi tokom predizbornih aktivnosti G17 plus stekli takav utisak?

Kolektivna apatija je u ovom trenutku zaista nešto malo manja u unutrašnjosti nego u Beogradu. Unutrašnjost je vrlo skučena, ona u svojoj jami beznađa ima samo jednu svetlu tačku, a to su izbori. Koliko god da je okupljenih na mitingu, oseća se energija naroda koji ne zna kud će i koji hoće da se nešto promjeni. S druge strane, Beograd je sto dana tražio svoju istinu da bi se na kraju dogodilo to što se dogodilo i da bi narod zaboravio i skoro oprostio to što ga je neko lagao. Ipak, narod u Beogradu zna šta mu valja činiti, njemu je sve jasno i ne treba ga opominjati.

Ovogodišnje predizborne kampanje uglavnom su bazirane na animiranju mladih. Da li mislite da su mladi ti kojima nije baš sve jasno i koje bi trebalo opominjati?

Nove generacije nisu ni gore ni bolje od prethodnih. Mladi ljudi će sami, bez obzira na to što su drogirani apatijom i beznađem, shvatiti da je sve ovo što radimo neki mali doprinos tome da oni ne odu u svet da bi prali suđe. Bez obzira za koga će glasati, oni moraju shvatiti da je u njihovom interesu da ne dozvole da im 24. septembra bude previše oblačno ili hladno za izlazak na izbore. Ipak, ne bi trebalo slijepo ići samo na animiranje mladih, što svi rade u kampanjama. Neko mora ubediti penzionere da u slučaju promjene vlasti oni neće tog mjeseca umrijeti od gladi. Jer penzioneri zaboravljaju da za godinu dana zbog raznih zakašnjenja izgube i po tri penzije, a plaše se one jedne jedine koju bi mogli izgubiti ako se promjeni vlast. Trebalo bi ih uvjeriti da će te penzije sigurno biti.

Prethodne predizborne kampanje svodile su se na prilično agresivna uveravanja biračkog tela. Ovogodišnje kampanje, pa i kampanja G17 plus sve to rade smirenije i vedrije. Da li je taj način, sudeći prema primerima gradova koje ste obišli, dovoljno ubedljiv?

Ja ne vjerujem u riječi, već u manire. Bog je čovjeku dao jezik da može sebe da izvuče iz neke situacije i da slaže zbog nečega što je uradio, dok manirima ne možeš da lažeš. A mi smo jedan poprilično lažljiv narod, ovdje je običaj da se jedno misli, drugo radi, a treće govori – kad je promjenjen Ustav, to sam doživio kao da me je neko češkao po leđima Zakonom o terorizmu, a onda me maljem udario u glavu. Kampanja G17 plus počela je bez direktive da utiče na narod, a pošto je Program za demokratsku Srbiju prihvatila Demokratska opozicija Srbije, ljude treba upoznati sa tim programom i reći im šta ih čeka ako ta politička opcija pobjedi. A ako se narod nije opredijelio i prije ove kampanje, on se više ne može ni opredijeliti. Opozicija bi samo trebala da narodu daje do znanja da je prisutna i da će izaći na izbore. Svi potezi ljudi na vlasti pokazuju da su oni izgubili glavu, a kao što su kontraplakati izdigli Otpor, tako će i kontraproduktivne akcije vlasti izdići opoziciju.

U neka važnija politička dešavanja u poslednjih par godina Jugosloveni su ušli uz bubanj. Zašto je baš bubanj imao tako bitnu ulogu?

Bubanj, odnosno ritam, pokretačka je snaga svega na svijetu. Bez bubnja nema ni vojne pješadije, ni navijačke družine, ni orkestra. Svako pomalo nosi bubanj u sebi. Ta iskonska energija ritma je uvijek i svuda ista, iako ljudi reaguju shodno svom mentalitetu i temperamentu. Kad se prepozna energija koju bubanj oslobađa, ona nosi.

Način na koji su ljudi reagovali na bubnjeve za vreme protesta 1996-7 mnogi su kvali†kovali kao kolektivno oslobađanje od frustracija ili želju da se ne razmišlja preterano o onome što će doći...

Svirajući na beogradskim protestima i ja sam se oslobodio nekih frustracija – cijelog života imao sam osećaj da dok vježbam smetam nekome, a tada sam po prvi put mogao da sviram šta hoću a da to ljudi jednostavno prate...

Krećući se ka nekom cilju, ljudi često sebe nepotrebno opterete razmišljanjem o preprekama. Od mora do moje kuće u Herceg-Novom ima 760 stepenica – kad bih po najvećoj vrućini krenuo kući razmišljajući o tolikim stepenicama, nikad ne bih stigao. Ovako, pošto pjevam neku pjesmu, zviždućem ili imam neki ritam u sebi, stignem a da to nisam ni primjetio.

Ukoliko se ovaj put do cilja ne stigne, da li biste promenili svoj dosadašnji stav da umetnici ne bi trebalo da zaćute?

Ćutanje ne dolazi u obzir, bez obzira na to što u ovom društvu otkad znam za sebe postepeno shvatam da mi je mozak ispran. Više nemam bogzna kakvo mišljenje, ali zbog vaspitanja koje sam poneo imam osjećaj poštenja i obaveze prema ljudima sa kojima komuniciram – odatle sav moj angažman. Moram biti angažovan onoliko koliko je potrebno da kažem ljudima ono što vidim, a ne ono što mislim. Iako je, nažalost, ono što vidim u našem društvu stvarno grozno.

Tamara Skroza

Instant hit

"U muzici, ako ste napravili lošu ploču i ako nije bilo nijedne pjesme koja je mogla da je povuče, pjevačica ili pjevač morali su da naprave neki skandal da bi to skrenulo pažnju, ploča dobila dimenziju i da bi narod to počeo da kupuje. Tako je bilo ranije. Sada se mora napraviti instant hit koji iza sebe ima dobru a ne lošu ploču, jer je narod toliko izvaran da više ničemu ne vjeruje. A ja narod molim da pokuša da shvati da možda baš ovaj ne laže – zato i postoji onaj slogan: 'Ko uvek sme da vas pogleda u oči?'".