Film: "Neka druga ljubav"
Miris zamke
Režija: John Schlesinger; igraju: Madonna, Rupert
Everett, Benjamin Bratt
Do
krajnosti kreativno isceđen, Holivud pokušava na svaki način da
revitalizuje svoje potencijale i da proširi svoj tematsko-žanrovski
korpus. U praksi, to bi značilo da su se moćnici iz velikih studija
bacili na presađivanje u nekoj drugoj klimi uspelih mladica u svoj lonac,
koji, kako se poodavno ustalio kao simbol sveameričkog melting-pota,
prima svako đubrivo, ali su mu biljke prečesto kržljave. U ovom
konkretnom slučaju, Paramaunt je poželeo da patentira holivudsku verziju
poslednjih godina zastrašujuće popularne podvrste američkih nezavisnih
filmova, isto tako popularno poznatih pod imenom “filmovi o pederima i
lezbejkama” ili, u finoj literarnoj formi, “filmovi o
homoseksualcima”. Radi se o mahom izuzetno jeftinim ostvarenjima, koja
su uspela da takva budu jer je njihovim tvorcima po pravilu stalo isključivo
do pričanja priče, duhovitog dijaloga, kroz isti – približavanja i oživljavanja
adolescentskih frustracija, kao i isticanja i obrazlaganja svog seksualnog
opredeljenja. Sve ovo podrazumeva da im je vizuelni aspekt filma najčešće
stran, a uvek nebitan, pa su troškovi koji bi se ticali kamere,
scenografije, kostima, tj. rečju – dizajna, nepostojeći. Već unapred
su, dakle, onome ko se pomenutom operacijom kalemljenja bavio mogli da
budu jasni svi spojevi po kojima stvar preti da pukne. Džon Šlezinger,
veteran čija filmografija uključuje i naslove kao što su Ponoćni
kauboj (1969) ili
Maratonac (1976), ipak se po svemu sudeći nije mnogo mučio razmišljanjima
kako to da spreči, a ništa više od njega nije bio zabrinut ni Tom
Rupelovski, pisac scenarija. Rezultat njihovih napora, naime, i pored
nekih svetlih momenata, odaje čudan utisak da su autori u stvari bili blaženo
nesvesni zamki koje ih po prirodi stvari okružuju pri jednom ovakvom pokušaju,
i uspeli su ne da zagaze već da se skucaju naglavačke u svaku pojedinu
od njih. Kako je ceo koncept ovog “žanra” originalno nastao samo da
bi: a) film mogao da se snimi bez para, b) film mogao da snima bilo ko ko
zna da napiše pola sata duhovitih i sat eksklamativnih replika, uvođenje
bitnih materijalnih sredstava i sposobnog reditelja u ovaj sistem logično
dovodi do njegovog potpunog razvodnjavanja i obesmišljavanja. Gledaoci počinju
da se pitaju zašto se film “ne ponaša” kao “normalan bioskopski
film” kad već tako izgleda, i samim tim imaju daleko ozbiljnija očekivanja.
Ako, nekim slučajem, ubrzo proniknu u intencije koje ovo ostvarenje nosi,
počeće da smatraju da imaju pravo barem na duhovite i spretne replike,
kakve su u Nekoj drugoj ljubavi
retke. Odmah potom će se zapitati zašto je film toliko “društveno
svestan”, “korektivan”, “porodičan” i “zabrinut”, i zašto
u stvari neodoljivo podseća na naučno-popularni program o alternativnim
vidovima života i društvene organizacije. Sve vreme će ih nervirati ono
što ih je uvek nerviralo i u nezavisnim filmovima iz kojih je, valjda to
jedino, doslovno preuzeto: zašto svi filmovi koji su o npr. pederima ne
mogu opredeljenje svojih junaka da tretiraju kao datost, kao njima jedino
moguću i prirodnu stvar, što ona i jeste, već se time bave svaki put
ispočetka, stvarajući najzad utisak da je to jedina bitna i relevantna
osobina kojom junak raspolaže.
Taman će se malo navići, učiniće im se da su likovi najzad počeli da se pomaljaju, dijalozi da zvuče ispravno, izuzetno uverljivi Rupert Everet da vadi stvar, kada će preovlađujući, manje ili više uspešni, komični ton naglo i na sveopšti užas zameniti gorka i teška drama u sudnici. Upravo: borba za starateljstvo nad detetom – umesto Lud za Ejmi (1997) – Kramer protiv Kramera (1979), umesto polusimpatičnih bezazlenih roditelja – dotle vešto sakriveno čudovište (Madona) i očajem slomljeni otac koji to u stvari nije (Everet).
Iz svega ovoga materijalizuje se začuđujući dojam da je Šlezinger, poput napaljenog studenta režije koji trči ka diplomskom filmu kad mu vreme nije, uleteo u ovaj projekat ne namirisavši zamku, i izgubio se u galimatijasu žanrova koje ne poznaje dovoljno, koji zajedno ne idu, i koji se neće sami spakovati ni uz Madoninin seksi vokal ni uz Rupertovu glumačku snagu. Mada se potonji stvarno trudio.
Maja Uzelac
