Izborna kriza 2000
Zatvoreno zbog krađe
Jedan neuspešni vladar Slobodan Milošević posle izgubljenih izbora liči na Kralja Ibija kad odluči da promeni narod. Narod se upustio u jednostavniju operaciju koja ima cilj da smeni njega. Dilema je jednostavna – ili on, ili Srbija
Bivši predsednik SRJ
Slobodan Milošević, kako sam kaže u očajničkom obraćanju naciji u utorak 2. oktobra,
dva puta je biran za predsednika Srbije i jedanput za predsednika Jugoslavije, pa mu,
dakle, nije lično stalo do te funkcije, nego se drži zubima za fotelju zbog budućnosti
Srbije. U časovima koji verovatno predstavljaju kraj njegove nesrećne vladavine, on
lansira poštapalicu da "oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića
zbog Srbije" i sugeriše da će Srbi doživeti sudbinu Kurda ako na njihovom čelu ne
ostane on, veliki zaštitnik i tumač narodne budućnosti. Dok je imao podršku znatnog
dela naroda on je bio cezaristički autoritarac, nepromišljeni hazarder i neuspešni
ratni vođa, a u septembru 2000. godine on završava svoju karijeru kao bedna figura koju
većina građana verbalno i neverbalno, preko pesama i slogana, ismeva kao lažova i
beščasnog prevaranta. Patetično je to što on veruje da ima moralni autoritet da narodu
prebaci da je nedozreo, da mu on može pomoći da shvati da 24. septembra nisu odlučivali
građani Srbije nego neko umesto njih. Slobodan Milošević u tim časovima liči na
Kralja Ibija kad odluči da promeni narod. Narod se upustio u jednostavniju operaciju koja
ima cilj da smeni njega.
STAO POŽAREVAC: U trenutku kada se ulicama i trgovima, po kućama i fabrikama, po ugljenokopima i putevima po školama i fakultetima širi samo jedno pitanje "Kad će ovaj da ode?", plakat "Zatvoreno zbog krađe", kao jezrgovita suština najdramatičnije političke borbe u Srbiji u poslednjoj deceniji, iz sata u sat, osvanjava na vratima, prozorima, firmama...
Čak i meteorolozi-prognozeri vremena odlučili su da ne daju više prognozu vremena. Slavoljub Đukić, pisac knjige "On, ona i mi", za neki radio kaže kako ne bi bilo iznenađenje ako bi čak i dvorska posluga napustila posao. U Nišu i Užicu režim napuštaju i oni bez kojih nijedan režim ne može da funkcioniše – poreznici. Tamo su službe za platni promet stupile u štrajk. Stao je čak i čitav Požarevac, rodno mesto bračnog para Milošević-Marković. Rad su obustavile i zdravstvene ustanove: Bolnica, Dom zdravlja i Medicina rada, Projektni biro, Advokatska komora, Beobanka, Komunalno preduzeće, Preduzeće za puteve, Centar za živinarstvo. Oko 20.000 Požarevljana otišlo je u tri kilometra udaljeno industrijsko predgrađe Kostolac pozivajući radnike da se pridruže u protestu i blokirajući saobraćaj na požarevačkoj petlji. U štrajku su Površinski kopovi Kostolac i Termoelektrana Kostolac, u kojima protestuje oko 4.500 radnika. Termoelektrane su organizovale rad u skladu sa zakonskim obavezama o minimumu procesa proizvodnje. Prilazi ugljenokopima i gradu Kostolcu bili su blokirani. Presečena je i Đerdapska magistrala kod sela Bratinac kod Požarevca i na ulazu i izlazu iz Velikog Gradista.
Štrajkovi zahvataju preduzeća koja su bila simboli industrijalizacije i ideološka legitimacija vladajuće partije u prethodnom periodu: šabačku "Zorku", kragujevačku "Zastavu-namenska" ili nišku "Elektronsku industriju" (vidi tekst Zatvoreno zbog krađe). Rečju – politički tornado izazvan trećom izbornom krađom u poslednjih pet godina zahvatio je i široke radničke slojeve koji su do sada ili podržavali Miloševića ili su ga trpeli zbog takozvane podaničke pasivnosti i sirotinjskog defetizma.
VITALNI SISTEMI: Talas protesta ugrozio je na mnogim tačkama vitalnost velikih sistema. Elektrodistribucija je prešla na havarijski režim rada pozivajući se na štrajk rudara u Kolubari. Pošto su fabrike u štrajku, trebalo bi da ima dovoljno struje, pa bi to možda mogao da bude način na koji režim ucenjuje građanstvo i štrajkače. U utorak u podne u centru Beograda se videlo da je to kontraproduktivan potez, ako je uopšte nečiji potez, pre će biti znak onog kretanja koje možete uočiti kod muve bez glave. Ovaj tekst nastaje tako što se vaš hroničar premešta iz kvarta u kvart u kome ima struje. Blokirana je železnička pruga Beograd-Bar kod Požege, mnogi magistralni putevi uključujući i autoput Beograd-Niš kod Ćuprije. Stotine hiljada građana širom Srbije učestvovalo je u ponedeljak, na poziv Demokratske opozicije Srbije, u protestima, štrajkovima i blokadama puteva zbog nepriznavanja pobede Vojislava Koštunice u prvom izbornom krugu.
Elektrodistribucija je najavila da će raditi u havarijskom režimu.
Sindikat radnika Elektroprivrede Srbije (EPS), koji broji 62.000 članova, uputio je u utorak apel "svim političkim faktorima i Ustavnom sudu SRJ" da po hitnom postupku "utvrde verodostojnost izbornih rezultata" i upozorio da, "ukoliko se nastala situacija ne razreši što hitnije", može doći do potpune obustave rada i u EPS-u.
TAČKA KOJA NIJE ZA
POGAĐANJE: Vojislav Koštunica, koji se u ponedeljak našao među kolubarskim
radnicima, a zatim produžio put kroz svoj zavičaj praćen hiljadama ljudi, uočava da je
došao trenutak kada vođe više ne vode narod, već kad narod vodi vođe. Koštunica je
po političkoj filozofiji legalista i konstitucionalista, i nerado pominje reč
"revolucija", ali u ponedeljak je bio prinuđen da kaže da u Srbiji traje mirna
demokratska politička revolucija. On ostaje pri stavu da je izborna volja naroda zakon,
da se vlast ne može konstituisati na cenjkanju i lažima, i ponavlja da drugog kruga
predsedničkih izbora u Srbiji neće biti. Ne bi se reklo da ga je rusko cinculiranje
mnogo pokolebalo. Izgleda da će on zadržati čvrst stav u pogledu toga da s narodnom
voljom nema igre, čak i ukoliko ode u Moskvu na poziv predsednika Putina. On je jednom
rečenicom pokazao distancu i prema Rusiji i prema Americi primetivši da je reč o
geostrateškoj igri. Amerikanci ne ispuštaju iz usta hašku optužnicu protiv
Miloševića, kao da je to važnije pitanje nego sudbina deset miliona ljudi, a za Ruse
kaže da prave korak napred, korak nazad, i da nije sasvim jasno da li su sada zastali u
iskoraku nazad. On i ostali opozicioni lideri uopšte nemaju razloga za nervozu i ostaje
im samo da ohrabruju talas protesta koji je zahvatio čitavu Srbiju.
Relativno najveća okupljanja građana održana su u Kruševcu (40.000), Kragujevcu (40.000), Čačku (30.000), Novom Sadu (30.000 građana), Nišu (30.000), Požarevcu (20.000), Užicu (20.000), Gornjem Milanovcu (10.000). Beogradu se često zamera što sav nije na ulicama, mada, u suštini, opozicija u Beogradu nije radila na velikim protestnim okupljanjima u centru još od onog dana kada je na beogradskom Trgu republike Vojislava Koštunicu kao pobednika pozdravilo više ljudi nego što se okupilo na onom kultnom opozicionom dočeku Nove 1997. godine. U Beogradu se desilo nešto što se do sada nije dešavalo: da demonstracije izbiju na više mesta na Novom Beogradu (kod Merkatora i u blokovima 66-67). Studenti, taj civilizovani katalizator svih građanskih pobuna, od ponedeljka su na gradskim ulicama. Ne razlikuju se od prethodnih slavnih studentskih pohoda.
ODLUKA DONETA: Slobodan Cvejić, sociolog s beogradskog Filozofskog fakulteta, ksoji je u svojim istraživanjima i pre izbora nagoveštavao da je u tkivu društva već doneta odluka o promeni, konstatuje u ponedeljak da je demokratski pokret u Srbiji rekonstituisan, neodlučni su se prevezli na drugu stranu, i da su sada na političkoj sceni jasno profilisani ideološki blokovi (režim vs. demokratska opozicija) i da niko više ne može da premosti taj jaz – ni SPO, ni radikali, ni međunarodna zajednica. Sada je snaga akcije na strani demokratskog pokreta u Srbiji.
Elita, političke stranke i ostali društveni akteri u prilici su da štrajkom, protestom, blokadama i različitim elastičnim akcijama aktiviraju takozvane kaskade aktivizma, to jest da akciju i duh akcije šire na one koji su bili na periferiji i bili samo posmatrači. Obim protesta u unutrašnjosti to bolje pokazuje nego Beograd. Na drugoj strani, očito, imamo režim sa vođom koji liči na vozača koji nikako ne može da shvati da taj auto ne može da vozi i koji će se verovatno survati u istorijsku provaliju.
Za sada je represija relativno malog obima s obzirom na energiju događaja. Policija je počela da hapsi članove sindikata, da oduzima tablice ili vozila vozačima koji učestvuju u blokadama ulica. U nekim preduzećima radnicima koji štrajkuju preti se otkazima, ali to prirodno pojačava pomalo zaboravljenu radničku solidarnost.
Jugoslovenski ambasador u Moskvi Borislav Milošević, brat Slobodana Miloševića, u ponedeljak nije isključio mogućnost da vlasti u Beogradu upotrebe silu ali, kako je rekao, "samo u krajnjem slučaju, ukoliko počne korišćenje sile" od strane opozicije. Slobodanov sin Marko, u svojoj neobuzdanosti, podsetio je DOS-ov izborni štab u Požarevcu da je njegov otac još na vlasti i da će tako i ostati. Izgleda da to više nije moguće. Sociolog Slobodan Antonić s novosadskog Filozofskog fakulteta zapaža da je Slobodan Milošević do sada prošao kroz šest ozbiljnih kriza, 9. mart, izborna krađa, hiperinflacija, bombardovanje, te da je uvek trpeo i čekao. Verovatno je i oguglao. Antonić podseća da je Miloševićev lični savetnik Zvonimir Trajković svedočio da je 9. marta 1991. Slobodan Milošević mesec dana bio u šoku. Antonić smatra da je ova kriza drukčija od prethodnih, pošto je Miloševićeva strategija trpljenja i čekanja počivala na tzv. cezarističkim osnovama, a ta cezaristička osnova se istanjila još '93, otkad Slobodan Milošević vlada sklapajući različite unutrašnje političke aranžmane.
Sada je belodano jasno da se njegova vlast više ne može pozivati na narodnu volju, i njegova dilema je sada prosta – ili da postavi vlast na represiji ili da se povuče.
KOČNICE: U svom govoru Slobodan Milošević je tretirao narod kao maloletan i isprsio se da još jednom proba kao veliki vođa i učitelj. Nije delovao ubedljivo. Moguće je petpostaviti da se s nekih nivoa vlasti polako koči eventualni avanturizam frustriranog vladaoca.
Nije važno da li to važi i za generala Pavkovića koji mu ostaje lično odan, odbija da se sastane s delegacijom pobednika ovih izbora, a istovremeno zove degradiranog predsednika da promoviše novu klasu vojnih starešina. Potom u Lazarevcu preuzima ulogu rudarskog inspektora i u noći između ponedeljka i utorka očito doživljava fijasko.
Opozicija na volej
dočekuje Miloševićev "oproštajni govor". Izabrani predsednik Koštunica,
posle predsedničkog dočeka u svakom mestu duž Ibarske magistrale, u Čačku, na trgu na
kome ni igla nije mogla da padne na zemlju od silnog sveta, naglašava: "Ja kažem
ovde u Čačku da Milošević radi za NATO!" Zoran Đinđić iste večeri u Beogradu
obaveštava prisutne na Trgu republike da je pre nekoliko sati predsednik Jugoslavije,
bivši ali još vladajući, za njim raspisao poternicu (Milošević je tvrdio da je narod
zapravo izabrao Đinđića, a ne Koštunicu), te da je taj isti bivši a još sadašnji
predsednik i narod u Srbiji proglasio za narodnog neprijatelja. Đinđić je konstatovao
te večeri da je Slobodana Miloševića "zahvatila panika", te da
"on ne želi da shvati da ga tri miliona glasača više ne želi", rečju, da on
više ništa ne shvata.
Oni koji su zapravo najveće otkriće ovih izbora to su stanovnici malih varošica koje pokazuju svoj veliki rezervoar energije i moralne osetljivosti. U Prokuplju je u ponedeljak uveče šesnaest sudija opštinskog suda stupilo u štrajk, a masa je opkolila zgradu suda u kojoj je bio zaključan sudija čiji se potpis nalazi na sumnjivim kosovskim zapisnicima koji su stigli u izbornu jedinicu sa osamnaest sati zakašnjenja. Ako opet sećanje ne vara, to bi trebalo da je onaj sudija koji je sedamdesetih osudio književnika Ivana Ivanovića zbog knjige "Crveni kralj". Naslov je aludirao na onog "crvenog kralja", koji je, ma šta ko mislio o njegovoj vladavini, završio život i vladavinu u slavi, ispraćen velikom narodnom tugom. Drugi "crveni kralj", koga je nesrećni sudija sada "štitio", završava svoju vladavinu poništen masovnim prezirom u atmosferi mnogo pitoresknijoj od Markesove "Jeseni Patrijarha". To kazuje priča o izbornoj jedinici 24 Prokuplje, u kojoj se i očekivala izborna krađa, jedinici čije je i samo krojenje išlo "u korist socijalista". Stvari se menjaju.
PEČAT SREĆU KVARI: Političke borbe u Srbiji septembra 2000. godine prevazilaze značaj jedne bezočne izborne krađe, a ovo je treća izborna krađa u proteklih pet godina – ona 1996. izazvala je proteste širom Srbije; ona druga iz 1997. završila se samo na konstatacijama eksperata i podacima za Ginisovu knjigu rekorda: ova 2000. ima sasvim nove karakteristike.
Nalik na 1996, isti onaj Dragoljub Janković u čijem su pravcu letela jaja gnevnih demonstranata tvrdi u razgovoru s nekim međunarodnim predstavnikom kako se kod nas izborni proces odvija U normalnoj i zakonskoj proceduri. Kakva je to procedura svedočio je u ponedeljak sudija Zoran Ivošević, koji je kao stručnjak Lige eksperata pisao prigovor za tužbu koju je DOS uputio Saveznom ustavnom sudu: Savezna izborna komisija se u odgovoru na prigovor DOS-a pozvala na vlastitu sramotu, jer je pomenula spornu odluku Izborne komisije u Vranju, kojom je manipulisano sa najmanje 60.000 glasova na Kosovu. DOS je, naime, u prigovoru uočio da je 60.000 glasova na parlamentarnim izborima poništeno, a na predsedničkim nije. Komisija je odgovorila da DOS ne govori istinu, i saopštava da su i ti glasovi poništeni. Sudija Ivošević poseduje kopiju te nove "odluke" – u njenom zaglavlju piše da je to dokument izborne komisije iz Vranja. Pored tog "impresuma" stoji četvrtasti pečat da je dokument primljen u Saveznoj izbornoj komisiji. Na kraju dokumenta stoji potpis predsednika izborne jedinice iz Vranja. A pored potpisa, kako i treba, i okrugli pečat. Ali, avaj, to je pečat Savezne izborne komisije, a ne vranjanske! Neko je bio u žurbi, nije više imao vremena da skokne do Vranja po pečat i lupio tuđi mur. Da li onda čudi što je u ponedeljak bilo toliko natezanja oko toga da gospodin Živković stavi na uvid podatke koji bi svuda morali da budu javno dobro, izborne podatke po izbornim mestima, a to valjda podrazumeva i prateću dokumentaciju na osnovu koje su ti podaci uneti u kompjutere. Razgovor komisije s gospodinom Živkovićem bio je slikovit. Mlađan Dinkić tvrdi na konferenciji za štampu da je Živković pokazivao da je svestan nevolje u koju se uvalio, skandiranje "Gotov je" čuo je kao "Lopove!", i da je jednog trenutka rekao da on odlazi zajedno s brodom koji tone. Čak je navodno rekao: "Streljajte me, ali šta ću, tako je!" Savezna izborna komisija potom cinično saopštava da te podatke ne da uz tvrdnju da je predstavnik DOS-a u prostorijama Komisije dobio uvid u izbornu dokumentaciju. Članovi Komisije koju je delegirala opozicija tvrde da komisija faktički nije radila, grupa eksperata nije puštena da u toku brojanja proveri brojanje glasova, samo je omogućeno da pravni zastupnik prelista dokumentaciju i da hvata beleške. Nije mu omogućeno da ih fotokopira... DOS objavljuje plakat, praktično poternicu za predsednikom Savezne izborne komisije u kojima Maja Vasić br.sl. leg. 024 SIK-a i Siniša Nikolić br. sl. leg. 025 tvrde da je sudija Pavle Vukašinović čovek koji je nakon nekoliko smenjenih sudija pristao da osudi Vladimira Nikolića, da sudi "paucima" i "osama" u Okružnom sudu, da je svoje kolege iz DOS-a oslovljavao sa "fosovci", što znači "francuski obaveštajci", da su ova dva člana tokom prebrojavanja glasova zatvorenika izbačeni iz prostorije tako da nikad nisu saznali ko ih je brojao, da su članu SIK-a Maji Vasić sudija Milena Arežina i šef stručne službe Periša Jovanović naredili da napusti prostoriju tokom utvrđivanja rezultata za predsednika Republike!
Komisija se branila ćutanjem, zabašurivanjem, zamajavanjem kakvo ne primenjuju valjda ni maloletni delinkventi. G17 je onda izašao sa obaveštenjem da je od službenika Saveznog zavoda za statistiku dobio i bazu podataka i kopiju softvera na kome su obrađivani podaci, i da mogu da rekonstruišu, po datumima, kada su podaci brisani, pisani i prepravljani. Sudeći po rečima dr Miroljuba Labusa, broj glasova za Vojislava Koštunicu je, kako izgleda iz prvog uvida, relativno korektno prikazan, ali su Miloševiću dodavani glasovi, čime je istovremeno podignut i prag na osnovu koga je i nuđen drugi krug. Najviše krađe bilo je u izbornim jedinicama Prokuplje i Vranje, ali je i u drugim jedinicama dodavao otprilike po 1000-2000 glasova. Opomene opozicionih političara da se ovde radi o veoma teškim krivičnim delima SIK proglašava za linč i traži od Nadzornog odbora da je zaštiti. Mlađan Dinkić najavljuje tužbu protiv svih članova izborne komisije koji se u kratkom roku ne distanciraju od njenog rada. Ako je pola od onoga što članovi G17 tvrde, ne samo da je neophodno novo brojanje glasova, već je neophodno i ispitivanje odgovornosti. Kao i u slučaju glasanja vojske i policije, curenje podataka na opozicionu stranu govori da je državni aparat na nižim nivoima takođe opoziciono raspoložen. Arogancija vlasti to još ne želi da vidi. U Crnoj Gori, zbog izbornih manipulacija, javni tužilac je već preuzeo inicijativu. U Srbiji i u federaciji javni tužilac nije preduzeo ništa. Da bude jasnije, nije uradio ništa povodom očigledne izborne krađe, ali zato goni šefa jedne partije (Nebojšu Čovića) i jednog potpredsednika stranke (Borisa Tadića) zbog toga što se rudari Kolubari bune zbog izborne krađe! Vlada Srbije, koja valjda snosi i sama bar nekakvu političku odgovornost što se ne rasvetljavaju uzroci velike društvene krize pridružuje se odbrani kompromitovanog eks-predsednika i naređuje narodu da se ne bavi "destruktivnim aktivnostima" kao što je zaustavljanje saobraćaja, štrajkovi itd. A glavni uzrok destrukcije pravnog i moralno-političkog sistema ne vidi! Reč je zapravo o vlasti koja pokazuje da nema osećaj za elementarnu moralnu i političku odgovornost. Reč je o moralno mrtvoj garnituri na vlasti. Zato je Koštunica tako spektakularno u neravnopravnoj borbi i pobedio najvažnijeg eksponenta te vlasti. Kapital te pobede ne čini ni broj glasova, ni slaba funkcija šefa rasklimane savezne države, već energija sa kojom se uspostavlja imperativ zakonitosti. Tako su političke borbe u Srbiji dovedene do reči oko koje su se vrteli svi veliki istorijski preokreti – oko reči "pravda". Hiljade gladnih i izmučenih građana Srbije, spremnih da beskrajno trpe zarad države, pokazuju na ulicama i trgovima, po školama i fakultetima, po fabrikama i kopovima u trenutku kada nastaje ovaj tekst da im je i u gladi i u propadanju ta reč važna, i da bez nje nema novog početka. Biće interesantno videti kakav im ukaz to može oduzeti.
Milan Milošević sa ekipom izveštača "Vremena"
Izborni debakl leve
koalicije (SPS-JUL) potvrđen je i na lokalnim izborima. Prema do sada poznatim
rezultatima u trenutku kada lokalni izbori još nisu završeni jer se na nekim mestima
ponavljaju, Demokratska opozicije Srbije osvojila je vlast u najvećim opštinama u
Srbiji. Na karti opština Srbije dat je grafički prikaz rezultata za odbornike
opštinskih skupština do kojih je Dokumentacioni centar "Vreme" u trenutku
zaključenja ovog broja mogao da dođe.