Mozaik |
Vreme broj 513, 2. novembar 2000. |
I to je Amerika Jugo još vozi Neodređeni broj juga i dalje krstari američkim prostranstvima.
Odsečeni od matice, prepušteni sami sebi, bez rezervnih delova i
odgovarajućeg servisa, odbijaju da se definitivno presele u istoriju Ako
se zanemari poslednja decenija, ono što se nekada zvalo Jugoslavija je u
američkoj svakodnevici bilo uglavnom poznato u dve reči: Tito i jugo. I
dok je nekadašnji najdraži sin svih naroda i narodnosti i dosta dugo
nakon smrti ostao jedan od sinonima naše (bivše) zemlje, jugo se bio
meteorski probio do kultnog statusa posprdnog simbola zemlje, ali je i još
brže nestao. Čak se i u današnjim burnim vremenima mnogi sredovečni
Amerikanci prisećaju Tita kao druge asocijacije na zadatu temu, dok je
omiljeni četvorotočkaš već pao u zaborav. Glamurozna vremena
pojavljivanja u holivudskoj filmskoj produkciji i pružanja utočišta
zadnjici jednog Brusa Vilisa, dok je umirao muški, davno su prošla.
Istina, i danas ga se sete u kasnim večernjim talk-show emisijama, kao primer
najneverovatnijeg automobila koji je išao američkim drumovima. Ili, pak,
u nategnuto humorističkim TV reklamama, gde se jedan od poznatih lanaca
auto delova i servisiranja dosetio kako da ubedi kupce da oni imaju baš
sve za sva kola. Nakon što kupac, pri kraju snaga, izmišljajući
najrazličitije delove za opskurna kola, trijumfalno izusti: ”Lamelu za
juga, molim”, prodavac uz ležeran smešak donosi i taj traženi deo.
Pre tri godine, u Njujorku je organizovana izložba recikliranih juga,
koje su studenti preradili u objekte funkcionalne umetnosti. Jedan od njih
je završio kao džinovski telefon! U domovini se opet, zbog nestašice
benzina, neko dosetio da mu ugradi groteskni kotao, te je verovatno
dodao i sekirče u kutiju sa alatom za usputna zaustavljanja radi nabavke
“goriva”. Bez obzira na oreol neverice koji ga prati i (ne)opravdano omalovažavanje,
činjenica je da je neko u Americi ipak kupovao ta kola, a istina je i da
u pogledu karakteristika i danas na tržištu postoje modeli koji su vrlo
slični jugu, kao što su geo metro
ili ford festiva. Blagi šok
izaziva to što i dan-danas, nekih deset godina nakon propasti tog
izvoznog poduhvata, neodređeni broj juga i dalje krstari američkim
prostranstvima. Odsečeni od matice, prepušteni sami sebi, bez rezervnih
delova i odgovarajućeg servisa,
odbijaju da se definitivno presele u istoriju. Ako ništa drugo, tri su
primećena u Atlanti u protekle dve godine, a najnoviji susret s jednim od
njih inspirisao je i ovaj tekst. Prethodna dva su viđena u pokretu, bez
mogućnosti da se nešto više sazna o njihovoj prošlosti, starosti i
zdravstvenom kartonu. Ali trećeg, glavnog junaka današnje priče,
zatekli smo parkiranog ispred supermarketa, našli mesto tik do njega, i
nadali se da ćemo uspeti da upoznamo i vlasnika. Dok smo čekali, mogli
smo da vidimo tipičnog crvenog juga, onakvog kakvog vidite svaki dan u
domovini. Ponegde iskrivljena limarija, farba i dalje u pristojnom stanju,
ipak daleko od raznih krševa koji se kotrljaju i ovdašnjim putevima. I
konačno, vlasnica se pojavljuje. Nas troje (organizovani smo u trojke, što
se odmah vidi) iskačemo iz kola,
presrećemo je i, uz kratak uvod, pitamo je za našeg mezimca. Ona radi u
supermarketu, ali izgleda da je to jedan od slučajeva dodatnog
finansiranja uz studije, što je ovde prilično uobičajeno. Vrlo je
ljubazna, i po njenim reakcijama vidimo da nema pojma gde je ta
Jugoslavija, niti šta se sa njom dešava. U pogledu joj se vidi da i ne
sluti da razgovara sa dojučerašnjim nabeđenim varvarima, a odnedavno
perspektivnim demokratama. Pita nas da li je taj automobil tipičan za našu
zemlju, te izriče nekoliko pohvala. Saznajemo da je u njenom vlasništvu
poslednje tri godine, od ukupno trinaest godina otkako je pristao u neku
američku luku (Savana?), te da je njime
došla iz Nju Orleansa. Istina, Nju Orleans, uz San Francisko, jedini je
grad u kome nekako normalno možete da zamislite nekog ekshipika, sadašnjeg
ekscentrika, koji iz nekog ćefa vozi juga, u svom ratu sa materijalističkom
opsesijom savremenog društva. U svakom drugom slučaju, budite sigurni da
je bankovni račun bio isključivi motiv za odabir juga. Iz dalje priče
saznajemo da ju je prethodni vlasnik kola savetovao da menja ulje češće
od preporučene promene na svake tri hiljade milja, čega se ona striktno
pridržava i, za ne poverovati, nije imala problema s njim u tom trogodišnjem
periodu. Kao da to nije bilo dovoljno, već prilično uzdrmani, slušamo
kako je jugo dosad prešao nekih sto sedamdeset hiljada milja (nije greška,
preko 270.000 kilometara!). Ako neko sumnjičavo mršti obrve nakon čitanja
ovih redova, moram
da priznam da bih to verovatno radio i ja da nisam bio prisutan. A imam i
dva svedoka. Elem, za nekog ko nema velike prohteve, i kome je najvažnije
da može da stigne od tačke A do tačke B nekog velegrada, izgleda da
postoji i jugo koji može da odgovori zadatku. Bar jedan. I tako, dok jedni od posustalog juga pokušavaju da naprave telefon,
dok mu umetnici preživljavanja, domaći funkcionalni umetnici iz nužde,
produžavaju život pogonom “na drva”, lepo je (sa)znati da postoji i
jugo na koga možete da budete ponosni. Bar jedan. Bojan Vukašinović |