Ponovljeni podvig
U čitankama smo imali
priču o čobančetu, koje zaustavlja voz pun ranjenika, sanitetskog materijala i
svakojake humanitarne pomoći... Pruga je bila valjda minirana, da li je to učinio
okupator ili sami partizani koji su u miniranju isto imali lepu reputaciju, nije važno,
neka je bio u pitanju običan mirnodopski odron, ili teroristički akt, tek, dečak je
znao da je pruga oštećena, video je kako voz veselo pišteći srlja u sigurnu propast,
skinuo sa vrata pionirsku maramu, možda i običnu maramu, ne znam je li to bilo posle
oslobođenja ili tik pred oslobođenje (pioniri nisu uzeli učešća u NOB-u, recimo da je
maramu izvezla staramajka), uglavnom maramu je vezao na vrh čobanskoga štapa, stao na
šine i mahao ne hoteći da se skloni iako je zahuktala neman iz sekunde u sekundu rasla:
uz škripu i varnice ispod točkova voz se zaustavi, svi ranjenici koji behu pokretni
pohrliše na prozore (drugi behu popadali na pod usled naglog kočenja), iz pretposlednjeg
vagona iskoči kondukter... Mašinovođa, bled, sa pajserom u ruci, siđe sa lokomotive,
dečak zapišta da je pruga minirata, mašinovođa ga zagrli i pomilova po kosi koja
malome beše dobrano posedela, utom stiže i kondukter, izvadi onu svoju bušilicu i u ime
Jugoslovenske železnice napravi dve rupe na dečakovoj marami.
Predsednik Milošević podelio je radost sa pitomcima 53. generacije Vojno-tehničke akademije, susreo se sa stotinama netom iškolovanih potporučnika, ali i sa njihovom mnogobrojnom rodbinom koja je bila nemalo iznenađena kad je u krugu kasarne shvatila ko je došao na promociju. RTS je svečanost trenutka ovekovečio i danonoćno ponavljao na svim kanalima: na jednome kanalu Milošević ćaska sa potporučničkim ujnama, majkama, tečama i kumovima, na drugom tek maršira dok gardisti sviraju "Marš na Drinu", okreneš treći kanal, Slobodan Milošević u stavu mirno, srednji prst na šavu od pantalona, na sedmom kanalu ide njegova poodmakla propoved o ratovima koji su iza nas, je li moguće da nam je predsednik baš na svim kanalima, nije, evo, Čak Noris na nordijskom traku, vežba li vežba, on jedini nije svoj termin ustupio vrhovnom komandantu, imam još par kanala, o, evo ga Milošević, šali se sa potporučničkom svojtom, vragolasto primećuje da su pitomci mahom neoženjeni, ali ćemo ih uskoro poženiti i useliti u nove stanove, na jedanaestom kanalu divi se potporučnicima što su odabrali viteški poziv, pa gde će da vitezuju ako neće biti rata, braniće čast neke gospe koju će strani riter uvrediti u krčmi, svratištu ili na vašaru?...
Zadremao sam zamišljajući kako predsednik obilazi i druge ustanove, zaista, kad već ima toliko šarma u neposrednom kontaktu, zašto ne bi obišao tu i tu eparhiju gde bi podvukao da se crkva i država nikada u srpskoj istoriji nisu odvajale jedna od druge? U Hramu svetog Luke predsednik Milošević se dvaput uzastopno pričestio, platio parohiju i obećao da će čim mu obaveze dopuste svratiti na jutrenje, za blagdan svetog sveštenomučenika Kiprijana i prepodobnog Andreja rezaće kolač na Ušću, televizor me budi, predsednik veli da svak dobronameran zna da SRJ aktivno i kontinuirano nastoji da sarađuje sa celim svetom, e, pa sarađuj onda i ti sa svima, poseti i nas koji smo u razumevanju tvog genija stalno kasnili, neću valjda zaspati usred predsednikovog izlaganja?... Nakon ovacija koje je doživeo u Radiju B2-92 predsednik Milošević je juče posetio redakciju "Vremena" gde je svakome novinaru ponaosob dao intervju, a Predragu Koraksiću – karikaturu. To je predsednikov prvenac u oblasti karikature, neobično uspeo Koraksov portret, onako kako ga predsednik vidi. I laureat i novinari bili su prijatno iznenađeni likovnim kvalitetima i duhovitošću karikature, predsednik ima još kako razvijen smisao za humor, šta je sad, treba li da ustanem, odnekud se opet ori "Hej Sloveni"! Dok sam spavao, došlo je vreme da se na istom kanalu reprizira poseta Vojnoj akademiji, šta je na drugim kanalima, u, ovde pitomci bacaju uvis kape, to sam gledao četiri puta.
Bio bih potpisao da će Milošević, pošto je šarmirao onoliku pitomačku rodbinu, nastaviti predsedničku kampanju tako što će se biračima, koliko god bude stigao i gde god bude stigao, preporučivati kao srdačan i glagoljiv kozer koji im oprašta greh počinjen na izborima: ako i posle rukovanja sa mnom, sa mnom koji se sa vama šalim kao običan čovek, ne budete glasali za mene, onda neka stvarno propadnem, a predsednik i vrhovni komandant neka vam bude Al Paćino, čije su vas oči sa plakata DOS-a navele da onako sramno glasate 24. septembra.
Umesto toga, umesto kampanje od kuće do kuće, predsednik je odlučio da odjednom uđe u sve kuće, naprečac je sročio i snimio izjavu za televiziju, savest mu, kaže, ne bi bila mirna kad nakon tolikih godina koje je proveo na našem čelu, na čelu nas, kako li se već kaže, ne bi obznanio šta nas čeka. Mi ćemo se uskoro naći u raljama mafije, bauk kriminala približava se našem nevinom, čistom i na kriminal nenaviknutom narodu, naši će potomci bolje znati tuđe jezike nego naš rođeni, citiraćemo tuđinske pisce a nećemo ceniti svoje, pa u pravu je predsednik, svaka šuša deklamuje Šekspira, dočim o opusu Mileta Kordića ne zna da bekne...
I ranije je, ruku na srce, predsednik umeo da nas upozori na strahote za koje smo viđeni, ali ih nikad nije ovako pedantno poređao i ovako slikovito prepričao. I sve to samo da mi ne nagrabusimo: "Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode."
Pa to si ti, dečače, živ si, i pedeset godina po spasenju železničke kompozicije ponovo mašeš maramom makar te voz pregazio. U doba titoizma nije se smelo reći da je voz spaslo Srpče, to i to, odatle i odatle, ali sad znam da si to bio ti, pokaži maramu koju čuvaš negde u Titovoj radioni, rupe koje je kondukter načinio za uspomenu i dugo sećanje reći će istinu nakon pola veka ćutnje.
Ali čak i ako taj dečak nisi ti, ti na svoj način on, ti si ponovio veličanstveni prizor, dečak je spasao naš voz, ti si stao pred lokomotivu novog svetskog poretka i petokolonaštva! Mnogi će građanin na tvoju poslanicu gledati kao na puku predizbornu demagogiju, ali mene ne prevari (ne prevari me taj koji tako gleda). Za mene je jučerašnji obraćaj naciji najplemenitiji podvig 2000, i to će ostati šta god žiri "Večernjih novosti" odlučio i šta god se u preostala tri meseca dogodilo.
Ljubomir Živkov
