Priča sa naslovne strane
Familija trči poslednji krug
Slobodan Milošević i njegova supruga svakim novim govorom sve više podsećaju na onoga što ide sam šumom, strepi od svake senke i hrabri se time što peva na sav glas. Prvi ministri počeli su da daju ostavke; radnici koji su pre mesec-dva Miloševića, navodno, predlagali za orden narodnog heroja sada su na ulici i traže od njega da se mirno povuče s vlasti; odbojkaši ne žele da svoju zlatnu medalju podele s režimom već s narodom; do juče lojalni novinari počinju da otkazuju poslušnost i pričaju da je car ipak go; razočarani oficiri VJ priznaju kako im je uoči izbora sugerisano da dobro "razmisle" kako da glasaju; u jednoj beogradskoj stanici milicije gotovo su se potukli stariji i mlađi milicioner – mlađi je vitlao pendrekom i rekao da ide na ulicu da bije onu "bagru", stariji ga je upozorio da ne izigrava budalu, jer su napolju na ulici i njegova deca
Mogućnost da najzad
izgubi vlast naterala je Slobodana Miloševića da naprasno počne da menja svoje
vladarske navike. Nedavno, u finišu predizborne kampanje, on koji ne voli da se previše
pojavljuje u javnosti i radije pušta da drugi odrađuju posao za njega u samo jednom danu
govorio je i u Beranama i u Beogradu, čime je gotovo ispunio svoju godišnju normu javnih
pojavljivanja van sopstvenog kanabeta. I tada i kasnije uglavnom je pričao o onima za
koje je sredinom februara na kongresu svoje stranke rekao da – uopšte ne postoje.
Od Berana do Beograda trčao je inače u vreme kada su klinci po glavnom gradu preko grafita slutili da za "Mirinog bračnog druga neće biti drugog kruga", a on polako shvatao da pred sobom po prvi put ima zaista ozbiljnog protivnika koga, pri tom, nije sam izabrao – dr Vojislava Koštunicu. Desetak dana kasnije, Milošević je voljom savezne izborne komisije i nekih matematičkih gimnastika koje se ne uče u običnim školama ipak postao učesnik drugog izbornog kruga. I to jedan jedini. Nesiguran u sebe više no ikada, u samo tri dana dva puta je izlazio u javnost da nešto poruči naciji, ili, kako neki kažu, da se sam brani jer drugi to čine sa sve manje entuzijazma.
OVO JE DNEVNIK: Prvi put je na promociji novih oficira Vojske Jugoslavije prošle subote na Banjici optužio "unutrašnje neprijatelje u zemlji" da su spremni da "upute i potpišu pozivnicu" onima koje smo pobedili u prošlogodišnjem ratu. Pominjao je i "psihološke, medijske i političke pritiske na našu zemlju". Dok je govorio iza njega su stajali svi vodeći generali VJ, nekada obično s0amo njegovi izaslanici u sličnim prilikama. Očevici tvrde da bar polovina prisutnih roditelja tek promovisanih oficira VJ nije tapšala kada su to činili i generali iza Slobodana Miloševića, prepoznajući u njegovom govoru i njene rečenice. Kamera RTS-a nije mogla da sakrije ni hladnoću i usiljenost koja je vladala dok je kasnije još aktuelni predsednik SRJ ćaskao sa najboljim mladim oficirima i njihovim roditeljima i poput "oca nacije" brinuo što je samo jedan od tek promovisanih potporučnika VJ stigao da se oženi.
U ponedeljak, Milošević se naciji obratio sam, bez dekora onih uniformi i zvezdica na generalskim epoletama iza sebe, i strojevog koraka mladih oficira ispred sebe. Želeo je uoči drugog izbornog kruga da (ponovo očinski) upozori kako oni iz DOS-a nisu zapravo to što o sebi govore, da im je pravi vođa Đinđić a ne Koštunica, i da su im svima zajedno naredbodavci i finansijeri oni koji su nas koliko juče bombardovali. Tvrdio je, kao i njegova supruga nekoliko dana ranije, da ćemo ako dosovci pobede dobiti marionetsku vlast kao i mnogi oko nas, da će većina građana živeti u siromaštvu i da će bogata biti samo švercerska manjina (danas kao nije tako), da će zemlja tonuti u kriminal, gubiti dostojanstvo, suverenitet, nacionalni i kulturni identitet i biti dodatno rascepkana i razvaljena. Na kraju je poručio da sve to ne govori zato što mu savest nije čista ili iz nekog ličnog razloga, već da upozori građane na ono što im se sprema, jer kasnije bi za kajanje moglo biti suviše kasno, onda kada reše da ga prave od blata. Opozicioni lideri protumačili su odmah da je to bio govor koji ukazuje na paniku u redovima vlasti, odnosno govor usamljenog čoveka, sve usamljenijeg na sceni koju su mnogi već počeli da napuštaju. Vojislav Koštunica je iste večeri primetio kako se ranije Slobodan Milošević obraćao naciji obično pošto bi protesti protiv režima bili zaustavljeni, a da sada to čini u trenutku kada se širom Srbije protesti za priznavanje izborne volje naroda tek zahuktavaju.
Kada se sve što je Milošević rekao te večeri pažljivo preslušalo još koji put, činilo se kao da taj govor ima "duplo dno". U neku ruku još važeći predsednik SRJ zvučao je kao vladar kome situacija izmiče kontroli i koji upozorava građane da dobro razmisle još jednom dok ne bude kasno. Nekima se učinilo da iza toga "dok ne bude kasno" stoji možda i indirektna pretnja o upotrebi sile, i najava kako bi jedne od narednih večeri general Nebojša Pavković u 19.30 uveče sa svih programa RTS-a mogao da saopšti – "ovo je dnevnik". Drugima je, opet, čitav govor zvučao nekako rastanački i oproštajno, kao govor pomalo razočaranog političara koji više neće da nas brani i da se aka sa belosvetskim protuvama kada već građani ne razumeju u čemu je u stvari suština našeg sporenja sa najrazvijenijim delom sveta.
Kako god da se pročita
ovoj govor, kao preteći ili rastanački, ostaje činjenica koju je pre nekoliko dana
uočio pariski "Mond": posle 24. septembra i izbora u SRJ, u Beogradu je strah
prešao u tabor vlasti. Sve poluge na kojima je Miloševićeva vlast do juče tako
bezbedno počivala polomljene su ili napukle preko noći. U vojsku i policiju teško da bi
više mogao da se do kraja i sa sigurnošću zakune, a on sam verovatno se najviše
štrecne kada ga neko još oslovi onim "vrhovni komandante". U gotovo svim
režimskim medijima koji su godinama narodu opisivali virtuelnu Srbiju kao stvarnu danas
tinjaju ili bukte pobune zaposlenih koji bi da se (oslobođeni straha) najzad vrate nekim
kičmenim principima novinarske profesije ili služe novim gazdama. Mnogo toga promenilo
se i u srpskoj opoziciji, doskoro jednom od najvažnijih podupirača Miloševićevog
režima. Ima nagoveštaja da bi čak i međunarodna zajednica, koja je do sada prečesto
vodila tupavu i trapavu politiku prema Beogradu i tako održavala postojeći režim, ovoga
puta mogla da odigra nekoliko pametnih poteza, pre svega da ukine sankcije.
LETI, LETI, PEPELJARA: Slobodanu Miloševiću preostalo je, dakle, da sa deset prstiju pokuša da zapuši bar stotinak rupa koje su se na buretu vlasti pojavile posle 24. septembra. Na onih deset julovskih prstiju većina socijalista radije ne bi da više računa, pominjući kako se "iz jedne kuće više ne mogu voditi dve politike". Još u prvoj postizbornoj noći, kada je postalo jasno da su rezultati više nego loši i da će čak i "šef" teško da se dočepa drugog kruga bez dodatnog rada "na mišiće", mnogi socijalisti su tvrdili kako je za sve kriv JUL i primitivna kampanja ove stranke puna mržnje i netolerantnosti, kao i njihova neobuzdanost u izmišljanju neprijatelja. Kao glavni protagonisti takve štetočinske kampanje pominjana su dva savezna ministra – Ivan Marković i Goran Matić. O svemu tome mnogi se spremaju da više progovore tek kada postane sasvim jasno kako će se ovi izbori okončati. Utisak je, međutim, da se sa svaljivanjem krivice isključivo na julski kadar pomalo i preteruje. "Mislioci" u SPS-u, u nameri da prevare i zbrzaju razjedinjenu srpsku opozciju, ipak su uglavnom sami požurili da odrade ove izbore, smislili zakon o lokalnoj samoupravi, koji se za njih pretvorio u pravu giljotinu, i izračunali kako Milošević preko ustavnog udara može sasvim bezbedno da izađe na predsedničke izbore. Na kraju su sve računice bile pogrešne, baš kao i ova SIK-ova, preko koje po svaku cenu pokušavaju svoga šefa da uguraju u drugi izborni krug.
Dan posle izbora malo ko od socijalista usudio se da svrati do sedišta svoje stranke da vidi šta se zaista zbiva. SPS-om se još u izbornoj noći proneo glas da u partiji puca na sve strane: šef je izgubio i na svojoj mesnoj zajednici i u svom Požarevcu, stizal e su vesti da pada Bidžin Svilajinac, pa Minićevo Valjevo i okolina, direktor Direkcije za obnovu zemlje Milutin Mrkonjić, čovek koji se pola godine nije skidao sa TV ekrana kao stranački frontmen za predstojeće izbore, glatko je izgubio na Savskom vencu gde se kandidovao... Sutradan, sa izrazom lica koji pre izražava saučešće, Gorica Gajević, Ljubiša Ristić i Momir Bulatović govorili su o velikoj pobedi i šansama da "šef" pobedi još u prvom krugu. Po čaršiji su zatim krenule priče da "šefu" zapravo niko i ne sme da saopšti pravu istinu jer se boje da ih ne gađa pepeljarom. "Upućeni" su tvrdili da su pepeljare zaista i letele, a istu priču ponavljale se odmah i neke navodno "dobro obaveštene" strane novine.
"Šefove pepeljare su prilično masivne i teško da bi ih iko preživeo", kaže u razgovoru za "Vreme" jedan funkcioner SPS-a, odbijajući ovakve priče kao potpuno neosnovane. "U svakom slučaju, za našu stranku bi bilo bolje da je na neke pepeljara potegnuta mnogo pre izbora. Vodili smo potpuno pogrešnu kampanju, zasnovanu na potpuno pogrešnim pretpostavkama i procenama. Na brzinu su usvajani izborni zakoni koji su se na kraju nama olupali o glavu. Mi smo, na primer, u Beogradu dobili čak 80.000 glasova više nego ranije, a sva vlast je pripala DOS-u zbog zakona kojim su partijski stratezi planirali da prevare razjedinjenu opoziciju. Više nego ikada ranije pokazalo se da vrh naše stranke nema previše kontakata sa bazom i stvarnošću. Od svih opštinskih organizacija traženo je još na početku kampanje da za našeg predsednika prikupe više potpisa nego što smo ikada na terenu dobijali glasova. Kasnije je rečeno da se oko samog Miloševića previše ne trudimo jer je on dovoljno poznat kandidat koji sigurno dobija. Savetovano je da se u kampanji koncentrišemo na SPO i DOS podjednako, iako je u startu bilo jasno da SPO više ne predstavlja ozbiljnog protivnika. Niko takođe nije predvideo da će većina Vukovih i Šešeljevih glasati za Koštunicu, a ne za svoje predsedničke kandidate. Mi smo uporno govorili da su ovi izbori referendum protiv NATO stranaka, a ispalo je da je to bio referendum protiv nas, da se narod zasitio jednog tipa politike, pogotovo priča koje su uporno stizale iz JUL-a. Nije nam išao na ruku ni izuzetno veliki odziv birača, jer je to značilo da su na izbore izašli mnogi od onih koji su do sada uglavnom bili ravnodušni. Ovoga puta su glasali protiv nas. Iskreno rečeno, mi smo već godinama uspevali da sa tridesetak odsto podrške u narodu, veštim manevrima držimo gotovo sto odsto vlasti. Đavo je jednom morao da dođe po svoje, pogotovo posle serije toliko loših poteza i brzopletih odluka vrha stranke".
PROPAST SVETA: Sagovornik "Vremena" tvrdi da je vest o prvim izbornim rezultatima u sedištu stranke dočekana kao vest o skoroj propasti sveta. Naviku da dan nakon izbora nazdrave sa viskijem koji svi ponesu od kuće tako da na kraju flaša ostane i do sledećih izbora, mnogi socijalisti zamenili su ovoga puta kućnim razmišljanjem o danima koji slede. Mnogi od njih koji se već godinama bave isključivo politikom kao političari opšte prakse odavno više ne znaju da rade ništa drugo osim da (s oproštenjem) mrsomude po kancelarijama i sanjanju neko bolje mesto u partijskoj hijerarhiji. Ovoga puta, katastrofalne vesti su sustizale jedna drugu, a najbolnija je bila svakako ona da Milošević, ako ćemo pošteno, teško ulazi u drugi krug. Bez njega na vlasti otvaralo se i pitanje preživljavanja čitave stranke. Sveopšti strah dodatno su pojačavali i telefonski anonimni pozivi pobednika koji su, suprotno od poruka samog Vojislava Koštunice, upućivali na mogući revanšizam. Makar i one vrste – do sledećeg ponedeljka isprazni mi orman, dolazim.
Kasnije su stigle i druge loše vesti, poput one da vlasti neće biti ni na lokalnom novou. Nijedan veliki grad nije vraćen u ruke leve koalicije, a izgubljene su i nekadašnje espeesovske tvrđave. Uoči izbora tvrdilo se inače da je sve pod kontrolom. U tri beogradske opštine SPS je izgubio sa nulom, bez ijednog osvojenog odborničkog mesta, iako je u toku kampanje izgledalo da je šef beogradskih socijalista Ivica Dačić lično potrošio bar jedan solidan kamenolom postavljajući silne kamene temeljce po čitavom gradu. Sada je ušao u vic – Dačić se navodno sprema da DOS-u napiše pismo-molbu u kome bi stajalo: "Pre deset godina, mi socijalisti uveli smo višepartijski sistem u Beogradu, pa vas molimo da i vi to sada ponovo učinite, pogotovo u nekim beogradskim opštinama." Na prvoj konferenciji za štampu posle izbora Dačić se inače požalio na one koji su osmislili ovakav izborni zakon i doprineli da socijalisti, umesto da imaju više od trideset odsto vlasti u glavnom gradu, moraju da "mole" opoziciju da im vrati višepartijski sistem. Za razliku od Dačića, generalni sekretar SPS-a Gorica Gajević ocenila je u prvi mah kako su za neuspeh na lokalnim izborima odgovorni pre svega oni koji su predložili loše kadrove.
Nekoliko dana kasnije, na prvoj postizbornoj sednici vrha stranke sa predsednicima opštinskih odbora, Slobodan Milošević je pokušao da razmrda svoje posrnule i razočarane socijaliste, rastera im strah i objasni kako još nije sve izgubljeno i kako se formula za dobitak, ipak, nazire. Rekao je da je na izborima, uprkos svemu, postignuta značajna pobeda pogotovo preko većine ostvarene u saveznom parlamentu. Sve socijaliste pohvalio je za uloženi trud tokom izbora. To je, naravno, značilo da i Gorica Gajević mora da povuče svoju ocenu o lošim kadrovima na lokalnom nivou i da se uz to izvini (prisutni na ovoj sednici kažu "do neba") svima koje je njena izjava povredila i demoralisala. Izvinjenje je naizgled prihvaćeno, ali je u srednjim ešalonima SPS-a ostalo mnogo onih koji za uzvrat smatraju da partija sa takvim sivilom u samom vrhu i kadrom koji neumorno vrti fraze kupljene još pre mnogo godina i nije imala nikakve šanse da pobedi na izborima. Do javnosti su doprle i priče kako je na ovoj sednici bilo i žestokih svađa, pa čak i onih koji su navodno javno saopštili "šefu" da je izgubio predsedničke izbore, predložili mu da to prizna i time bar spasi kakvu-takvu budućnost sopstvene partije. Budućnost koja se ne bi gradila na nečasnim radnjama.
"Te priče su najobičnije besmislice jer niko sa 'šefom', čak ni u ovakvoj situaciji, ne sme da razgovara na takav način", kaže sagovornik "Vremena". "To, između ostalog, i jeste razlog što smo se kao partija našli na nizbrdici. Niko ne želi da vidi i čuje donosioce loših vesti, pa zato niko ne želi da takve vesti saopštava. Sam vrh stranke trudi se da oko šefa neprekidno održava kordon istomišljenika. Po većinu njih u osam izjutra dođe 'audi' ispred kuće, odveze ih u kabinet gde po ceo dan imaju nekakve važne sastanke. Sve što im zatreba doveze im se na kuću ili na zadnja vrata kabineta. Ako ih nešto zaboli, doktor, i to najčešće profesor, dođe da ih pregleda na radnom mestu. Oni ne vide redove na ulicama i ne jure recepte za lekove. Ne žele ni da ih neki niži funkcioner stranke zamara pričama kako nešto ne valja. Do njih se nije lako probiti. Koliko mi je poznato, na sličan način funkcionišu i stvari u JUL-u."
POSLE DRUGOG KRUGA: Zvanična verzija koja je s vrha servirana prosečnom članu SPS-a kaže da je sa predsedničkim izborima, uz neke manjkavosti, uglavnom bilo sve u redu. Argumenti DOS-a i štaba Vojislava Koštunice odbacuju se tvrdnjama da su oni, navodno, "unapred otpisali" Kosovo, pa im zato računice nisu sasvim tačne. U prvi mah očekivalo se da će Koštunica preko diplomatskih kanala biti prepariran da ipak izađe na drugi krug izbora, čime bi se izbegao rizik da ulica utiče na budućnost države. Verovalo se, takođe, da opozicija nema snage za ozbiljnije proteste, da će dosovci odmah početi da se svađaju, i da će Milošević sebi osigurati četiri godine novog predsedničkog mandata. Ispalo je sve upravo suprotno: Koštunica se pokazao kao mnogo tvrđi i veštiji igrač, čija popularnost ne prestaje da raste, rizik ulice je naglo uvećan, protest polako diže na noge čitavu Srbiju, a Miloševićevo zadržavanje na vlasti postaje svakodnevno sve problematičnije. U slučaju gubitka predsedničkih izbora, postojao je doduše i rezervni plan da se Slobodan Milošević evakuiše na mesto saveznog premijera. Ljubiša Ristić, predsednik JUL-a, i Borislav Milošević, jugoslovenski ambasador u Moskvi i brat još aktuelnog predsednika SRJ, objašnjavali su u nekim novinskim intervjuima kako je "grožđe kiselo" i kako biti predsednik ove zemlje i ne znači bogzna šta – samo se pišu nekakavi telegrami dok od komandovanja vojskom i policijom nema baš ništa. Posle je i ta priča odbačena.
U međuvremenu, na onom buretu vlasti počelo je da popušta na sve strane, a Slobodan Milošević i njegova supruga svakim novim govorom sve više podsećaju na onoga što ide sam šumom, strepi od svake senke i hrabri se time što peva na sav glas. Prvi ministri počeli su da daju ostavke; radnici koji su pre mesec-dva Miloševića, navodno, telegramima predlagali za orden narodnog heroja sada su na ulici i traže od njega da se mirno povuče s vlasti i prizna pobedu dr Vojislava Koštunice; odbojkaši ne žele da svoju zlatnu medalju podele s režimom već s narodom; do juče lojalni novinari koji su bespogovorno slušali Hadži Antića Struju i Milanovića najednom počinju da otkazuju poslušnost i pričaju da je car ipak go; razočarani oficiri VJ priznaju kako im je uoči izbora sugerisano da dobro "razmisle" kako da glasaju; u jednoj beogradskoj stanici milicije gotovo su se potukli stariji i mlađi milicioner – mlađi je vitlao pendrekom i rekao da ide na ulicu da bije onu "bagru", stariji ga je upozorio da ne izigrava budalu, jer su napolju na ulici i njegova deca.
Pojedine novine objavljuju i ekskluzivne vesti o tome da slede, ili su već obavljene, smene pojedinih značajnijih policajaca ove zemlje – jednih jer navodno nisu prijavili na vreme šta narod misli, drugih jer navodno nisu spremni da upotrebe silu. Ko je hteo mogao je još mnogo pre izbora da vidi da ovde zaista sledi nešto nalik na referendum protiv vlasti. Ko je hteo mogao je, na primer, da sazna kako poveliki broj inženjera iz jednog CIP-a redovno protestuje protiv režima koji ga "hlebom hrani", ili kako je u ovoj firmi od oko 800 zaposlenih skupljeno tek tridesetak potpisa za Miloševićevu predsedničku kandidaturu. Mogao je da čuje kako je nedelju dana uoči izbora u jednoj zemunskoj kafani u koju se odlazi zbog dobre muzike orkestar reči pesme "i volim je, volim je, volim je", zamenio sa "i gotov je, gotov je, gotov je", posle čega su oduševljeni gosti nekoliko puta tražili "bis" i oduševljeno prevrnuli kafanu na glavu. Oni niži tako nešto nisu smeli uoči izbora da kažu Šaji i Gaji, ovi viši verovatno su mu rekli kako je narod u Zemunu veseo i peva jer jedva čeka da se otarasi Šešelja. Njemu je posle svega ostalo da zaključi kako je tri miliona ljudi zapravo prevareno, zavedeno ili plaćeno od strane agresorskih zemalja, iako im je Struja Hadži Antić lepo objasnio da zapuše nos i ne glasaju za DOS.
I kada je već o pesmi reč, seljaci u Raškoj, odakle je Gajevićka, ovih dana uglavnom pevaju "Berem grožđe, biram Koštunicu, oj Goro, Gorice", ali ona to sigurno nije prijavila šefu. Na lokalnim radio stanicima širom Srbije ovih dana se često (ponekad malo trijumfalistički i onako kvarno) vrti i jedan, gotovo zaboravljeni hit pokojnog Tome Zdravkovića. Pesma je ljubavna i kaže: "Ona plače, on je nežno ljubi, za njih dvoje više sreće nema." Po stilu, stih kao da je ispao iz "njenih" nekadašnjih kičastih dnevnika o onome što nam se zbivalo. Po značenju, pre će biti da je ispao iz dnevnika koji se upravo ovih dana ispisuje iza zavesa Belog dvora na Dedinju. Za njih dvoje sve je manje vlasti. Samim tim i sreća je sve dalje.
Nenad Lj. Stefanović
