Umetnost �utanja
Kako mo�e pisac koji je svoje najbolje godine �ivota proveo u slu�bi
re�imu, u odanosti suludoj ideologiji, pisac dr�avni, partijski, �kolski,
nacionalni, progonjeni, danas da dr�i kratak kurs, lekciju o naciji,
moralu, demokratiji, slobodi, pravdi, izborima, otporu...
Pro�itao sam hiljade i hiljade knjiga, mnoge sam, kao i mnogi strasni �itaoci, uzalud �itao (u �ta sam bivao uveren �esto tek kod poslednje ta�ke), ali ne pamtim kada sam jo� s toliko muke, ga�enja i odvratnosti, toliko uzalud, �itao ne�to kao u satima koje sam proveo nad stranicama Pi��evih zapisa Dobrice �osi�a.
Mu�ila su me mnoga pitanja (o tome kakav je on pisac i danas mislim gotovo u dlaku kao i pre tri decenije, u vreme kad sam ga upoznao) na koja kao �italac nisam na�ao odgovor. Nekoliko takvih, uzaludnih i glavobolnih, i ovde upisujem.
Kako mo�e pisac koji je svoje najbolje godine �ivota (od 20 do 47, vi�e od frtalj veka) proveo u slu�bi re�imu, u odanosti suludoj ideologiji (koja je uni�tavala srpskog seljaka na prvom mestu, da ne pominjem �po�tenu inteligenciju�), pisac dr�avni, partijski, �kolski, nacionalni, progonjeni... koji je �tampan u milionskim tira�ima (koji su mu napunili slamaricu, i pre majskog Plenuma 1968. godine), kako mo�e i danas da dr�i kratak kurs, lekciju o naciji, moralu, demokratiji, slobodi, pravdi, izborima, otporu...? Zar nije jo� u mladosti nau�io kako se �uti (on koji je na partijskim sedeljkama promrmljao i u javnosti od�utao prve dve posleratne decenije), kako i kada i kome i �ta od�aputati?
Kako mo�e pisac koji tvrdi da je robija�ki re�im na Golom otoku ubla�en posle njegovog polumese�nog izleta (da li u leto 1952, to samo Bog zna) i izve�taja koji je podneo najpre �ve� po funkciji naj�irim ljudima� (agitpropovcima), a potom i prvom srpskom (�itaj: Titovom) policajcu, taj humanista od komesarskih ratnih dana do danas, kako mo�e da u dnevnik 30-31. oktobra 1952. zapi�e da mu se rodila ideja da napi�e roman Hronika junskih no�i (o kominformovcima), jer mu je drug Krcun obe�ao �materijal o njima, mogu�nost da vidim Mermer i razgovaram s najzna�ajnijim staljinistima�? Zar nije i pre te �ideje� ve� video i mu�ki i �enski logor, tj. kako sam u jednom pismu pi�e, �kliniku psihijatrije� ogra�enu talasima, �palirima i �icom?Kako mo�e �ovek koji �ak i po autocenzurisanim zapisima u tek objavljenim dnevnicima (kojekakvim bele�nicama i blok�i�ima, �ak i nekoliko puta pre 1961, da lipanjska gibanja i pra�ke tenkove u burnoj '68. ne pominjem, kao ni zapise iz maja 1980. �tampane u knjizi Promene, str. 19-27), �ovek koji o Brozu ve� u aprilu 1959. misli da je skorojevi� koji farba kosu, cezaristi�ki i bonapartisti�ki diktator, kako mo�e da s tim uskoro i do�ivotnim predsednikom putuje brodom u Afriku (sedamdesetak dana u prole�e 1961) i kako mo�e takav ve� i �kolski sac da pi�e panegirik i predgovor za knjigu Titovih govora �tampanu u plavim koricama "Srpske knji�evne zadruge" (jesen 1961)? Zar ozbiljan �ovek ne radi ono �to misli i misli o onome �to radi?
Kako mo�e �iv pisac da �dopisuje� (dopunjava, popravlja, oduzima, sa�ima, sakati, stilizuje...) svoje dnevnike, zapise pisane u ti�ini, a da ne upotrebljava kako valja i ne razlikuje kao sav normalan i pismen svet obi�nu ili uglastu zagradu, zapete, navodnike, naslove, fusnote, tri ta�ke...? Zar nije pro�itao, �uo i nau�io da dnevnike treba i ima smisla objavljivati, s punom kriti�kom aparaturom, tek posle smrti autora?
Kako mo�e pisac koji je napisao �najbolji posleratni roman kod nas� i pre nego �to je u prole�e 1951. u ruke �italaca stigla knjiga Daleko je sunce (mada je bolji radni naslov Crn je mesec), pisac koji je pojam �biciklisti� (dve godine pre Basarinog ro�enja a bezmalo �etiri decenije pre Fame o njima) oka�io na �one koji su poltroni prema rukovodiocima a surovi prema onima kojima rukovode�, kako mo�e da se okru�uje poslu�nicima i klimoglavcima, tj. dvoto�ka�ima koje on sprovodi od kriti�arske kolevke do katedre, Akademije ili Aleje velikana? Zar je mogu�e da ne zna, on koji je stalno bio u raskoraku sa zabludama i iluzijama, on koji se dugo rukovodio na�elom �imati titovski stav prema �ivotu, titovski misliti, titovski se boriti� da sa podrepa�ima i glave�ine tonu u mulj, da sa vo�ama i �bicikliste� gutaju pomr�ina i ponor?
Kako mo�e pisac koji je sto posto bio prisutan u vremenu o kojem svedo�i prva knjiga njegove bele�nice (1951-1968), kao �ovek i kao literata koji �ivi za prozu, kako mo�e da nijednom re�ju u svojim dnevnim i no�nim sanjarijama (tj. svinjarijama, samo za po ku�i, a ne i za javnost) ne pomene prozne velikane kakvi su Milo� Crnjanski, Stevan Sremac, Bora Stankovi� ili Simo Matavulj, a da jednom upi�e tek imena bez kojih nije mogu�e ozbiljno govoriti o srpskoj prozi: Veljka Petrovi�a (str. 56), Me�u Selimovi�a (364), Mihaila Lali�a (16), Branka �opi�a (371), Miodraga Bulatovi�a (366), da ne pominjem ostale, sve znamenite? Zar jo� uvek misli, kao u vreme kada je kolektivno zaorao �prvu ozbiljnu brazdu na literarnoj ledini revolucije�, da je on �pisac epohe�?
Kako mo�e izdava� da objavi knjigu koju su pro�itali jedino korektor (gotovo da i nema �tamparskih gre�aka) i slaga� (tj. onaj ko je ta slova upisivao u ra�unar), rukopis koji posle izlaska iz pi��eve radionice ni autor, ni prire�iva�, ni lektor (koji je, mo�da, spasao dosta pasusa), ni urednik, ni direktor, ni najdr�niji i naj�valaviji srpski nau�nik (tj. kalfa intrigant, s titulom predsednika ure�iva�kog odbora Dela D. �. u vi�e kola, �to sve finansira farmacija ICN koja �podsti�e razvoj knji�evnosti�) nisu pa�ljivo pro�e�ljali? Zar u ovoj zemlji jo� �tampaju knjige i oni koji ne znaju kakvi su i �ta su izdava�ki poslovi?
Miroslav Josi� Vi�nji�
