RTS, četvrtak popodne – iznutra u Takovskoj 10
Ostavljanje na cedilu
Režim je svoju
udarnu medijsku kuću ostavio na milost i nemilost ulici. Za razliku od
24. aprila 1999, Dragoljub Milanović i Milorad Komrakov ovoga puta nisu
znali šta se sprema
Program
Radio-televizije Srbije prekinut je oko šest popodne: do tada se na državnoj
televiziji nije moglo videti ništa od zbivanja u Beogradu. Šest sati
kasnije, nešto pre 23:30, gledaocima "Nove RTS" obratio se
Vojislav Koštunica, predsednik SR Jugoslavije; sticajem okolnosti,
neposredno pred njegov dolazak u studio, RTS je emitovao snimke sopstvene
zgrade u plamenu.
Od početka izborne kampanje u redakciji informativnog programa važio
je dogovor da se na posao dolazi ranije no što novnarski dnevni ritam
zahteva. Kritičnog dana oko 12:30 situacija je u svakom pogledu bila
redovna. Jedino snimanje "na terenu" bio je sastanak rukovodstva
sindikata Tomislava Banovića: urednici vestu u 15 nisu uspevali da shvate
da li je državni sindikat odlučio da uđe u štrajk, da ne uđe u štrajk,
ili nešto treće – o čemu takođe nije bilo saopštenja.
Oko 14:30 hodnicima se pronela vest: "Evo ih i kod nas!" Kao
svaki put, novinari su krenuli u restoran na petom spratu, sa čijeg se
balkona vidi ceo prostor prema zgradi Skupštine. Prvi znak da se događa
nešto neuobičajeno bila su zaključana vrata, "iz razloga
bezbednosti". U isto vreme, pred ulaz je stigao minibus sa 10-15
policajaca ("bez pancira i šlemova, veseli, rasporedili su se po
prizemlju ili otišli da popiju kafu"). Jedan od šefova stalnog
obezbeđenja slao je uznemirene novinare nazad u sobe: "Ma, kakvi,
kakav bager..."
Na vestima u 15 emitovan je kratak snimak okupljanja ispred savezne
skupštine; u isto vreme neko je u zgradi rekao da se iz nje vije dim. U
novinarskim sobama državne televizije nema radio aparata. Neko je uspeo
da "uhvati" sliku programa TV Pančevo – bez tona. Drugi su
pokušali da napuste zgradu: vrata su bila zaključana. Ne za sve,
pokazalo se kasnije. Znak da se događa nešto ozbiljno bio je dolazak
kuvarica u novinarske sobe na trećem spratu. Uplakane, ne samo od
suzavca, nego i od dima koji je počeo da se širi hodnicima. "Ne
znamo šta gori..."
Milanović
i šefovi bili su na četvrtom spratu. Onaj isti momak uspeo je da na
drugom televizoru dobije neki ton – bez slike. "Padala" je
policijska stanica u ulici Majke Jevrosime, neki glas je govorio da
"pucaju na bager", da idu na Televiziju. "Šta širiš
paniku! Sad će doći policija i vojska", rekla je Ljiljana Milanović.
U sobu na trećem spratu ulazi Dragoljub Milanović. Bager je prešao
ulicu, čuju se pucnji. Neko naglas pita: "Zašto bagerom, zašto ne
uđu normalno?" Niko ne odgovara; sa prozora drugi glas dobacuje:
"Eno je radikalka [nedavno
postavljena zamenica generalnog direktora RTS-a], beži preko krova!
Njoj su pokazali izlaz..." Neko se setio i da je šef obezbeđenja
– komesar zadužen za radnike RTS – sa dokumentacijom nestao kroz neki
od "tajnih" prolaza.
"Bacili su Molotov! Ulaz gori...." U to vreme, oko 17 sati, u
novinarskoj sobi guralo se pedesetak ljudi. Neko nepoznat išao je kroz
puste hodnike i govorio: "´Ajde, ´ajde, izlazite,
izlazite...." Jedna grupa se odmah vratila: nisu znali gde je otključano.
Odmah potom, najveći deo je krenuo, manje-više nasumice. Da bi se iz
nove zgrade u Aberdarevoj izašlo na Takovsku, treba se spustiti na drugi
sprat, pa hodnicima i kroz "gvozdena vrata" na mestu u NATO
bombardovanju srušenog ulaza izaći.
Topli zec čekao je na stepeništu ka drugom spratu. "Prvo lice
koje sam prepoznala bio je kolega sa kojim sam 1996. dogovarala pravila
izbornog predstavljanja stranaka. Stajao je, sa motkom otcepljenom od neke
daske, među nekima koji su mi ličili na Palestince, onako umotanih
glava, sa motkama u rukama..." Počelo je guranje, ćuškanje: "´Ajde!
´Ajde!... Izlazimo kroz meni nepoznat hodnik..." Preskače se preko
rasutih kaseta, uz neprekidno guranje. Neko viče: "Odakle vam se pušta
program? Odakle se pušta progam..." "Pazi da ti ne kažem",
kaže neko – bez posledica. Izlazi se kroz nezavršeni deo zgrade u
Aberdarevoj; tu negde Ljiljana Milanović "nestaje", a da niko
nije primetio kako. Milorada Komrakova drže četvorica ljudi: u mračnom
hodniku naspram izlaza, sve je u kontrasvetlu. "Ne vidim ništa, samo
marame preko lica, i motke." Neka devojka iskočila je pred Sašu
Barbulovića, viče: "Ko će sada da čita Dnevnik? ´Oćeš
ti..." Počinju da ga tuku, masa gura prema izlazu – koji ne
postoji. Izlaz je samo betonska platforma bez stepeništa, treba skočiti.
Neko vičući traži upaljač, iz jednog "juga" počinje da
se diže dim. Drugi razvaljuju automobile na parkingu. Čuje se:
"Kurvo Miloševićeva!"
Dve žene silaze niz Aberdarevu. Jedan momak u prolazu kaže: "Čekaj,
ova mi je poznata..." – ali odlazi prema ulazu u zgradu. "Ovo
je izdaja", kaže jedna od njih, "ostavili su nas..."
Nailazi jedan od kurira u Televiziji, vodi ih prema pijaci, do
"Grka". Tu se pojavljuje neki čovek sa "rudarskim" šlemom,
prilazi i kaže: "Dođite ovamo, dođite." Ispratio ih je do
ulice 27. marta i, rastajući se, upitao: "Šta vam je trebalo da
danas dolazite na posao?!"
Aleksandar Ćirić
