Vlast
je korumpirana, a ne mi – ovako su u narodu protumačeni rezultati istraživanja
nivoa korupcije agencije Transparency Intenational po kojima je Jugoslavija na dnu tabele, za
dlaku ispred ubedljivo najgore Nigerije. Množili su se komentari: nismo
mi takvi nego nas obrukaŠe političari, i ko je uopšte taj Transparency International, oni će baš da nam izmere
korumpiranost, čekaj, koje su im to metode za utvrđivanje stepena
korupcije, a oni kao nisu korumpirani... I verovatno je sve to tačno. Režimski
ljudi su zaista više od deset godina besomučno krali i reketirali
prilikom svake poslovne transakcije, ocrnivši nas tako u očima sveta.
Moguće je i da su metode te firme za merenje korupcije sumnjive, te nas
ne bi mnogo iznenadilo ukoliko bi se pozicija Jugoslavije na tabeli
iznenenada znatno popravila u skladu sa opštim izborno-bagernim oduševljenjem.
Ali, budući da je korupcija radnja u kojoj učestvuju najmanje dve osobe
– ona koja daje i ona koja prima mito – biće da je u toj priči bilo
i našeg malog, skromnog ličnog doprinosa.
Osnovi mita i korupcije uče se još u porodici ukoliko imate brata ili
sestru od kojih možete da primite mito za ćutanje pred roditeljima.
Videli ste da je vaš brat slomio skupoceni porcelanski suvenir s
putovanja iz Kine koji je veoma drag vašoj majci. Vaš brat je video da
ste vi videli, i moli vas da kažete da je to uradila vaša sijamska mačka.
Pitate brata šta ćete dobiti ukoliko potvrdite njegovu priču. On kaže
da će vam dati čokoladu koju vam je, svakom po jednu, poklonio ujak
prilikom jučerašnje posete. Malo se nećkate, kažete da nije u redu da
se laže roditelj, i puštate brata da se malo muči i da vas moljaka.
Najzad kažete: "U redu, to činim zato što sam dobar čovek",
i u slast pojedete dve čokolade. Počinje naivno, ali vi već u sedmoj
godini nezadrživo idete ka pretposlednjem mestu na tabeli koju će mnogo
godina docnije sačiniti Transparency
International.
U školi ste zatim uočili da se nekim đacima na volšeban način
popravljaju ocene, i da jedinice preko noći postaju trojke. Nije vam bilo
jasno kako je to moguće, dok jednog dana niste videli mamu vašeg druga
iz klupe Veselina kako sa nekakvom šarenom kesom ulazi kod matematičarke
u kabinet. Vesa je za matiš bio beznadežan slučaj, ali gle čuda, dobi
on trojku na kontrolnom zadatku sledeće nedelje. Pa onda još jednu četvorku
kad je na tabli rešio zadatak u roku od dva minuta! Sve ste to ispričali
vašoj majci, i pitali je zašto i ona ne ode kod matematičarke sa šarenom
kesom. Majka vam je održala predavanje na temu 'ko uči taj zna, a ko zna
taj ima', i objasnila da Vesina mama čini medveđu uslugu svom sinu koji
će bez znanja propasti u životu, zaključivši da se bez škole ništa
ne može postići u životu etc. Mnogo godina kasnije vaša mati će,
gledajući reklamu na državnoj televiziji za Vesino privatno
eksport-import preduzeće, ogorčeno reći da nije bila u pravu. (Vi ćete
joj utešno reći da nije ona kriva već sistem, i da ste joj neizmerno
zahvalni na takvom vaspitanju. I nećete se najbolje osećati dok joj to
govorite, pošto ste baš juče, na nagovor vaše žene, odneli na poklon
kozmetički set "BU" vaspitačici koja čuva vaše dete u obdaništu.)
Poslušali ste majčine savete i postali akademski građanin, dr,
specijalista hirurgije. Jednog dana u vašu bolničku ordinaciju ulazi
kratkovrati, diskretno naoružani telohranitelj jednog ozloglašenog
političara koga vi površno poznajete sa letovanja, i kaže:
"Doktore, pomagaj, jedan moj prijatelj ima prostrelnu ranu u peti.
Znaš, njegov pištolj je slučajno opalio na svadbi." Jasno vam je
da nikakve svadbe nije bilo, no nije baš da vam je ponuđen izbor pa
pristajete da izvedete tu ilegalnu (takve stvari se inače prijavljuju
policiji) operaciju u svojoj privatnoj ordinaciji. Operacija je obavljena,
dobili ste svoj deo. Dobili ste i zahvalnost porodice izraženu u pernatoj
živini, viskiju, čipkastom crnom bodiju i vezenim stolnjacima za vašu
ženu. Nije vam palo na pamet da odbijete darove. "Pusti, opasni su
to ljudi, lako potežu pištolj i onda – ode peta", opravdali ste
svoj postupak strahom za sopstveni život. Vaša žena je s gnušanjem
pogledala čipkasti bodi i stolnjak, i konstatovala da "ovi baš
nemaju ukusa". Vi ste bacili pogled na slike obešene na zid
ordinacije, nostalgično se osvrnuvši na vreme kada su pacijenti imali
stila u podmićivanju. Viski ste popili isto veče, a sa kokoškom niste
znali šta ćete ("ja sam hirurg, a ne kasapin"), pa ste je
pustili niz ulicu. Mnogo godina kasnije saznali ste da je vaš pacijent
izrešetan u nekom mafijaškom obračunu, a da se kokoškom počastio komšijin
pit-bul. Identitet prostreljenog pacijenta nikad niste odali.
Vi ste drugi slučaj: na vreme ste shvatili da Srbi više vole da se
obuku nego 'leba da jedu, pa ste pokrenuli biznis s kripicama. Postali ste
vlasnica ugledne modne kuće, i dobro vam ide posao. U butik vam ulazi žena,
direktora banke, čija vam je finansijska pomoć neophodna da biste
ostvarili svoje snove. Prekidate telefonski razgovor vrlo glasno rekavši
da vam je upravo došao važan klijent i draga prijateljica. Dama vas moli
da ne prekidate svoje poslove, dobacivši da je u prolazu i da je svratila
samo na par minuta da vas pozdravi. Jasno vam je sve, i posvećujete se
dami nezgodnih dimenzija. Dva sata posle, dama izlazi sa dve ogromne kese
iz butika. "Koliko sam vam dužna za ove komplete?", pita dama.
"Ništa, sa srećom da ih nosite", odgovarate vi. "I puno
pozdravite muža." Na kompletima pomenute dame jedva da su se rašili
dugmići, a njen muž je nepovratno "zglajznuo" sa funkcije.
"Nema veze, uložila sam u marketing", tešite se vi, mada vas
muči to što iskompletirana dama ne izlazi baš mnogo iz kuće ovih dana.
Ne prepoznajete se u ovim redovima? Tvrdite da niste nikada primili ili
dali mito? Niste odneli čak ni sto grama kafe šalterskoj službenici u
vašoj banci ili opštini? E pa, onda, sa ponosom možete nositi bedž sa
natpisom "I ja sam Koštunica".
Biljana Vasić
