Zašto Srbija još nema himnu?
Himna se rađa spontano u narodu. Takva je "Marseljeza",
takva je i naša "Bože pravde". Narod ju je spontano prihvatio
i zapevao pa je tek onda i zvanično postala državnom himnom, a osim toga
himna nije pesma za jednogodišnju upotrebu, pa da je potrebno raspisivati
konkurs
Još
su prvi hrišćani znali da pesma svojom magijom okuplja ljude i
sjedinjuje ih u jednoj ideji i verovanju da podstiče njihove emocije. Ta
svojstva imale su, kasnije nastale, i državne himne koje predstavljaju
zvučni simbol odnosne države i naroda. A naša srpska himna "Bože
pravde" izbrisana je iz narodnog pamćenja još od rata 1941-1945.
godine, budući da su od tada počela razna stradanja, okupacija i druge
vrste terora i duhovnog tlačenja. Njena priča je jednostavna i valjalo
bi da je bar Srbi znaju.
Za proslavu dana punoletstva kneza Milana Obrenovića 1872, dramaturg Narodnog pozorišta Jovan Đorđević napisa njemu u čast alegorijski komad sa pevanjem "Markova sablja", a muziku je za tu priliku komponovao Davorin Jenko – Slovenac rodom, ali prirođeni Srbin i veliki srpski patriota, jedan od prvih članova Srpskog učenog društva, potonje Srpske kraljevske akademije nauka, i glavna muzička ličnost u Srbiji toga vremena. U završnoj sceni spomenutog komada, kada po scenariju Kraljević Marko sa vilom Ravijojlom, držeći sablju kojom je oslobodio potlačeni srpski narod od Turaka, sluša i pozdravlja oslobođeni narod, koji peva himnu "Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas"... Ova pesma-himna stekla je ubrzo veliku popularnost u narodu i pevala se kao samostalna horska kompozicija, tako da se u mnogim štampanim programima horskih koncerata moglo naići na nju. Kao krunski dokaz da je ovo zaista bila prava narodna himna poslužiće tekst iz "Srpskih novina" od 23. februara 1882, u kome se kao detalj iz izveštaja sa krunisanja kneza Milana Obrenovića za kralja kaže da je posle veličanstvenog govora mladog kralja hor izveo i srpsku narodnu himnu "Bože pravde", uz primedbu da je morao biti izmenjen tekst tako što je umesto reči "Knjaz-Milana Bože spasi" sada trebalo pevati "Kralj-Milana Bože spasi". Od tada "Bože pravde" postaje srpska zvanična nacionalna himna. To je trajalo do pogibije Aleksandra Obrenovića i supruge mu Drage Mašin tj. do dolaska kralja Petra koji je imao nameru da pored svih drugih promena zameni i himnu angažujući tada poznate pesnike i muzičare, ali bez uspeha, pa je ostao pri staroj narodnoj himni "Bože pravde", s tim što je onaj "kritični" deo teksta prilagođen u "Kralja Petra Bože spasi". Tako je bilo sve do proglašenja Kraljevine Jugoslavije, kada je naš poznati kompozitor i dirigent orkestra Kraljeve garde Stanislav Binički napravio trojnu jugoslovensku himnu kojoj su pored centralne pesme "Bože pravde" ukomponovane i hrvatska "Lijepa naša" (Josif Runjanin) i slovenačka "Naprej zastava slave" (D. Jenko). Ova himna je trajala dok je trajala i Kraljevina Jugoslavija. Ali dolaskom komunista na Balkan 1945. godine ovaj deo srpske istorije i tradicije potpuno je izbrisan i zato danas Srbi ne znaju ni da su imali himnu, a kamoli da znaju da je pevaju.
Međutim, ovo pitanje himne, kao i drugih državnih simbola, pokrenuto je u Republičkoj skupštini Srbije 1991. kada je još uvek slabašna ali kočoperna opozicija želela da vrati staru srpsku himnu. No sve je ostalo samo kao pokušaj jer je glasačka mašina vladajuće stranke u skupštini, prema dobijenim direktivama iz centra, na uobičajeno vešt način uspela da osujeti njeno izglasavanje. Pronađeno je sijaset uglavnom neutemeljenih i glupih razloga da ovaj stari a srpski tradicionalni simbol ponovo nađe svoje mesto u Ustavu. Jer, kako kažu političari, "himna je opijum za mase, ona ujedinjuje ljude, budi njihova nacionalna osećanja i mobiliše ih protiv svega što nije njihovo nacionalno". Smatra se da je takav nauk vrlo dobro izučio drug Tito kada je dobijao instrukcije od Kominterne kako da sruši Kraljevinu i da napravi novu komunističku državu. Tu sad dolazimo do pitanja nove jugoslovenske himne i njene primene u novonastalim političkim prilikama.
Na drugom zasedanju AVNOJ-a kralj je proglašen izdajnikom, zabranjen mu je povratak u zemlju i kao logična konsekvenca ovoga oduzeta mu je imovina. Sad je ovaj "svečani čin" trebalo obeležiti i svečanom pesmom koju je većina delegata (pretpostavlja se) poznavala. Dosetljivi Moša Pijade predloži da to bude školska i sveslovenska himna "Hej Sloveni". Tako i bi tada, a tako ostade i do danas, pa je ta pesma ušla u savezni ustav i slovi kao naša državna i nacionalna himna. Međutim, što tadašnji poslanici u saveznoj skupštini a ni vrhovno rukovodstvo nisu znali ništa o poreklu ove pesme, ne može da bude opravdanje za veliku bruku koja proizlazi iz činjenice da je ta melodija ("Hej Sloveni") u isto vreme i zvanična himna Poljske još od 1926. godine. Naravno, reči su različite, ali ono što je primarno u himni, to je melodija – potpuno je ista i kod Poljaka i kod nas, uz važnu napomenu da se ovde radi o poljskoj narodnoj pesmi. A što se tiče teksta naše himne sam početni poklič "Hej Sloveni" nije baš mnogo prikladan za državu koja pledira da bude građanska, a koju pored Srba sačinjavaju i drugi ravnopravni narodi po Ustavu kao što su Albanci, Makedonci, Muslimani, Mađari i dr. I dok "Bog čuva" danas i ruskog i austrijskog cara i englesku kraljicu u njihovim himnama, mi Srbi ispadosmo veći Sloveni od svih ostalih jer se odrekosmo svoje himne zarad "Boga pravde" i zapevasmo "Hej Sloveni".
Posle neuspelog pokušaja u Skupštini Srbije da "Bože pravde" postane himna, pojaviše se dva predloga za himnu Srbije i to: "Marš na Drinu" S. Biničkog i kompozicija "Vostani Serbije". Rasprave u Skupštini behu zamorne i vođene bez dovoljno poznavanja muzičke materije od strane većine poslanika, koji su i u ovoj prilici želeli da istaknu više svoje govorničke sposobnosti nego da potkrepe svoje teze argumentima, tako da ni kasnije raspisani referendum nije doneo nikakve rezultate.
Predloženi "Marš na Drinu" je pre svega marš, sa svim odlikama koje ima ovaj muzički oblik, i nikako ne može da bude svečana pesma – himna. To je konačno sada svima jasno. A što se tiče kompozicije "Vostani Serbije" ona je prilično nesretan spoj jednog starog arhaičnog teksta (Dositej Obradović) i tri različite melodije trojice savremenih autora: V. Baronijana, Z. Vaude i Lj. Manasijevića, od kojih je zvanično u Centru "Sava" i Skupštini Srbije prezentovana samo kompozicija V. Baronijana. Međutim, pokazalo se i ovog puta da se do himne ne dolazi ni konkursom ni porudžbinom. Himna se rađa spontano u narodu. Takva je "Marseljeza", takva je i naša "Bože pravde". Narod ju je spontano prihvatio i zapevao pa je tek onda i zvanično postala državnom himnom, a osim toga himna nije pesma za jednogodišnju upotrebu, pa da je potrebno raspisivati konkurs.
I danas u ovom svečanom i svetlom trenutku za naš narod pitamo se šta nam valja činiti sa himnom? Bez mnogo buke i petetike vratimo je na svoje mesto koje je imala i pre komunističke ere. Ona je imala svoje svetle dane kada se rađala mlada kraljevina Srbija, sa Obrenovićima, pa zatim sa Karađorđevićima. Danas nemamo kralja, pa će morati da se menja tekst himne, kao što je to bilo kada su se dešavale dinastičke promene. Originalni tekst Jovana Đorđevića je prilično dug, pa bi ga valjalo malo skratiti i svesti na četiri strofe, a onaj kritični deo, koji je inače više puta menjan, mogao bi da glasi:
"Bože spasi, Bože hrani,
Našu zemlju i naš rod
Srbiju nam Bože brani
Moli ti se srpski rod."
Naravno, ovaj predlog i sva ostala pravno državna akta morala bi da razmatra stručna komisija i da ih uputi Republičkoj skupštini na verifikaciju.
Mada je period od 50 i više godina od kako Srbija nema himnu veoma dug, srpski narod ne bi smeo da zaboravi svoju tradiciju i sve one istorijske događaje i ratove kroz koje je sa ovom himnom prolazio i sa kojom je svoju državu stvarao. Menjale su se dinastije, država je propadala i ponovo ustajala, ali himna je ostajala naša, narodna. Neka tako bude i sada.
Konstantin Babić
(Autor je kompozitor i muzikolog)
