Lokali
zatvorenog tipa
Pasulj za
odabrane
Gde se i
kako se okupljao establišment bivšeg režima
"Ne
znam odakle vam ovaj broj. Ovo je restoran samo za naše radnike",
odgovor je koji smo dobili u jednom vračarskom restoranu na molbu da
rezervišemo sto. A restoran zanimljiv – u prizemlju stambene zgrade u
mirnoj ulici, sa masivnim vratima, interfonom, zatamnjenim prozorima i
gustim zelenilom iza njih. Ulaz zabranjen svima koje "osoblje ne
poznaje" – iz onoga što se može videti, osoblje očigledno dobro
poznaje one koji svakodnevno navraćaju u luksuznim automobilima sa četvorocifrenim
registracijama. Upućeni tvrde da nije reč samo o radnicima kompanije
koja je vlasnik restorana, već o ljudima bliskim Socijalističkoj partiji
Srbije i Jugoslovenskoj levici. A zdrava logika upućuje na to da nije reč
o običnom restoranu... Osamdesetih godina, ceo Beograd je znao da
se svi koji nešto znače na političkoj sceni okupljaju u Nušiževoj
ulici, u Klubu međunarodnog prijateljstva. I dok je u taj klub mogao da
uz malo truda uđe svako, režimska elita devedesetih počela je da se
okuplja u klubovima zatvorenog ili poluzatvorenog tipa čije je usluge
prethodno trebalo zaslužiti.
Jedan od takvih je i Klub poslanika u Tolstojevoj ulici koji je rezervisan samo za najviše državne funkcionere i ljude od poverenja. Enterijer je, kako saznajemo, pristojan "ali ne preterano raskošan", hrana odlična, cene bagatelne, a korisnicima su na raspolaganju i dva teniska terena. Osim što se tu povremeno okupljaju, žitelji Dedinja (pa i Slobodan Miloševiž koji ima kužu u susedstvu) iz Kluba poslanika često naručuju hranu. Koliko se (i da li se) takva usluga naplažuje nismo uspeli da saznamo. Nedaleko odatle, u Botiževoj ulici, nalazi se takozvana Srpska vila, takođe rezervisana za ljude bliske dosadašnjim režimskim strukturama – usluga je standardna za slične objekte, ali strukture u poslednjih nekoliko godina tu ipak ređe svražaju. Za razliku od ova dva kluba, dedinjski Koling centar je mesto na koje može da dođe i običan svet, s tim što se traži propusnica ukoliko je u gostima neko od važnijih ljudi (na primer, predsednik Srbije Milan Milutinoviž). Usluga je standardna, cene takođe, a tu su i teniski tereni. Jedino baš nije jasno čija je i kakva propusnica povremeno neophodna.
Pomalo misteriozno mesto je i restoran koji se nalazi u sedištu preduzeža Mobeks, na autoputu Beograd-Niš. Vođeni pričom da su Slobodan Miloševiž i njegova supruga Mirjana Markoviž jednom nedeljno tu jeli pasulj, pokušali smo opet da rezervišemo sto. Ljubazan glas saopštava da je restoran namenjen "samo radnicima". Na primedbu da su nam prijatelji preporučili pasulj koji se tu sprema, dobijamo odgovor da se "pasulj zaista kuva sredom", ali da nam je neophodan poziv ili preporuka nekog od zaposlenih... Restorani zatvorenog tipa postoje i u Jugopetrolu i Progresu. U Jugopetrolu se dobro jelo i pilo čak i tokom bombardovanja, a specijalitet omiljen onima koji su mogli da uđu bio je pohovani kačkavalj. Što se Progresa tiče, videti tekst "Kako sam svirao Mirku Marjanovižu".
Izvor "Vremena" blizak Jugoslovenskoj levici tvrdi da ne postoji klub rezervisan samo za članstvo, ali da postoje objekti koji su povremeno bili rezervisani samo za one s propusnicama. U tom kontekstu pominju se hoteli "Mladost" i "Srbija" i restoran "Lipov lad", gde su dočekivani gosti iz unutrašnjosti ili organizovane proslave. Usluga, bar što se tiče nižih struktura s kojima smo razgovarali, nije podrazumevala preterano raskošne sadržaje. "Ništa nije bilo besplatno, plažali su sponzori", kaže naš izvor napominjuži i da je "sve išlo preko potpisa". O tome da li se pri izboru lokala za posebne namene vodilo računa o cenama i usluzi ili o podobnosti osoblja i rukovodežeg kadra, može se samo pretpostavljati. Isto kao i o razlozima i protivuslugama zbog kojih su "sponzori" pristajali da finansiraju partijske proslave. Kad su u pitanju kafanski aranžmani, JUL nije zaboravljao ni svoj podmladak. Posebno uspešni omladinci (studenti pre svega) tako su povremeno nagrađivani proslavama – jednom prilikom bili su gosti splava "Pjer Karden" na čijem meniju se tada našlo sve što i inače nudi taj objekat.
Niže cene su kvalitet koji se često pominje kad su u pitanju klubovi zatvorenog ili poluzatvorenog tipa, ali ne i kad je reč o jednom vračarskom fitnes klubu čiji članovi mogu da postanu samo pojedinci od političkog ili finansijskog značaja. Godišnja članarina ovde staje od 1500 do 3000 nemačkih maraka, a usluga pored standardnih sadržaja podrazumeva uživanje u holivudskom enterijeru i najrazličitije forme primene lekovitog blata i morskih algi...
Sve ostalo što smo uspeli da saznamo o klubovima za odabrane svodi se na neproverljive čaršijske priče u kojima realnost i poslovično preuveličavanje nisu jasno razgraničeni. Izvesno je samo to da su odabrani dobro pazili gde zalaze i da su podaci o tim mestima i dalje jedna od bolje čuvanih tajni. Ali, kao i na svim drugim, na kafanskim računima jednom se mora podvuži crta.
Tamara Skroza
