Posle perioda faraonizacije,
i srpska politika se palmeizuje
Čudna je stvar ta demokratija, naročito u svojoj postmodernoj
fazi, u aktuelnom "posleistorijskom", "konačnom", road-to-nowhere-else periodu prezasićenosti Velikim Pričama,
Velikim Ljudima, i, uopšte, svime što je – u isuviše doslovnom smislu
– Veliko i pompezno, preko ljudske
mere; današnji
građanin je opsednut idejom da je Vlast – dakle, parabožanstvo pred
kojim je čovek, uplašen i nemoćan, a bogami i zadivljen, skrušeno klečao
još od nastanka Države – nužno preventivno
banalizovati, smaknuti je sa Trona ne u blato (to se radi sa tiranima)
nego u običnu varošku prašinu, tamo gde obitavaju "obični
ljudi"; otuda je za nosioca vlasti koji sebi misli dobro nužno da se
na sve zamislive načine prikaže svojim podanicima kao Jedan Od Njih, kao
samozatajni službenik koji tek sticajem okolnosti radi jedan težak posao
(od kojeg inače trpi samo štetu), dok bi lično najradije kupio kesu
kokica i otišao u bioskop. Jedan vladar, švedski premijer Ulof Palme je
tako nešto i uradio – mislim, otišao u bioskop, bez telohraniteljske
pratnje i državničke pompe – ali ga je to koštalo glave. Ipak, palmeizacija savremene politike i imidža političara gotovo je
sveopšti svetski trend, i u njemu nisu bitnije zaostale ni istočnoevropske
"zemlje u tranziciji". U tom je smislu operetski lik
napirlitanog hrvatskog legalnog
diktatora Tuđmana bio tek pitoreskni izuzetak, ekscentrična kulturalna
anomalija proizašla iz preterano učestalog gledanja Štrausovih
opereta; s druge strane, i neverovatni Aleksandar Lukašenko, u dubini
paorske duše neopevani "indolentni mužek" (što kažu kod A.
Kovačića) s mustaćima, veseljak kojeg su pokupili iz nekakvog Kolhoza
za progresivnu mužu krava i proglasili ga predsednikom Belorusije, takođe
je protagonista – i istovremeno žrtva – jedne uvrnute
nostalgije, jednog retro-šika – boljševičkog, dakako. "Gensek"
među kravama, nije li to, da prostiš, fantastičan pastiš! U glavnini zemalja bivših "S. E. V. – skih
ostrva" – a o Zapadu da i ne govorimo – u modi su ipak mladolike
tehnokrate koje se rado smucaju po pijacama, zalaze u pozorište i slikaju
se za novine u šorcu i patikama (crnogorski predsednik Đukanović nije
najslabiji đak ove škole) i, uopšte, upadljivo nastoje da odstrane
svaku "monarhističku" crtu iz svog javnog imidža, jer bi ih
takva razmetljivost mogla skupo koštati koliko na sledećim izborima.
Ovih dana, novine u Srbiji pune su ganutljivih reportaža o Običnoj Dorćolskoj Stambenoj Zgradi na uglu Gospodar Jevremove i Francuske ulice u kojoj sa suprugom obitava dr Vojislav Koštunica (zvanično aktuelni predsednik nečega što se u grohotnoj šali rado naziva SRJ, a nezvanično “pravi” predsednik Srbije), te o njegovim simpatičnim komšijama koje simpatično potvrđuju i naglašavaju da je i Predsednik takođe simpatičan, a uz to veoma uljudan i skroman... Pošto u ovim izlivima radosti i ustreptalog divljenja, razume se, entuzijastički prednjače listovi koji su nas koliko do juče uveravali u epohalnu ulogu Slobodana Miloševića kao Spasioca Sveta, biće da znaju šta rade; “Ekspres” je otišao korak dalje od konkurencije, pa je uspeo da pronađe i Koštuničinog ličnog berberina (koji je umilno džezirao na temu Doktorovih “nestašnih šiški”), a verovatno će uslediti tronutljive reportaže sa dobroćudnim dorćolskim kasapima, šusterima, bozadžijama i đevrekdžijama u glavnim rolama. Sam ovaj tako iritirajuće prepoznatljiv novinarski stil nesumnjivo vuče ka reciklaži starih šablona u novom pakovanju, ali on ipak, makar nesvesno, proizvodi i jednu korisnu nuspojavu utoliko što promoviše ideju “građanina-predsednika”, ideju koja je danas obavezan detalj u prtljagu svakog državnog čelnika u tzv. civilizovanom delu sveta. Tako je Koštunica kao građanin, ali i Koštunica-kao-metafora, kao institucionalizovani simbol Promene, postao nekakav katalizator, medijum želja i nadanja frustrirane i umorne Tihe Većine; njegova Privatnost prvi je put bila drastično (zlo)upotrebljena tokom predizborne kampanje, kada je neko ko ne nosi mozak na posao smislio da će ga oblatiti time što će rastrubiti celoj zemlji kako ovaj, navodno, ima sedamnaest mačaka (“da, da, sedamnaest!”, potvrđivao je Zaboravni genije!), a obaška i “vara svoju ženu”. Kakva idiotska greška! Poturati takve splačine pod nos ljudima kojima je bilo već onoliko preko glave čoveka koji vara sve osim svoje žene! Kada je, dakle, pokušaj difamacije neslavno propao – svi će se složiti da Koštunica dobar deo popularnosti duguje svom imidžu čestitog, obrazovanog siromaška, dakle nekoga s kim se deklasirana srednja klasa lako identifikuje, a radništvu i seljaštvu spontano uliva respekt – morao je da usledi simbolički trijumf antiteze Miloševiću: u ideal-tipskim predstavama miliona, dorćolski profesor je zamenio mističnog, udaljenog i hladnog, vagnerijanski zastrašujućeg, komitetski suvoparnog i rojalistički uobraženog Poluboga sa “otuđenog” Dedinja. Ovde, međutim, leži Kvaka 22: ovakav ishod je svojevrsna simbolička osveta Miloševiću, a u ulozi osvetnika se ne nalazi Koštunica nego – on sam. Naime, jedan od veoma važnih detalja u brižljivo kreiranom imidžu populističkog vođe “kojem sunce pali nakostrešenu kosu” iz onih mentalno retardiranih “antibirokratskih” vremena bila je upravo masovna rascmoljenost Socijalističkih Trudbenika nad (lukavo ukalkulisanom) kič-činjenicom da novi Vođa – za razliku od Starog, mislim, druga Starog... – živi “obično” i skromno, u jednom ordinarnom stanu negde kod Crvenog krsta... Vrlo brzo je Milošević, jakako, promenio legalo, ali onda je već za mnogo šta, uključujući mentalno zdravlje velikog broja podanika, bilo prekasno.
Da li ja to želim da kažem da nam se ponovo sprema slična “nevera”? Ne, nipošto! Jedna “tehnička” sličnost ovde vodi ka nizu suštinskih razlika – od ličnih do epohalnih, da ne rečem “civilizacijskih”. Ceo “projekat Milošević” bio je, u svakom svom segmentu i od prvog prvcijatog dana, “kontrarevolucionaran” u istorijskom i kulturnom smislu, kao poslednji opasan komplot Starog Režima, magareće uskopišćenog pred zastrašujućim ehom urušavanja istočne Imperije zla; sva uvredljivo glupa demagogija koja ga je pratila bila je samo sastojak one priče o slobodnoj upotrebi Sredstava zarad dostizanja Cilja. Ono radioaktivno đubre koje je počišćeno u celoj Evropi, sada je pometeno i ovde; “palmeizacija” imidža srpske politike i političara deo je paketa Novog doba; ubuduće, oko toga neće biti pregovora. To će biti podrazumevani strandard, a svaki budući “građanin-predsednik” će morati posebno da vodi računa o dobrim odnosima sa svojim berberinom. Jer, ako se njemu zameriš, teško tebi!
Teofil Pančić
