Susreti u Sidneju
Sa kraljicom u redu
Onog dana kad su naši vaterpolisti isprašili Amerikance požurih sa plivališta Rajd na teniski stadion da vidim treći set meča Venus Vilijams – Aranča Sančes
Kako se na teniski meč
može ući samo između neparnih gemova, kad igrači menjaju stranu, stadoh ispred
zatvorenih vrata. Koji trenutak kasnije okrenuh se i spazih iza sebe špansku kraljicu
Sofiju. Pored nje je bila srednja kćer Kristina, supruga španskog reprezentativca Injaki
Urdangarina, u osmom ili devetom mesecu trudnoće s drugim detetom (prvi sin ima dve
godine). Ispred i iza po jedan član obezbeđenja i jedna gospođa iz protokola. Bodigard
je bio kao i većina iz njegove profesije: “kockast”, strogo ozbiljan, kratko
podšišan… Pitam ga da li mogu da se slikam sa kraljicom. “Pitaj gospođu iz
protokola”, reče kratko, gotovo bez otvaranja ustiju i pomeranja glave.
Pitam, gospođa iz protokola kaže “Just a minute”, i ode da pita kraljicu.
Čujem kraljičin odgovor: “Of course”. Utrapljujem moj mali “Olympus” kolegi Davidu Ljorensu iz El Mundo Deportiva da ovekoveči scenu “sa kraljicom u redu” dok je ja pozdravljam. Ljubazno se smeši i pita me, na engleskom, odakle sam dok gleda ime na akreditaciji. Kažem da bih radije sa njom razgovarao na španskom “kad već ne znam grčki”, što ona, naravno, prihvata sa iznenađenjem i pita “gde sam naučio tako dobro španski”.
Kažem da živim dugo u Barseloni i molim boga da Aranča i Venus igraju što duže jer ću tako moći da razmenim još koju reč sa “mojom” kraljicom koja mirno stoji u redu i čeka da se otvore vrata. Pitam je da li je i njen brat, bivši grčki kralj Konstantin, ovde u Sidneju. Kaže da jeste, prati verovatno jedrenje, disciplinu u kojoj je bio olimpijski šampion 1960, kada je i ona sama učestvovala u sastavu grčke ekipe, tada još uvek kao grčka princeza jer će se za Huana Karlosa, današnjeg kralja Španije a tada potencijalnog prestolonaslednika u egzilu, udati dve godine kasnije.
Čestitam joj na srebrnoj medalji grčke sprinterke na 100 metara, čijeg imena ne mogu trenutno da se setim, ona kaže da je videla trku i da je uživala, naravno – za razliku od mene – zna da se devojka zove Ekaterini Tanu.
Na sreću, Aranča i Venus su otegle ta dva gema tako da je za “intervju” sa kraljicom pred zatvorenim vratima teniskog terena u Sidneju bilo čitavih pet-šest minuta. Vidim da joj je bilo milo što znam dosta o njenoj familiji koja je zasista interesantna ne samo po kraljevskoj već i po sportskoj liniji. Kraljica Sofija je bila olimpijska pobednica Grčke u jedrenju 1972, njen muž Huan Karlos u istoj disciplini 1972. u Minhenu, starija kćer Elena učestvovala je u Seulu 1988. u konjičkom sportu, sin Felipe nosio je špansku zastavu na otvaranju Olimpijade u Barseloni i učestvovao u jedrenju, isto kao i njegova mlađa sestra Kristina, koja je 1996. za vreme igara u Atlanti upoznala rukometaša Ignacia Injaki Urdangarina, za koga će se dve godine kasnije udati. Urdangarin ovde u Sidneju igra poslednje mečeve u karijeri jer se po povratku sa Olimpijade povlači. Možda i sa medaljom jer su Španci stigli do polufinala pošto su u četvrtfinalu golom u poslednjoj sekundi izbacili Nemce, naravno pred očima kraljice Sofije, princeze Kristine i princa Felipea. Troje unučadi i četvrto na putu, i neoženjeni prestolonaslednik Felipe garancija su da će “dinastija Borbón" imati olimpijce na nekim igrama 2016. ili 2020...
PRVI UREDNIK: Nadao sam se da ću ga videti i u Sidneju i nisam se prevario. Žarko Susić, doajen hrvatskog (i jugoslovenskog) sportskog novinarstva.
Letos je napunio 85 godina, ali mentalno i fizičko zdravlje mu je takvo da mu mnogi zakazuju sastanak za četiri godine u Atini, na šta Tomislav Židak iz “Jutarnjeg lista” zločesto dodaje “ako vi budete došli, za Žarka ne sumnjam”.
Gospodin Susić je netipičan sportski novinar. Izuzetno obrazovan, poliglota, život je posvetio takozvanim bazičnim sportovima: atletici, gimnastici, plivanju, veslanju, umetničkom klizanju... U atletici i klizanju bio je i trener, a Milka Babović sve što zna o klizanju duguje njemu jer su dosta dugo bili u braku. Odavno više nisu zajedno, gospodin Susić živi sam, ali svakodnevno radi. Piše svoje kolumne za “Vjesnik”, za koji je radio do odlaska u penziju, drži novinarsku školu i štedi od olimpijade do olimpijade (ovo mu je 15. olimpijada, računajući i zimske) da bi sebi priuštio još jedno zadovoljstvo, a čitaocima “Vjesnika”, naviklim na njegov neobični stil, pružio retko stručne izveštaje i komentare. Kao pripadnik stare škole, nikada nije koristio ni pisaću mašinu a kamoli kompjuter. Uvek je pisao nalivperom i diktirao. Ovde mu ulogu “daktilografa”, sa zadovoljstvom, obavlja Romana Eibl, poslednjih godina urednica sportske rubrike “Vjesnika”, one iste koju je Žarko uređivao decenijama i u kojoj je, pod njegovim urednikovanjem, novinarsku karijeru kao dopisnik iz Beograda, pre više od tri decenije, počeo dolepotpisani.
Žarko je važio za izuzetno strogog, ali i izuzetno poštenog čoveka od koga je uvek moglo nešto da se nauči. Prvi urednik se pamti kao i prvi učitelj. Hvala još jednom.
DŽIM O'KONOL, 250: Negde trećeg dana košarkaškog turnira u pres centru dvorane “Dom”, u kojoj se igrao basket, na oglasnoj tabli pojavilo se neobično obaveštenje. Samo je pisalo: Džim O'Konor, 250 olimpijskih izveštaja sa basket turnira. Džim radi za američku agenciju AP, specijalist je za američku studentsku košarku, ali ne propušta olimpijade.
Uredno vodi evidenciju i zato je mogao da okači “vest” da je ovih dana poslao 250. olimpijski izveštaj.
"Dobro, ima to i drugu stranu, pokazuje koliko sam mator", kaže kroz osmeh Džim koji je debitovao u Montrealu 1976.
Bio je ubeđen da će Jugoslavija igrati sa “dream teamom” u finalu, ali je posle našeg poraza od Kanađana, pomalo zbunjeno, tražio objašnjenje od mene. Nisam umeo da mu ga ponudim, još manje da mu odgovorim na pitanje zašto je Danilović veći deo drugog poluvremena sedeo na klupi posle šuta od 5-5 u prvom delu.
V.S.
