Kultura

Vreme broj 513, 2. novembar 2000.

Film
Redosled pojedenih

"Duboko plavo more", Režija: Reni Harlin
Uloge: Sefron Barouz, Tomas Džejn, Samjuel L. Džekson

Ne zaboravljajući nijednog trenutka neizbežni referentni sistem Ajkula serijala (Jaws, Jaws 2, Jaws 3D...), Reni Harlin se odredio kao poštovalac bez nastavljačkih ambicija: elektrokucija i eksplozija zubatih primeraka u Dubokom plavom moru jasna su podsećanja na serijal, ali je osnovni pristup suštinski različit. Dok je Spilbergova Ajkula (prvi deo) bazirana kao triler, u kom se najviše plašimo onoga što ne vidimo, a iščekivanje nas gura u "priču", Harlin svoj film začinje iz samog jezgra tehnokratskog doba, ponosan što svoja čudovišta može da pokaže, odlučan da užas koji izazivaju učini smešnim prema onom koji će uslediti kada se usredsrede na ono u čemu su najbolja: na proždiranje. Fetišistički zabavljeno, on svoje likove, kao svaki pošten ekspresionista, prepušta komadanju u krupnom planu, ali baš nikada ne propuštajući da prethodno nasmeje. Nikada kompromis, uvek i jedno i drugo: i strah i smeh, i surovost i lepota. Osnovna postavka priče otvara vesele mogućnosti za razbijanje klišea: glavne junakinje ovog filma postale su, kao neželjeni efekat naučnih eksperimenata, pet puta veće od standardnih primeraka, time pet puta veće moždane mase, time pet puta pametnije nego što bi smele da budu. Vešto iskoristivši sve što mu se ovim nudi, Harlin – poput Verhoevena u još jednom aktuelnom bioskopskom hitu, Čovek bez senke (Hollowman) – grabi matricu koju najčešće vezujemo za jedan drugi serijal, Osmi putnik (Alien, Aliens, Alien 3, Alien Resurrection), te likovi jedan po jedan bivaju konzumirani.

Zabave, posvete ili nečeg trećeg radi, zatočenih je i ovde sedam. I na ovom nivou uspešno su izigrana očekivanja, pa je redosled pojedenih i identitet preživelih krajnje neočekivan. Kao i obično pri rušenju konvencija žanra, i ovde se pomaljaju obrisi jednog pogleda na svet i jednog stava, koji, kao i svaki pogled na svet i svaki stav, mogu da vam prijaju ili ne, ali ne možete poreći njihovo postojanje. O pomenutom, jasno, ružno bi bilo diskutovati na ovom mestu, kako je element iznenađenja za ovaj film esencijalan.

I naravno, pored sve režijske ingenioznosti kada se radi o akcionim scenama i svemu onom zbog čega bi neko uopšte gledao ovakav film, činjenica je da su učinjeni propusti u okviru takozvanog vezivnog tkiva, kao i pri kastingu. Likovi su svedeni na funkcije, a njihovi odnosi, pa i sami tumači ovih uloga, jednako su neinspirativni. Tomas Džejn deluje kao klon Kristofera Lambera (Christopher Lambert) i ne glumi ništa bolje, dok Sefron Barouz uopšte ne pati od viška "prisustva". Dijalozi su, generalno, smešno neubedljivi, ali i prostor njima posvećen milostivo je sveden na minimum. Jedino što je uvek ludistički orijentisanog Harlina u tom smislu zanimalo očito je bilo da jasno zaokruži fabulu, kako bi olakšao zabavljanje. Stoga bi bilo gotovo filmski nepismeno, jer Harlinov je rukopis čist kao suza, previše se baviti ovim aspektima. Autor Umri muški 2 (Die Hard 2), Cliffhangera, Dugog poljupca za laku noć (Long Kiss Goodnight)... pokazao nam je na najbolji način čemu služi bioskop. Hvala mu.

Maja Uzelac

prethodni sadržaj naredni

vrh