Knjige
Pod teretom biografije
Herman Broh: Misli o politici; prevela Jasmina Burojević (Filip Višnjić, Beograd 2000)
Herman Broh, austrijski
Jevrejin i jedan od najvećih pisaca nemačkog jezika u XX veku, bio je, slobodno se može
reći, gotovo opsednut "političkim" u užem i širem smislu te reči, a napose
psihologijom mase (v. knjigu Massenpsyschologie) i njenim reflektovanjem na
politička zbivanja; ta je opsednutost išla dotle da je govorio da su njegovi romani –
kojima je stekao najveću slavu – tek uzgredni deo njegovog dela: lično je, po svoj
prilici, više držao do svoje "angažovane" tekstualnosti kako one
teorijsko-esejističke tako i one koja je neretko zaobilazila čak i
"publicističku" ravan, pretvarajući se u direktne apele, proglase,
deklaracije, zakonske predloge... Cinik bi mogao reći da se ovde radi o "Dojlovom
sindromu": tako se i Artur Konan Dojl dobar deo života borio da se nekako otrese
tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa, vajkajući se kako ga
mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po "ozbiljnim", epskim
delima... Međutim, Brohova je biografija srednjoevropskog Jevrejina XX veka u velikoj
meri unapred "određujuća": egzistencijalno iskustvo je pisca Vergilijeve
smrti i Mesečara teralo ka određenom tematskom krugu.
"Misli o politici" (Gedanken zur Politik) su kolekcija raznorodnih tekstova: ogleda, studija, epistola, proglasa i svakovrsnih pabiraka i fragmenata koji prate evoluciju Brohovog promišljanja političkih prilika od vremena neposredno nakon okončanja Prvog svetskog rata – i nestanka dotadašnjeg "crno-žutog" državnog konteksta – do epohe hladnog rata. Broha je "Anšlus" zatekao u Austriji, bio je uhapšen, i samo je čudom uspeo da pobegne; obreo se u Americi – gde je i umro 1951. godine – u krugu brojne nemačke antinacističke intelektualne emigracije. Upravo je taj, emigrantski period – srećom najzastupljeniji u ovom izboru – za današnjeg čitaoca daleko najpodsticajniji, čak i kada Broh (što danas znamo) nesumnjivo greši u procenama. Piščevi "rani radovi", naime, isuviše su opterećeni utopijama i zabludama jednog vremena, jalovim bavljenjem "sovjetima" koji bi, kanda, nekako "nadogradili" klasičnu predstavničku demokratiju, vrćenjem u krug u večitom hvatanju za rep "marksoidnog" diskursa. Broh dolazi na svoje tek u vreme gotovo globalnog trijumfa dvaju najužasnijih totalitarizama, nacističkog i boljševičkog, i "naizgledne" nemoći liberalnih demokratija da im se odupru. Tekstovi iz celina "Odbrana demokratije" i "Istok i zapad" bave se koliko analizom samih totalitarnih fenomena toliko i antinomijama demokratije i mogućnostima zasnivanja novog demokratskog poretka koji bi uvažio socijalistička iskustva, a izbegao boljševičko potčinjavanje države, privrede i celog društva i "usrećiteljsko" podjarmljivanje čovečanstva. Pisani tokom Drugog svetskog rata i na ranim vrhuncima hladnoratovske krize, Brohovi tekstovi mestimično i sami odražavaju svojevrsnu demokratsku malodušnost, naročito kada je nadirući CCCP u pitanju: piscu se čini da gotovo ništa ne može zaustaviti uspostavljanje njegove planetarne hegemonije, a najmanje ta neizlečivo frivolna anglosaksonska kultura, pragmatična i sekularna, eshatološki neopterećena, operisana od smisla za mrtvoozbiljne Ideologije... Verovatno je to tada jednom zabrinutom čoveku moralo izgledati tako; danas znamo da je upravo u toj razlici koren propasti jednog i dominacije, da ne rečemo konsenzualne hegemonije drugog sveta...
Čitane, recimo, u paru s Brohovim Pismima o Nemačkoj, Misli o politici produbljuju čitaočev uvid u obimno, složeno i impresivno delo (romano)pisca koji spada među desetak onih po kojima će se raspoznavati "poslovi, sumnje i snovi" dvadesetog veka. Zašto je bar polovina tih pisaca pisala na nemačkom jeziku i nije tako teško odgonetnuti. "Roman najbolje transcendira istorijsko varvarstvo", možda bi rekao Kundera, još jedan Brohov fan.
Teofil Pančić
