Umetnost ćutanja
Kako može pisac koji je svoje najbolje godine života proveo u službi
režimu, u odanosti suludoj ideologiji, pisac državni, partijski, školski,
nacionalni, progonjeni, danas da drži kratak kurs, lekciju o naciji,
moralu, demokratiji, slobodi, pravdi, izborima, otporu...
Pročitao sam hiljade i hiljade knjiga, mnoge sam, kao i mnogi strasni čitaoci, uzalud čitao (u šta sam bivao uveren često tek kod poslednje tačke), ali ne pamtim kada sam još s toliko muke, gađenja i odvratnosti, toliko uzalud, čitao nešto kao u satima koje sam proveo nad stranicama Piščevih zapisa Dobrice Ćosića.
Mučila su me mnoga pitanja (o tome kakav je on pisac i danas mislim gotovo u dlaku kao i pre tri decenije, u vreme kad sam ga upoznao) na koja kao čitalac nisam našao odgovor. Nekoliko takvih, uzaludnih i glavobolnih, i ovde upisujem.
Kako može pisac koji je svoje najbolje godine života (od 20 do 47, više od frtalj veka) proveo u službi režimu, u odanosti suludoj ideologiji (koja je uništavala srpskog seljaka na prvom mestu, da ne pominjem „poštenu inteligenciju“), pisac državni, partijski, školski, nacionalni, progonjeni... koji je štampan u milionskim tiražima (koji su mu napunili slamaricu, i pre majskog Plenuma 1968. godine), kako može i danas da drži kratak kurs, lekciju o naciji, moralu, demokratiji, slobodi, pravdi, izborima, otporu...? Zar nije još u mladosti naučio kako se ćuti (on koji je na partijskim sedeljkama promrmljao i u javnosti odćutao prve dve posleratne decenije), kako i kada i kome i šta odšaputati?
Kako može pisac koji tvrdi da je robijaški režim na Golom otoku ublažen posle njegovog polumesečnog izleta (da li u leto 1952, to samo Bog zna) i izveštaja koji je podneo najpre „već po funkciji najširim ljudima“ (agitpropovcima), a potom i prvom srpskom (čitaj: Titovom) policajcu, taj humanista od komesarskih ratnih dana do danas, kako može da u dnevnik 30-31. oktobra 1952. zapiše da mu se rodila ideja da napiše roman Hronika junskih noći (o kominformovcima), jer mu je drug Krcun obećao „materijal o njima, mogućnost da vidim Mermer i razgovaram s najznačajnijim staljinistima“? Zar nije i pre te „ideje“ već video i muški i ženski logor, tj. kako sam u jednom pismu piše, „kliniku psihijatrije“ ograđenu talasima, špalirima i žicom?Kako može čovek koji čak i po autocenzurisanim zapisima u tek objavljenim dnevnicima (kojekakvim beležnicama i blokčićima, čak i nekoliko puta pre 1961, da lipanjska gibanja i praške tenkove u burnoj '68. ne pominjem, kao ni zapise iz maja 1980. štampane u knjizi Promene, str. 19-27), čovek koji o Brozu već u aprilu 1959. misli da je skorojević koji farba kosu, cezaristički i bonapartistički diktator, kako može da s tim uskoro i doživotnim predsednikom putuje brodom u Afriku (sedamdesetak dana u proleće 1961) i kako može takav već i školski sac da piše panegirik i predgovor za knjigu Titovih govora štampanu u plavim koricama "Srpske književne zadruge" (jesen 1961)? Zar ozbiljan čovek ne radi ono što misli i misli o onome što radi?
Kako može živ pisac da „dopisuje“ (dopunjava, popravlja, oduzima, sažima, sakati, stilizuje...) svoje dnevnike, zapise pisane u tišini, a da ne upotrebljava kako valja i ne razlikuje kao sav normalan i pismen svet običnu ili uglastu zagradu, zapete, navodnike, naslove, fusnote, tri tačke...? Zar nije pročitao, čuo i naučio da dnevnike treba i ima smisla objavljivati, s punom kritičkom aparaturom, tek posle smrti autora?
Kako može pisac koji je napisao „najbolji posleratni roman kod nas“ i pre nego što je u proleće 1951. u ruke čitalaca stigla knjiga Daleko je sunce (mada je bolji radni naslov Crn je mesec), pisac koji je pojam „biciklisti“ (dve godine pre Basarinog rođenja a bezmalo četiri decenije pre Fame o njima) okačio na „one koji su poltroni prema rukovodiocima a surovi prema onima kojima rukovode“, kako može da se okružuje poslušnicima i klimoglavcima, tj. dvotočkašima koje on sprovodi od kritičarske kolevke do katedre, Akademije ili Aleje velikana? Zar je moguće da ne zna, on koji je stalno bio u raskoraku sa zabludama i iluzijama, on koji se dugo rukovodio načelom „imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti“ da sa podrepašima i glavešine tonu u mulj, da sa vođama i „bicikliste“ gutaju pomrčina i ponor?
Kako može pisac koji je sto posto bio prisutan u vremenu o kojem svedoči prva knjiga njegove beležnice (1951-1968), kao čovek i kao literata koji živi za prozu, kako može da nijednom rečju u svojim dnevnim i noćnim sanjarijama (tj. svinjarijama, samo za po kući, a ne i za javnost) ne pomene prozne velikane kakvi su Miloš Crnjanski, Stevan Sremac, Bora Stanković ili Simo Matavulj, a da jednom upiše tek imena bez kojih nije moguće ozbiljno govoriti o srpskoj prozi: Veljka Petrovića (str. 56), Mešu Selimovića (364), Mihaila Lalića (16), Branka Ćopića (371), Miodraga Bulatovića (366), da ne pominjem ostale, sve znamenite? Zar još uvek misli, kao u vreme kada je kolektivno zaorao „prvu ozbiljnu brazdu na literarnoj ledini revolucije“, da je on „pisac epohe“?
Kako može izdavač da objavi knjigu koju su pročitali jedino korektor (gotovo da i nema štamparskih grešaka) i slagač (tj. onaj ko je ta slova upisivao u računar), rukopis koji posle izlaska iz piščeve radionice ni autor, ni priređivač, ni lektor (koji je, možda, spasao dosta pasusa), ni urednik, ni direktor, ni najdrčniji i najžvalaviji srpski naučnik (tj. kalfa intrigant, s titulom predsednika uređivačkog odbora Dela D. Ć. u više kola, što sve finansira farmacija ICN koja „podstiče razvoj književnosti“) nisu pažljivo pročešljali? Zar u ovoj zemlji još štampaju knjige i oni koji ne znaju kakvi su i šta su izdavački poslovi?
Miroslav Josić Višnjić
