Kultura |
Vreme broj 505, 9. septembar 2000. |
Pop ikona: Madonna Raskalašna ikona Propratna promocija Madonninog novog albuma Music počela je neplanirano mnogo ranije. Naime, ilegalnim putem album je postao dostupan korisnicima interneta mesec i po dana pre izlaska, te ga je i srpski građanin već mogao pribaviti u solidnom izdanju sredinom avgusta Svi znamo ko je Madonna. Madonna je četrdesetdvogodišnja majka dvoje maloletne dece koju su mnogi, uzimajući u obzir muškost sveta u kome živimo, pogrešno protumačili kao feminističku heroinu koja je domaćicama otvorila oči vrativši ih svetloj tradiciji Jovanke Orleanke. Madonna je pojmu (i činu) seksa dodala pop kozmetiku, u isto vreme penetrirajući u samu suštinu pop muzike – konstantnu rasprodaju. Madonna je Prljavi Hari šou biznisa. Njena harizma i uspeh prototip su svakog dvadesetovekovnog sna o samoostvarenju. Madonna je, pre svega, žena kojoj se treba diviti do izbezumljenja. Propratna promocija njenog novog albuma Music počela je neplanirano mnogo ranije. Naime, ilegalnim putem album je postao dostupan korisnicima interneta mesec i po dana pre izlaska, te ga je i srpski građanin, posetilac nedeljnog marketa u SKC-u, po ceni od 90 dinara mogao pribaviti u solidnom izdanju već sredinom avgusta. Uzaludni su bili Madonnini vapaji da se time narušava njen umetnički integritet, jer armija fanova već je zajapureno vriskala stiskajući svoj narezani primerak. Premala šteta u odnosu na publicitet, rekli bi zlobnici. Tome treba dodati i njen preuranjeni porođaj, 15. avgusta, kada je na svet došao Rocco Richie, čiji je otac britanski reditelj Guy Richie. Isti zlobnici pamte i njenu izjavu iz perioda albuma Like A Prayer, kada je ponosno izjavljivala da će svom sinu dati ime Isus. Ali, vremena se menjaju, i ko kroz te promene ne odraste (p)ostaće imbecilna žrtva zastarelog marketinga, htedoh reći – buntovne mladosti. URLANJE PRISUTNIH: Na prošlogodišnjoj dodeli MTV nagrada, Madonni je kao počasnom dodeljivaču glavne nagrade priređen mini-šou u kom su belosvetski transvestiti prošetali sve imidže pop ikone. Madonna je zasenila pobednicu Lauryn Hill, čak i svog uzora (?!) Paula McCartneya, s kojim je dodelila nagradu, a svetu šou biznisa bilo je jasno da je te godine proslavljena petnaestogodišnjica jedne institucije, jedne žive megalegende, sinonima MTV-ja, žene, umetnice, provokacije, čijem je govoru prethodilo petominutno neprekidno urlanje svih prisutnih. I to je bilo pre samo godinu dana! Međutim, moglo bi se reći da je veza između Madonnine stalnonarastajuće popularnosti i Madonninih kreativnih dometa trajno prekinuta nizom pogrešnih koraka, naročito glumačkom karijerom i filmom Evita, i njenim više izvikanim nego realnim radikalizmom albuma Erotica. Madonna je u tom periodu, početka devete decenije, izgubila najviše fanova, zamenivši kvantitet hvalospevnim kritikama, koje su na velelepni hram Madonninog kulta stavili krov koji je uvek nedostajao. Kompilacijom balada Something To Remember i preuranjenim, koliko i žanrovski šizofrenim, albumom Bedtime Stories ona je pokušala da izgladi odnos sa nacionom koji se osetio previše napadnutim zato što je neko poželeo da ovaj u svakoj banani koju je Madonna stavljala u usta vidi penis. Povratnički album Ray Of Light, sa 11 miliona prodatih primeraka, podržan od kritike koja je konačno shvatila svoju besmislenu ulogu kada je Madonna u pitanju, vratio joj je u priličnoj meri stari rejting, najviše zbog priliva novih fanova (odraslih uz dominantnu plesnu muziku devedesetih), ali i zbog toga što je ponudio dve stoki grdnoj vazda primamljive teme – radost življenja i radost samopokajanja. Korpus izneverene, isfrustrirane i nepotrebno isprovocirane kenjkave mladeži koja je odrastala osamdesetih bio je spreman da prihvati ruku pomirenja Kraljice Majke, koja je, na vreme, shvatila da je bez svih njih – Ništa. Madonnin zenit, u svakom pogledu, započeo je albumom Like A Prayer, za nju tipičnim miksom poluautobiografskih pesama o promašenoj ljubavi, demisitifikaciji katoličke crkve, koliko i muške dominacije, i porodičnoljubivih balada. Faza se završava prostitucionalizovanom erotikom singla Justify My Love, koji je krunisao njenu karijeru i kompilaciju najboljih singlova The Immaculate Collection. Nepotrebno arčenje ideje slobodnog seksa u eri side na albumu Erotica, kojim je '92. započeta skoro suicidna faza, rezultiralo je s jedne strane podrškom radikalnoj politici autorke, a s druge osipanjem fanova koji ispod kondomskog šatora nisu imali razumevanja za raskrinkavanje tabua seksa. Turneja zabeležena na filmu U krevetu s Madonnom bila je više lični nego svetski trijumf. Idući unazad, dolazimo do onoga što je Music zapravo – pravilno odigran potez u surovom svetu u kome su i oni na najvišem platou podložni preziru hirovitih konzumenata. Idiotski bi bilo posebno naglašavati buntovne novotarije koje Madonna svakim albumom donosi u svet tvrdokornog mejnstrima. Međutim, ono što je Ray Of Light sugerisao sada je sigurno – Madonna je težište svog bunta pomerila sa socijalnog osvešćivanja osamdesetih (napadne japijevske pohlepnosti, tela kao oružja, prava na dete van braka, provokacije katoličkih institucija) na muzičko osvešćivanje. Time je ona diskretno i na njoj svojstven način, promišljeno, otvorila put svom povlačenju u hol večitih starova, kojima sem dobrih pesama više ništa nije potrebno da bi u njemu bili neprikosnoveni. Otuda njen novi imidž sajber kaubojke ili tehno Dolly Parton više nije započinjanje diskusije sa uštogljenom (ženskom?) Amerikom, već formalno podsećanje na jednu tradiciju koja je obeležila prethodne dve decenije. RIVAL: Music je, dakle, pokušaj da se komiranoj američkoj muzičkoj populaciji predoče stremljenja na-sve-spremne Evrope. Pored Britanca Williama Orbita, koji je radio i na prethodnoj ploči, ekipi je dodat i tek otkriveni francuski producent alžirskog porekla Mirwais. Dosledna svojoj radoznalosti, Madonna je epicentar svojih interesovanja predočila već na prvom, istoimenom singlu Music, urađenom u maniru brejkbitičnog hausa francuskih Daft Punk, sa sasvim sumnjivim refrenom. Evropa neće ostati imuna na toliku naklonost, ali i za Ameriku su spremljeni podilazeći hitovi. Već naredni singl What It Feels Like For A Girl tipična je Madonnina pesma u maniru True Blue, samo za novi milenijum. Polutransični ritam ispoštovan je kao sveza s prethodnim albumom radi lakšeg varenja u pesmama poput Runaway Lover i Amazing. Svakako najbolje su daftpunkasta (potmuli bas plus škripeći zvuci) Impressive Instant i hausasta obrada American Pie, dok ostatkom albuma dominiraju i-ne-tako-radikalne kozmetičke soul balade, od kojih se izdavaja sočni eksperimentalni r'n'b Don't Tell Me. Patetika svojstvena poeziji umetnice ni ovde nije izbegnuta, te stoga pitalice poput Gde si bio baš kad sam te trebala ne treba posebno ismevati. Music je tipična Madonna, u svoj svojoj raskalašnoj predigri pred strastveni odnos do koga treba stići polako. Iako je besmisleno rangirati ga po kvalitetu, on je, iako podjednako (ne)kompaktan kao celina, u senci prethodnog Ray Of Light. Daleko je potrebnije reći da je Music dostojanstveno prihvatanje stvarnosti u kojoj vreme jednih prolazi da bi drugi došli. Kao takav, on je superiorni rival svakom američkom mejnstrimu, prepun muzički inspirativnih momenata, dovoljno nadmen da se usudi da supervizuje pop sudbinu jedne nacije. Zbog svega toga Madonni (više) nije potreban penis da bi bila prva među jednakim. Slobodan Vujanović |