Nadstranačka ličnost
Prođe
i četvrti dan Koštuničine vladavine, a iz DOS-a ni pisma ni
razglednice... Bio sam uveren da će mi se najkasnije večeras Batić ili
neko makar nezvanično obratiti koliko da dobije moju načelnu saglasnost.
Nisam nestrpljiv, ni nerazuman, ali sam kao nadstranačka ličnost mislim
imao pravo da nešto očekujem: Milošević je bio u punoj snazi i formi
pa se bio okružio onolikim nestranačkim ličnostima, potom i
prijateljima Srbije, ja sam i jedno i drugo, a nova vlast na to ne daje
pet para! Onaj ko nas pridobije, što nije nikakav problem, nas pridobiti,
ima puno pravo da kaže, evo, na položaje ne postavljamo ni aparatčike,
ni rođake, ni kumove, nego, naprotiv, čestite, stručne, nama lično
nepoznate ljude, nečlanove udružene opozicije!
Dobro, ima poslova koji su preči nego što je imenovanje mene i meni sličnih, ali se neko mogao javiti, koliko da me obraduje i da vidi moju reakciju – možda ja to mesto zbog nečega neću, pucam na nešto više, ili jednostavno ne mogu da prihvatim toliku odgovornost (ne kaže se džaba – breme odgovornosti).
I dalje verujem u novu vlast, verujem da joj moje sposobnosti nisu promakle, mada joj u ovoj fazi razvoja izgleda nisu toliko baš ni neophodne, ne znam ni sam, sedim i gledam kako jedan po jedan položaj odlaze u nepovrat: zašto mene ne bi poslalo u Venecuelu, umesto našeg diplomate koji je teglio džak kokaina? Onako pominjem tu Vencuelu, prosto kao mogućnost, lično ne verujem da bih to bio prihvatio, ali Kertesovo mesto na primer bih, to bi bilo veliko priznanje i meni i Banatu kojem je bačvanske dominacije već preko glave... Ulazim ja da komisijski preuzmem Saveznu upravu carina, u kancelariji moj prethodnik, gura nešto u mašinu za uništavanje dokumenata, istrgnem hartiju, kad će meni Bracika: "Nije to što mislite, to je portret moga predsednika, nećete doživeti da vam ga predam živog! Ram pripada Carini, zatekao sam ga kad sam stupio na dužnost, i vraćam ga u ispravnom stanju, ali sliku ne dam i ne dam!" Mašina već pretvorila u froncle deo Miloševićevog sakoa, tako da je dole kao Vinetu, a gore kao što jeste, ponesite ikonu na vašu novu dužnost, gospodine Kertes, obećali smo da neće biti revanšizma, i neće, mada opet, ko zna, na vašem bivšem stolu ima još dosta dokumenata koje niste samleli, a mogli ste, jer rukovodite, vidim, tom sekaćom mašinom, ali možda niste stigli...
Dobro, za Kertesovo mesto očito nisam bio viđen, možda me čeka nešto drugo, možda ne... Nova garnitura mi nije ništa određeno obećala, nije mi zapravo ništa obećala, pa nema šta ni da ispuni, ali bi bilo učtivo da mi, ako već ne računa sa mnom, stavi to do znanja.
Inače ću uzeti slobodu da razmatram i ponude druge strane. Šta, bivši predsednik, razočaran savetima koji su ga doveli dovde dokle su ga doveli, zovne me i ospe paljbu na moje prethodnike: "Moj pad, gospodine Živkov, njihova je slika, i njihova bruka, a ne moja, ili Srbije kao celine, kako su me savetovali tako sam i prošao, sad mi treba neko sasvim drukčiji, neko ko će me iz ove jaruge popeti tamo gde mi je odvajkada i zanavek bilo mesto!" Ili, još bolje, zvoni mi telefon, dobar dan, zovem iz Budve, vidim poznat mi glas, Vuk, jesam li ja onaj novinar Živkov ili sam običan Bugarin koji živi u vidu nacionalne manjine, kako, kako, a, novinar "Vremena", da, mene traži i nema ništa protiv da budem i Bugarin, ako ću ga bratski i pametno savetovati, ja sam ga, kaže, lepo bio upozorio šta da ne radi uoči izbora, ali se on o to oholo oglušio, jesam li razmišljao o položaju savetnika, kako da ne, gospodine Draškoviću, bila bi mi čast da pročitate moju studiju o izgradnji četničkog groblja, spomen-parka zapravo u kome bi spokoj našle kosti svih ravnogorskih delija, SPO-u bi se na raspolaganje stavili eksperti svih profila, arheolozi, grobari, nekrofili, patolozi, imam i govor koji bi Aleksandar Karađorđević pročitao odmah posle opela; u prvobitnoj verziji obredu prisustvuju i predstavnici partizanštine, ali njima sada nije ni do čega, pa bih taj deo, naravno u dogovoru sa Vama, gospodine Draškoviću, preinačio, da šaku zemlje svečano baci Zoran Đinđić, dobro, ne mora ni on ako mislite da bi to bilo svetogrđe, to je, ukratko, ono što mislim da Srbiji treba, njoj treba epitimija, Srbija je željna parastosa, pomena i ekshumacija, a ne kredita i vazdušnog saobraćaja, šta kažete, uzeo sam vam reč iz usta, pa drago mi je, polaskan sam i hvala vam, već vidim da ćemo lepo sarađivati...
Pola četiri je, neće mi niko telefonirati, u neku ruku mi je i laknulo što ne moram nikome da držim stranu, ostaću svoj, a ako mi se DOS ili neko od poraženih snaga ipak bude javio, više neću biti na izvolte. Ostavili ste me više od nedelju dana na žeravici i jedni i drugi, bio sam spreman da obavljam koju bilo javnu funkciju, ali sada slušajte vi mene, prihvatam jednu jedinu dužnost – da kao komesar u ministarstvu za prognana i raseljena lica rukovodim medijskom kućom u kojoj će zaposlenje dobiti svi novinari koji su se istakli u odbrani i veličanju režima, avaj, bivšeg režima. Ali, ne bi to gde sam ja komesar bilo nekakav popravni dom, naprotiv, ja bih se baš starao da moji štićenici pišu i govore onako kako su to radili u matičnim kućama: dnevnik uređuje Spomenka Jović, presecaju se vrpce, udaraju temelji, kreče se novi stanovi u koje janičarska noga neće kročiti, g. Matić pred kamerama saslušava atentatore na Slobodana Miloševića, ovi nešto vrdaju, ministar uzima sikiricu koju su zlikovci doneli iz Holandije, ušicom iz sve snage udara sebe u slepo oko, a šta je ovo, a šta je ovo!?... Za novine bi pisali A. Đaja, pa haiku-novinar T. Anđelić, kroz sve radio i televizijske emisije protrčavao bi Radovan Brankov koji bi izveštavao sa ratišta, svinjokolja, zlatnih svadbi, svaki drugi dan išla bi njegova reportaža iz Mionice, mesta čiji žitelji i dan- danas blagosiljaju zemljotres jer ih je posle kataklizme koju su i tako preživeli posetio Slobodan Milošević... Ko bi to gledao? Ko ne bi?! Bilo bi i muzike (Neprodati hitovi, učestv. Zl. Manojlović i hanuma mu, zatim Viktorija, Buba Miranović i sl.), na radiju bi se smenjivali Argument više i serijal Iz riznice Milike Šundića... Novinari bi se služili arhivskim snimcima, toga ima dovoljno da se pravi program još dva milenijuma, smenjivali bi se reprize, reciklaže, replike, montažom bi rukovodio g. Čukić čije su novine onako vešto omasovile Miloševićev nastup u Crnoj Gori, uglavnom, svi stvaraoci tog kova nastavili bi da žive i rade mimo stvarnosti, zatvoreni u svoj svet, kao Amiši u Americi, recimo, a za gledanost ne berem brigu, pratili bi ljudi to još kako, neko kao tugu i opomenu, neko kao dragu uspomenu, za nekog bi to bio horor ili prosto alternativni program, jer ako nove televizije i nove novine prekardaše sa istinom, opet ćemo imati jednoumlje...
Stvarno, ima li nešto dosadnije od istine?
Ljubomir Živkov
