Šah iz
novina
Pre
pet-šest godina sa jedne terase na Paliću primetim (danas već pokojnog)
Branka Čolanovića, nekadašnjeg uspešnog guvernera NBJ, kako na jednom
kiosku kupuje nekoliko državnih novina i kako ih posle brzog
prelistavanja odmah baca u kantu za smeće. Kad je prišao, požali nam se
kako ni danas ni u jednim novinama nema nijedne šah partije. "Ništa
drugo me više i ne zanima", reče nam ovaj poznati monetarni stručnjak.
Ja sam Čolanovića u tom
društvu najbolje razumeo. I po mom mišljenju, šah iz novina pruža vam
veliko zadovoljstvo, mogao bih reći čak i veće nego šahovska partija
sa nekim komšijom ili prijateljem, na klupi u parku, za kafanskim stolom
ili u redakciji, sa kibicerima iznad glave koji večito nešto dobacuju.
Jer, šah iz novina ima sve elemente jednog idealnog simulakruma borbe,
rata, strategije, kreacije, destrukcije, romana sa srećnim krajem – pa
i politike i izbora, ako hoćete da budem aktuelan, mada to nije ono G 8
– G 17 plus. Sedite kod kuće, gledate kako su razmeštene izborne
figure i čekate da celu stvar odigrate po novinama, kada se sve okonča.
Neki kažu da je suština
šaha apsolutno drugačija, da je ona u direktnoj borbi dve ličnosti i
dve drvene armije nad tablom sa 64 polja, te da se bez publike nikad ne može
osetiti prava draž pobede u ovoj drevnoj igri. Oni koji zastupaju to
stanovište ističu da šah bez konkretnog živog protivnika, koga možete
merkati, kome možete pretiti, sa kojim možete voditi raznovrsne psihološke
dvoboje, koga možete mrzeti dok stoji bolje ili mu se podsmevati dok mu
rasturate poziciju – nije ono pravo. To jest, oni zapravo kažu da
takozvani kafanski šah, koga mi svi zapravo igramo, predstavlja samu
njegovu "socijalnu suštinu", a koja, kao i kod svake igre, ima
funkciju preživljavanja bez rizika.
Ja ne delim to stanovište,
jer šah smatram suviše krvoločnom disciplinom u kojoj se posle svakog
poraza suviše jasno suočavate sa svojim manama. Uzmimo pojednostavljeno
sled užasa koji vas može snaći ako sebi postavite pitanje zašto niste
svetski prvak u šahu. Prvo, ne možete se žaliti da su pravila šaha
komplikovana – jer ona se u osnovi mogu ispisati u dvadesetak redova.
Drugo, nikako ne možete reći da niste mogli uspeti zato što vam tata i
mama nisu podarili brze noge, jake ruke, visinu ili težinu, ili bilo
kakvu fizičku predispoziciju na koju sami niste mogli da utičete – a
koja vas "objektivno" sprečava da se razvijete u svetskog šahistu.
Treće, ne možete naći ni ekonomsko opravdanje što vam šahovska
karijera nije blistava, jer šahovske figure se mogu napraviti i od starog
hleba, a u krajnjoj liniji nikakav fizički instrumentarijum vam za šah i
nije potreban (on se može igrati i na slepo). Četvrto, ne pomaže vam ni
izgovor da ste iz "malog nacionalnog grmena" i da ne znate
svetske jezike pa niste mogli da se dokažete na svetskoj razini. Jezik šaha
je svetski i dosta je jednostavan. Peto, nikako se ne možete izgovoriti
da niste mogli krenuti u šah, jer on ne donosi novac za život, a vi ste
odgovorni za ishranu porodice. Naprotiv, svetski šah donosi dobar novac,
pa je, na primer, svetski prvak za bekstvo iz građanskog rata u Jermeniji
ladno iznajmio avion, za sebe i širu familiju. Da skratim, nema nikakvog
izgovora za činjenicu da niste na rang listi prvih 100 miliona na svetu u
šahu ili da niste svetski šampion, sem onog jednostavnog – da od vas
ima mnogo pametnijih, ili bar jedan pametniji. U tom smislu je šah
deprimirajući – date sve od sebe, a vidite da je to tako malo, gotovo
ništa, naspram onog drugog.
Zato je šah iz novina
pravo zadovoljstvo. Čim ostanete sami u sobi i ugasite radio i televiziju
– sa kojih se kao iz neke srednjovekovne ludnice stalno čuju podivljali
krici vodećih političara i umašćenih poslaničkih pretendenata, koji
urliču o nekakvim pobedama, prosperitetu, odbrani države i nacije, kuće
i porodice, dok je sve u ovoj državi u potpunom rasulu, neredu i smradu,
kao u nekom džinovskom azijskom klozetu – ako nađete neku šah partiju
u novinama, možete se uključiti u bar jedan svetski događaj vrhunskog
nivoa. Odmah znate i da ćete pobediti, da će igra biti na visokom nivou,
i da nećete razočarati publiku. Naravno, ako su novine tačno prenele
pregled partije.
Nažalost, većina
urednika novina, a tu ni "Vreme" nije bolje, mrzi šahovske
rubrike, a voli pisma čitalaca, u kojima vam časom pronađu da ste u dve
ključne reči nekog teksta napravili samo dve teške omaške pravopisne i
faktičke naravi – kao što se dogodilo meni sa "Danubijusom
1889", što je trebalo napisati "Danubius 1885".
Dimitrije
Boarov
