Da li će popovi biti novi Komesari
Stara,
rezignirana mudrost podučava one koji žele i umeju da čuju: "Čuvaj
se Ljudi jedne knjige!" Vaistinu,
nema po život i zdravlje opasnijih tipova od onih koji misle da su, negde
među nekakvim koricama, u tvrdom ili mekom povezu, otkrili i spoznali
izvor Svih Važnih Znanja: takvi obično – u svojoj bezmernoj, no malo
teško podnošljivoj dobroti – lasno umisle da su nabasali na Svespasavajuću Formulu i
da je njihova sveta misija da ne budu sebični
nego da je obznane celom svetu, a potom i da je primene, svim sredstvima. A ako se neko odupire organizovanom usrećenju
i prosvetljenju, tu može, bogami, da padne i poneka ćuška ili šibanje
vrbovim prutom. Dakako – za dobro išibanog...
Hrišćanske, kao i neke druge crkve u ovoj disciplini imaju pozamašan
istorijski staž: pitajte Galileja – on je znao sve o tome... Hvala
dragome Bogu, građanske revolucije su donele sirotoj Evropi postepeno
oslobađanje od popovskih stega, tj. svele su aktivnu pripadnost Crkvi na fakultativnu
delatnost, nešto što se može upražnjavati ako čovek prema tome
oseća naklonost, ali što nipošto nije "pod moranje"; iz toga
je sledila i sekularizacija obrazovanja, tako da je danas veronauka – i to u
unjkavoj kanonskoj interpretaciji nekakve Zvanične crkve u dotičnoj državi
– kao obavezan školski predmet danas veoma retka na Zapadu. Takve su
ekstravagancije, zapravo, rezervisane još samo za najuvrnutije desničarske
diktature: recimo, u Tuđmanovoj Hrvatskoj rimokatolički
"vjeronauk" je postao obavezan školski predmet, a nedužna deca
su prepuštena na milost i nemilost napaljenih egzorcista
u mantijama... Nova hrvatska vlast, međutim, gleda da se nekako elegantno
ratosilja tog ružnog balasta, i za početak je ukinula ocenjivanje iz
ovog predmeta.
U Srbiji je, međutim, zelotska
euforija tek u svom prvom jačem naletu; ovih dana je i "Sveti
arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve posebnu pažnju posvetio (...)
uvođenju verske nastave kao redovnog predmeta u osnovne i srednje škole
u SR Jugoslaviji" ("Politika", 4. 11. 2000). Ne bih se
razmetao svojim proročanskim sposobnostima, ali takvo nešto sam više
puta najavio kao jednu od prvih stvari koje će nas zadesiti po padu Miloševićevog
režima: u sveopštoj oskudici suvislih ideja, u okruženju idejne sirotinje koja ne doseže dalje od nesvesno samoparodičnog
recikliranja retro-ideja koje su bile represivne i štetne čak i u
"svoje" doba, zaista nije bilo teško biti prorok. Ovdašnje
Organizovano Neznanje je ionako naviklo – to se vidi i u slučaju naših
grotesknih monarhista – da
brka komunističku s građanskom revolucijom, te da tako i sekularizaciju
države i javnog života proglašava za nekakvu komunističku
ujdurmu; ergo, ako smo konačno završili s komunizmom, daj da vratimo
popove u škole (a i vrbov prut je sigurno negde u blizini)!
U nešto detaljniju elaboraciju ovog pomalo pretencioznog – da se
tako, bez sumnje preblago izrazim – predloga vrha SPC-a (koji će,
nemojte sumnjati, biti oduševljeno prihvaćen od vaskolike srpske malograđanštine,
vazda spremne da sledi aktuelni dominantni kolektivistički trend, koji
god bio) upustio se ovih dana građanin Dragomir Sando, profesor na
Katedri pravoslavne pedagogije Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Ovaj
gospodin je (v. "Ekspres" od 5. 11. 2000) izvoleo podsetiti na
sledeće: "Do sada nikada nisam propuštao priliku da kažem da se
veronauka mora uvoditi u škole ne fakultativno, nego kao obavezni
predmet. (...) Taj novi predmet mora biti majka svih drugih
predmeta." Sledi i deo u kojem se eksplicitno objašnjava kako se
saznajna/spoznajna vrednost obrazovanja namerno i svesno zamenjuje formiranjem
ubeđenja po kalupu: "Ne bi trebalo da glavni zadatak ovoga
predmeta bude da učeniku ponudi činjenice i racionalne podatke o Bogu,
veri i svetu u kome živimo, nego da se taj predmet doživljava i umom i
osećanjima. Taj doživljaj vere morao bi biti blagotvoran ne samo za učenika
koji uči veronauku nego bi se proširio i na porodicu pa i celu
naciju." Razume se, ovom Svetom Jedinstvu jednomisleće i jednoosećajuće zajednice Krvi & Vere najteže
mogu umaći najnezaštićenija, neslobodna bića – recimo vojnici:
"Crkva se takođe priprema da uđe i u kasarne gde bi vojni sveštenici
pored svojih redovnih duhovnih dužnosti vojnicima držali časove iz
veronauke." Bogo moj, tek sada shvatam koliko sam bio privilegovan što
sam u vojsci slušao ono "moralno-političko vaspitanje" ili
kako se već zvalo: tu lakrdiju bar niko nije ozbiljno shvatao, čak ni
retki inteligentniji predavači, a kamoli dremljivi "slušaoci"!
Ovo otvoreno teokratsko shvatanje školstva, ali i društva – koje
uvodi, tj. nameće svojevrsnu predvojničku
obuku za vernike – produkt je zapanjujuće temeljite zagubljenosti u
prostoru i vremenu. U čudesnom svetu ove loše prikrivene ideološke
imaginacije, popovi postaju Novi Komesari, burleskne bradate uhaljinisane
replike pedagoškog Novog Čoveka koji je vaspitavao "naprednu
omladinu" za "novo, socijalističko doba" (leva! leva!). Na
taj se način vrši svojevrsna reideologizacija
vaspitanja & obrazovanja, a tek što smo danuli dušom od
kanonskog marksizma ili "Teorije i prakse samoupravnog
socijalizma"! Naime, ono što spaja jogije
i komesare koji (bi da) se pačaju tamo gde im mesto nije upravo je ta
zajednička težnja za monopolizacijom pogleda na svet, za organizovanim, budžetski
dotiranim naturanjem određenog shvatanja života i sveta nedužnim mladim
ljudima, kojima današnje civilno društvo inače jamči pravo da sami
odaberu svoj put i svoja uverenja; prilikom ovog izbora, svako im se može
ponuditi, ali im se nijedna
partikularna grupa ljudi – a svaka je crkva upravo to – ne može, uz
pomoć Države i njenih opšteobavezujućih zakona, nametati
(i to još za pare svih nas), pa tako ni bilo koja verska zajednica. Ova zaštićenost
dece od Komesara bilo kojeg Pogleda Na Svet – osim onog da su svi
pogledi Na Svet legitimni, ako se ne naturaju silom... – danas spada u
korpus osnovnih ljudskih prava u demokratskim zajednicama i ne podleže
diskusiji jerbo je odavno apsolvirano, kao što se, recimo, više ne obnavljaju polemike oko
toga da li je Zemlja manje-više okrugla, ili je, pak, ravna ploča smeštena
u središtu kosmosa, koju na svojim snažnim plećima nose tri slona,
koje, pak, nosi šest kornjača, ili kako već ono beše...
Sada je, verovatno, poslednji trenutak da se o ovakvim, ozbiljnim i važnim
pitanjima (post)modernizacije počne ozbiljno da govori i misli, dok nas
Ljudi Jedne Knjige ne vrate tamo gde smo već bili i gde nam nije bilo
dobro – samo što će naslov Knjige biti zamenjen (njima to i nije previše
važno, bitno je da postoji nekakav Kanon, te tako glodaroliki ćiftinski
život dobija na dar neki Viši Smisao). Lično sam s jednim odavno
raskrstio: da imam dete školskog uzrasta, i da vidim popa kako se mota
oko njega s namerom da ga vospita,
smesta bih uskliknuo (s ljubavlju): "Dalje ruke od mog deteta! Nemo'
da zovem miliciju!"
Teofil Pančić
