Redosled pojedenih
"Duboko plavo more", Režija: Reni Harlin
Uloge: Sefron Barouz, Tomas Džejn, Samjuel L. Džekson
Ne
zaboravljajući nijednog trenutka neizbežni referentni sistem Ajkula
serijala (Jaws, Jaws 2, Jaws 3D...),
Reni Harlin se odredio kao poštovalac bez nastavljačkih ambicija:
elektrokucija i eksplozija zubatih primeraka u Dubokom
plavom moru jasna su podsećanja na serijal, ali je osnovni pristup suštinski
različit. Dok je Spilbergova Ajkula
(prvi deo) bazirana kao triler, u kom se najviše plašimo onoga što
ne vidimo, a iščekivanje nas gura u "priču", Harlin svoj film
začinje iz samog jezgra tehnokratskog doba, ponosan što svoja čudovišta
može da pokaže, odlučan da užas koji izazivaju učini smešnim prema
onom koji će uslediti kada se usredsrede na ono u čemu su najbolja: na
proždiranje. Fetišistički zabavljeno, on svoje likove, kao svaki pošten
ekspresionista, prepušta komadanju u krupnom planu, ali baš nikada ne
propuštajući da prethodno nasmeje. Nikada kompromis, uvek i jedno i
drugo: i strah i smeh, i surovost i lepota. Osnovna postavka priče otvara
vesele mogućnosti za razbijanje klišea: glavne junakinje ovog filma
postale su, kao neželjeni efekat naučnih eksperimenata, pet puta veće
od standardnih primeraka, time pet puta veće moždane mase, time pet puta
pametnije nego što bi smele da budu. Vešto iskoristivši sve što mu se
ovim nudi, Harlin – poput Verhoevena u još jednom aktuelnom bioskopskom
hitu, Čovek bez senke (Hollowman) – grabi matricu koju najčešće vezujemo za jedan
drugi serijal, Osmi putnik (Alien,
Aliens, Alien 3, Alien Resurrection), te likovi jedan po jedan bivaju
konzumirani.
Zabave, posvete ili nečeg trećeg radi, zatočenih je i ovde sedam. I
na ovom nivou uspešno su izigrana očekivanja, pa je redosled pojedenih i
identitet preživelih krajnje neočekivan. Kao i obično pri rušenju
konvencija žanra, i ovde se pomaljaju obrisi jednog pogleda na svet i
jednog stava, koji, kao i svaki pogled na svet i svaki stav, mogu da vam
prijaju ili ne, ali ne možete poreći njihovo postojanje. O pomenutom,
jasno, ružno bi bilo diskutovati na ovom mestu, kako je element iznenađenja
za ovaj film esencijalan.
I naravno, pored sve režijske ingenioznosti kada se radi o akcionim
scenama i svemu onom zbog čega bi neko uopšte gledao ovakav film, činjenica
je da su učinjeni propusti u okviru takozvanog vezivnog tkiva, kao i pri
kastingu. Likovi su svedeni na funkcije, a njihovi odnosi, pa i sami tumači
ovih uloga, jednako su neinspirativni. Tomas Džejn deluje kao klon
Kristofera Lambera (Christopher Lambert) i ne glumi ništa bolje, dok
Sefron Barouz uopšte ne pati od viška "prisustva". Dijalozi
su, generalno, smešno neubedljivi, ali i prostor njima posvećen
milostivo je sveden na minimum. Jedino što je uvek ludistički
orijentisanog Harlina u tom smislu zanimalo očito je bilo da jasno zaokruži
fabulu, kako bi olakšao zabavljanje. Stoga bi bilo gotovo filmski
nepismeno, jer Harlinov je rukopis čist kao suza, previše se baviti ovim
aspektima. Autor Umri muški 2 (Die
Hard 2), Cliffhangera, Dugog poljupca za laku noć (Long Kiss Goodnight)...
pokazao nam je na najbolji način čemu služi bioskop. Hvala mu.
Maja Uzelac
