Kultura |
Vreme broj 513, 2. novembar 2000. |
![]() |
Film Redosled pojedenih "Duboko plavo more", Režija: Reni Harlin
Zabave, posvete ili nečeg trećeg radi, zatočenih je i ovde sedam. I
na ovom nivou uspešno su izigrana očekivanja, pa je redosled pojedenih i
identitet preživelih krajnje neočekivan. Kao i obično pri rušenju
konvencija žanra, i ovde se pomaljaju obrisi jednog pogleda na svet i
jednog stava, koji, kao i svaki pogled na svet i svaki stav, mogu da vam
prijaju ili ne, ali ne možete poreći njihovo postojanje. O pomenutom,
jasno, ružno bi bilo diskutovati na ovom mestu, kako je element iznenađenja
za ovaj film esencijalan. I naravno, pored sve režijske ingenioznosti kada se radi o akcionim
scenama i svemu onom zbog čega bi neko uopšte gledao ovakav film, činjenica
je da su učinjeni propusti u okviru takozvanog vezivnog tkiva, kao i pri
kastingu. Likovi su svedeni na funkcije, a njihovi odnosi, pa i sami tumači
ovih uloga, jednako su neinspirativni. Tomas Džejn deluje kao klon
Kristofera Lambera (Christopher Lambert) i ne glumi ništa bolje, dok
Sefron Barouz uopšte ne pati od viška "prisustva". Dijalozi
su, generalno, smešno neubedljivi, ali i prostor njima posvećen
milostivo je sveden na minimum. Jedino što je uvek ludistički
orijentisanog Harlina u tom smislu zanimalo očito je bilo da jasno zaokruži
fabulu, kako bi olakšao zabavljanje. Stoga bi bilo gotovo filmski
nepismeno, jer Harlinov je rukopis čist kao suza, previše se baviti ovim
aspektima. Autor Umri muški 2 (Die
Hard 2), Cliffhangera, Dugog poljupca za laku noć (Long Kiss Goodnight)...
pokazao nam je na najbolji način čemu služi bioskop. Hvala mu. Maja Uzelac |
![]() |