Olimpijada
Biznis, politika i (pomalo) sport
Nikada u istoriji olimpijskih igara, dugoj 104
godine, jedan organizator nije zaradio toliko para – 1,5 milijardi
dolara – kao sada Sidnej. Ako se zna da je koliko 1976. Montreal izgubio
oko milijardu dolara, jasno je u kom pravcu je olimpijski pokret evoluirao
u poslednje dve decenije
Tri
vesti, pristigle proteklih dana uoči otvaranja Olimpijskih igara u
Sidneju, privukle su pažnju svetske javnosti. Odlazeći predsednik Međunarodnog
olimpijskog komiteta (povlači se posle više od 20 godina na čelu MOK-a
za manje od godinu dana) Huan Antonio Samaran postigao je (još) jednu
pobedu uspevši da za svečani defile na ceremoniji otvaranja Igara u
Sidneju "ujedini" dve Koreje. Strah Pjongjanga da će se njihova
delegacija od samo 60-ak sportista izgubiti u masi od preko 400 "južnjaka"
rešen je kompromisom – iz obe zemlje učestvovaće po 90 članova,
sportista i rukovodilaca. Defilovaće iza jedinstvene zastave, što je
dodatni motiv za ocenu da se radi o "istorijskom sporazumu" koji
otvara vrata za nove dogovore, pre svega oko Svetskog prvenstva u fudbalu
2002. u Japanu i (zasad samo) Južnoj Koreji, dve zemlje podeljene posle
građanskog rata između 1950. i 1953. Sporazum je rezultat Samaranove lične
inicijative i on je, razumljivo, veoma zadovoljan.
PRVI REKORDI VEĆ PALI: Druga vest bila je neuporedivo manje prijatna za prvog čoveka MOK-a jer australijska vlada nije pokazala nikakvo razumevanje za njegovo protestno pismo povodom uskraćivanja ulazne vize dvojici funkcionera međunarodnih federacija, Gafuru Rahimovu (Uzbekistan) i Karlu Čingu (Kina). Prvi je član Izvršnog komiteta Međunarodne bokserske federacije i visoki funkcioner NOK-a Uzbekistana, dok je drugi potpredsednik Međunarodne košarkaške federacije.
Australijski premijer Džon Hauard izjavio je da prisustvo dvojice imenovanih "može da ugrozi bezbednost zemlje" jer su Rahimov i Čing, po oceni australijskih "nadležnih službi", povezani sa "mafijom" i "organizovanim kriminalom". Oštar protest Samarana i izjava direktora MOK-a Fransoa Karara da je reč o "ničim dokazanim optužbama" nisu promenili ništa; australijska vlada je ostala pri svom stavu iako se svojevremeno obavezala da će svim učesnicima izdati vize.
Treća vest je stigla iz sedišta američke kompanije NBC, koja je objavila da je prodala sav reklamni prostor u vreme prenosa Olimpijade iz Sidneja za rekordnu sumu od 900 miliona dolara, što je za 32 odsto više nego pre četiri godine kada su im igre bile kod kuće, u Atlanti. NBC je za prava prenosa za teritoriju Severne Amerike platio rekordnih 705 miliona dolara, ali zarada neće biti čistih 200 miliona jer troškovi produkcije iznose nekih 130 miliona, tako da će se dobit svesti "samo" na nekih 70-ak miliona dolara. Ista kuća je za prava prenosa iz Atine 2004. već ugovorila izdatak od 793 miliona dolara, dok će još uvek nepoznatom organizatoru za 2008. istim povodom platiti 894 miliona. Zarade će biti srazmerne ulaganju; već u Atini za četiri godine debelo će se probiti barijera od milijarde.
Postoji i četvrta vest – organizatori Olimpijade u Sidneju zaradiće dosad rekordnih 1,5 milijardi dolara. Polovina te sume stiže od prodaje TV prava, trećina od sponzora, ostatak od ulaznica, prodaje suvernira itd. Televizijska slika iz Sidneja stići će u 220 zemalja, šest više nego iz Atlante pre četiri godine.
A SPORT?: Dakle, biznis i politika mešaju se sa sportom redosledom koji je nebitan, zavisi sa koje se tačke posmatraju stvari i čemu se daje prioritet. Tačno 20.776 akreditovanih novinara, 30 odsto više nego u Atlanti, pratiće Igre u Sidneju. Od tog impozantnog broja 11.900 su TV novinari, 5091 novinar štampe, dok je 3785 sa radija. Toliki broj novinara dolazi da bi izveštavao o najvećoj sportskoj smotri na planeti, ali vesti sa početka ovog teksta svedoče o pravcu kojim se dve poslednje decenije, što se poklapa sa dolaskom na njegovo čelo Huana Antonia Samarana, kreće olimpijski pokret. Sport ostaje spiritus movens, sve je zbog sporta ili zarad sporta, ali biznis i politika toliko se prepliću da olimpijski krugovi – simbol pet kontinenata – komotno mogu da dobiju drugo značenje, recimo: biznis, politika, propaganda, marketing, sport.
Od Olimpijade u Montrealu 1976, koja je organizatorima donela poslednji, i to nemali gubitak od oko milijardu dolara, pa sve do Atlante pre četiri godine – nijedne igre nisu bile kompletne. Montreal je bojkotovao najveći broj afričkih zemalja zbog turneje ragbista Novog Zelanda po tada rasističkoj Južnoj Africi; Moskvu 1980. bojktovali su (sasvim) Amerikanci, a zemlje Zapada poslale su ekipe pod olimpijskom zastavom zbog upada sovjetskih trupa u Avganistan; 1984. u Los Anđelesu usledio je revanš "istočnjaka" (izuzev Jugoslavije i Rumunije); u Seul 1988. nije došla Kuba, u znak solidarnosti sa Severnom Korejom; u Barseloni 1992. nije bilo Jugoslavije zbog sankcija Saveta bezbednosti, a naši sportisti nastupili su samo u individualnim disciplinama i pod imenom IOP (Nezavisni olimpijski učesnik). Sidnej je, sto godina od prvih Igara modernog doba, ujedinio bar sportski svet, a senka politizacije ne preti ni Sidneju.
Odlazeći predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran, nepunu godinu po preuzimanju mandata, na Kongresu u Baden Badenu otvorio je put maksimalnoj komercijalizaciji sporta našavši put da u olimpijsku porodicu uđu i profesionalci iz sportova kojima je dotad bilo zabranjeno učešće (biciklizam, tenis, košarkaši iz NBA...). Samaran je ukinuo granicu između lažnog amaterizma i pravog profesionalizma, Amerikancima je 1984. dozvolio da "privatno" organizuju Olimpijske igre i pokažu put drugima.
Prošle godine, kada je pukla afera sa podmićivanjem u vrhu MOK-a, Samaranova stolica se prilično ljuljala, ali je uspeo da se izvuče. Isključeno je šest članova MOK-a, troje je podnelo ostavku, Samaran je odgovarao pred Kongresom i FBI-jem, ali je preživeo, izmenio pravila o izboru organizatora (nema više poseta i poklona), i sve je nekako leglo. Vreme je kao i uvek učinilo svoje.
Poslednje olimpijske igre XX veka imaju sve šanse da budu veliki ekonomski, politički i naravno sportski uspeh. Nijedan organizator nije bio toliko "pre vremena" spreman kao sada Sidnej. Uslovi koji su dočekali sportiste ocenjeni su, jednodušno, kao maksimalno dobri. Sada su na redu sportisti koji će, kao i uvek, odgovoriti nizom rekorda i sjajnih ostvarenja. Doduše, mnogi od njih ostaće pod sumnjom zbog dopinga, modernog zla svetskog sporta protiv koga se svi navodno bore svim sredstvima, ali u toj večnoj igri "lopova i žandara" izgleda da ipak češće pobeđuju "lopovi", tim pre što nisu svi u istoj koži.
Nezvanično se čuje da između MOK-a i NBA-a postoji nepisani dogovor da članovi američkih "drim timova" ne idu na doping kontrolu. Slučajno ili ne, u Barseloni '92. i Atlanti '96. niko od američkih košarkaša nije išao na doping-test, a mnogi se klade da neće ni u Sidneju...
Vladimir Stanković
Naša šansa – ekipni sportovi
Izvesni Brajan Kazenev, novinar prestižnog "Sport ilustrejtida", morao je za potrebe svoje redakcije da napravi tradicionalnu prognozu osvajača medalja u svim disciplinama na Igrama u Sidneju. Dosad je u tim analizama bilo mnogo više promašaja nego pogodaka, ali se svejedno sa pažnjom prate.
Dotični "stručnjak" predvideo je Jugoslaviji dve medalje, srebro dvojcu Višacki-Stojić (znatiželjnici koji imaju internet mogu da vide celu prognozu na www.cnnsi) i bronzu košarkašima, iza Amerikanaca i Rusa. Čuj, Rusa... Dobro, nije nemoguće da Rusi zaista budu drugi, ali ako biste bilo kog stručnjaka za evropsku košarku pitali ko će biti drugi, Rusi bi se u prognozama našli iza Italijana, Jugoslovena, Španaca, Litvanaca...
Jugoslavija u Sidnej šalje najbrojniju ekipu od moskovske olimpijade (112 takmičara) sa nadom da će se bar ponoviti Atlanta, u kojoj su osvojene četiri medalje. Najveće uzdanice su ekipni sportovi – odbojka, košarka, vaterpolo, rukomet, ali uvek je moguće i neko prijatno pojedinačno iznenađenje, pre svega u veslanju, manje u atletici (poslednja šansa Topića, večito četvrtog na velikim takmičenjima), streljaštvu...
