Kineska operacija
"Za antibiotik gentamicin na ceduljici-uputstvu klinički farmakolog je zapisao "Ovaj gentamicin nema oznaku doze, pitati Ljubu da li može da se stavi ista doza kao u prethodnoj pošiljci jer je isti datum proizvodnje i isti serijski broj", kaže za "Vreme" dr Ljubica Medić, potpredsednik za istraživanje i razvoj u ICN-u Jugoslavija"
Bahatošću
i kaubojštinom kojom su srbijanske zdravstvene vlasti, Ministarstvo
zdravlja i Zavod za zdravstveno osiguranje Srbije, preko
"Progresa" (čitaj Milovan Bojić, Tomislav Janković i Mirko
Marjanović), početkom ove godine uvezli kineske lekove i stavili ih
bolesnom narodu na raspolaganje – ne dozvolivši pri tom ni njihovo
valjano testiranje i ispitivanje kvaliteta – ne samo da su ugrozili
zdravlje stanovništva već su ojadili i ovdašnje mnogobrojne kineske
trgovce jer od njih više niko neće ni gaće da kupi. Kako sada stvari
stoje, dalji uvoz kineskih lekova je storniran, posledice upotrebe ovih
medikamenata po zdravlje stanovništva neispitane, a dug od nekoliko
miliona dolara koji ova država duguje Kinezima po sklopljenom ugovoru
verovatno će tek doći na dnevni red.
PREPAKOVANI I POLUISPITANI: Prema ugovoru između Kineza-izvoznika i Zavoda za zdravstveno osiguranje, naručioca uvoza, iz aprila 2000. godine, vrednost uvoza kineskih lekova je 17,5 miliona dolara: za sirovine 5,6 miliona dolara, za gotove lekove 3,3 miliona dolara i za medicinska sredstva 8,4 miliona dolara.
U zemunskoj "Galenici"(od izbora ponovo ICN Jugoslavije) u čije su magacine stizali i sirovine i gotovi lekovi iz Kine, a potom distribuirani dalje, nedavno je pronađen još jedan primerak ugovora o uvozu kineskih lekova iz novembra 1999. Reč je o sumi od šest miliona dolara, ali na tom dokumentu nema nikakve specifikacije o robi, tako da se i ne zna šta je u pitanju. Sirovine su odlazile u druge fabrike lekova, a što se tiče gotovih medikamenata, tu se apsolutno ništa ne zna. Ne postoji, kad je u pitanju "Galenika", nijedan papir koji bi govorio o prodaji, ulasku ili izlasku lekova iz centralnog magacina. Uvozom 62 vrste lekova bile su pokrivene sve tzv. farmakološke grupe – od citostatika, antibiotika, antidepresiva, antihipertenziva do vitamina.
Svi su se lekovi – poluispitani, prepakovani, sa dopisanim i prepravljenim atestima, bez pravog uvida o efikasnosti, kvalitetu ili štetnostima po zdravlje ljudi – našli u velikim količinama u bolnicama i u apotekama. I danas, kad je pukla bruka, i kada već postoje i ozbiljna upozorenja stručnjaka da kineski lekovi nisu ispitani i da bi mogli biti i te kako štetni, oni se i dalje koriste u zdravstvenim ustanovama.
Doduše, pojedini apotekari upozoravaju građane koji dolaze po lek da su u pitanju kineski medikamenti, ostavljajući im tako mogućnost da ih uzmu ili ostave. U jednoj seoskoj ambulanti u blizini Sopota lekarka je zatražila od pacijentknje da pre nego što primi injekciju kineskog antibiotika potpiše da je upoznata sa tim koji je lek u pitanju. Žena se okrenula i otišla ne primivši injekciju.
U jednoj beogradskoj bolnici lekari su utvrdili da je kineski antibiotik koji je davan bolesniku sa teškom infekcijom imao placebo efekat. Drugim rečima, efekta na suzbijanju infekcije nije bilo. Dovoljno je i pogledati kako izgledaju kineski lekovi, od nestandardizovanih pakovanja (vidi sliku) do pratećih papira, o leku, upotrebi, indikacijama, kontraindikacijama, a i njih nema u svakom pakovanju, pa zaključiti da je stvar sumnjiva.
Većina lekara i farmaceuta i dalje ćuti, a u nedostatku boljih lekova i najtežim bolesnicima, poput onih od raka, i danas daju nedovoljno ispitane kineske citostatike. U ovom trenutku, možda bi se posle višegodišnjeg ćutanja i usudili da nešto kažu, ali imaju preča posla: smenjuju stare i biraju nove direktore. Energija i entuzijazam sa kojim to čine samo potvrđuje tezu da su doktori oduvek bili zainteresovani za vlast i vrlo bliski političkom establišmentu. Možda baš zato JUL sa doktorima nikada nije imao političkih i drugih problema. Oni najprivrženiji su partiji podredili sve, i lekarsku etiku i lečenje ljudi.
PO KRATKOM POSTUPKU: Uostalom i glavni planeri i akteri uvoza kineskih lekova a potom i opasni "tvorci" skraćene procedure ispitivanja i registrovanja lekova upravo su bili doktori: dr Milovan Bojić i dr Tomislav Janković, obojica funkcioneri JUL-a. Nedavno je dr Janković, na jednoj od beogradskih televizija, uvoz kineskih lekova hladnokrvno pravdao njihovom niskom cenom ne upuštajući se pri tom detaljnije u procenu njihovog kvaliteta.
Način uvoza kineskih lekova, zabrana njihove detaljne kontrole pre upotrebe, po snazi i posledicama mogli bi se tretirati kao davanje smrtonosne injekcije već totalno bolesnom zdravstvu. Ne hajući ni za zdravlje naroda ni za zakone ove zemlje o proizvodnji i prometu lekova koji precizno određuju i ko može biti uvoznik, i ko izdaje dozvole za taj posao, i kakva je procedura kontrole uvoznih lekova oni su obavljali partijski zadatak slaganja mozaika "društva blagostanja".
Farmaceuti Predrag Ristić i Dragana Boberić-Borojević, doskoro zaposleni kao stručnjaci na rukovodećim mestima u Zavodu za farmaciju Srbije, ustanovi za ispitivanje i kontrolu lekova, jedni su od retkih koji su odbili da učestvuju u kršenju zakona i utvrđenih procedura ispitivanja lekova. Dali su otkaz i otišli iz Zavoda. Kažu da se u slučaju kineskih lekova apsolutno ništa nije poštovalo i da niko u ovom trenutku zapravo ne može reći da li su kineski lekovi dobri ili štetni.
"Republički uvozni lobi prekršio je savezni zakon o proizvodnji i prometu lekova, i to po načinu i licima koja su se nezakonito bavila uvozom i po uslovima za registraciju lekova. Nismo želeli da kontrolišemo neregistrovane lekove.
Ako su oni bili potrebni Srbiji, neko je morao da se obrati saveznom ministarstvu za dozvolu za uvoz, što nije učinjeno. Nije izvršena ni registracija lekova, inače jako bitna karika u lancu ispitivanja leka. U momentu registracije utvrđuju se testovi koji će se raditi, to potom ide Saveznom ministarstvu za zdravlje komisija za lekove sve to verifikuje, lek se registruje i svaka dalja kontrola se radi po već utvrđenoj specifikaciji. Dakle, nema odstupanja. To u slučaju kineskih lekova nije odrađeno", kaže Ristić.
Za
razliku od drugih zemalja, umesto jedne nacionalne institucije od sredine
devedesetih, kod nas postoje tri sa istim pravima kontrole lekova: Zavod
za farmaciju, VMA, i Farmaceutski fakultet. Naši sagovornici kažu da
Savezno ministarstvo nije čak moglo ni da ima potpuni uvid u to šta je
sve otišlo na tržište.
Ne postoji čak ni jedinstveni informacioni sistem farmaceutske delatnosti, dakle ni mreža ni razmena podataka.
Totalnom haosu doprinosi i nesklad ingerencija republičkih i saveznih organa: Savezno ministarstvo zaduženo je za kontrolu i uvoz lekova, i nadzor nad prozivodnjom i prometom lekova. Republika se nije, niti je bar dosad imala nameru, odrekla kontrole nad prometom na malo. U kineskom slučaju posegli su i za uvoznim ovlašćenjima: lekovi su uvezeni iako ih domaća farmaceutska industrija već prozivodi. U srećnije vreme dozvole za uvoz su se davale samo za lekove koji se ne proizvode u zemlji. Sve u svemu, ni "Progres" ni Ministarstvo zdravlja Srbije nisu se mogli pojaviti kao uvoznici.
"PITATI LJUBU": Ono što je dalje usledilo sa kineskim lekovima odista se graniči sa kriminalom. Dr Ljubica Medić-Mijačević, potpredsednik za istraživanje i razvoj u ICN-u Jugoslavija, govori o tragovima uvoza iz Kine zatečenim nedavno u "Galenici".
"Vitamin K je, na primer, stizao bez uputstva. Kinezi faksom pošalju uputstva i uz to pitaju da li su ona potrebna za svih tri hiljade uvezenih bočica vitamina. Ili, za antibiotik gentamicin na ceduljici-uputstvu klinički farmakolog je zapisao "Ovaj gentamicin nema oznaku doze, pitati Ljubu da li može da se stavi ista doza kao u prethodnoj pošiljci jer je isti datum proizvodnje i isti serijski broj." A onda se ispostavilo da je isti datum proizvodnje i serijski broj za još pet vrsta lekova u sedam osam oblika." Uputstva su se sa kineskog i engleskog prevodila na srpski, i dopunjavala. Dr Medić pominje i pakovni list na kome se beleži sepcifikacija: "lekovi u rasutom stanju". Dakle, stizali su i neupakovani.
U Zavodu takođe nije bilo kompletnog ispitivanja. Dragana Boberić, kaže da su rađeni samo određeni testovi a ne pun set testova koji se uobičajeno radi kad su u pitanju domaći registrovani proizvođači: "Godinama smo se trudili da se koliko-toliko naši proizvođači usklade sa onim što se radi u svetu, bar sa laboratorijskim kvalitetom. Kineski lekovi nisu bili podvrgnuti ni našim standardima. Nije bilo uopšte utvrđivanja roka trajanja, u najvećem broju slučajeva nisu rađeni testovi oslobađanja tzv. aktivne supstance koji bi mogli da ukažu na bezbednost i efikasnost leka. Izostali su i testovi na stabilnost leka." Što se ispitivanja sirovina tiče, naši sagovornici kažu da se ona ne rade, jer su u nadležnosti proizvođača.
Važna stavka u ispitivanjima leka je i farmakopeja, i od njene savremenosti zavisi i suptilnost ispitivanja. Dr Ristić podseća da naš Savezni zakon kao glavnu predviđa evropsku farmakopeju do poslednjeg njenog izdanja: "U slučaju kineskih lekova, predstavnici Ministarstva, Fonda, 'Progresa' i Zavoda tražili su da se primeni kineska farmakopeja, jer su verovatno došli do zaključka da uvezeni lekovi ne mogu da zadovolje kriterijume koje postavljaju najnovije američke i evropske farmakopeje."
KINESKA OPERACIJA: U senci polemike o kineskim lekovima ostao je uvoz medicinskih sredstava iz iste države, poput špriceva, sondi, igala, katetera, rukavica, zavojnog materijala. U normalno vreme i u normalnoj zemlji oni takođe podležu sličnim pravilima ispitivanja – od registracije pa na dalje. Naši sagovornici iz Zavoda kažu da su i tu i te kako preskakane analize i testovi: "E, to je nešto zbog čega javnost treba da bude i te kako zabrinuta, zato što su ljudi takvim špricevima i iglama dobijali lekove, što su upotrebljavali takve katetere, sonde. Da ne govorimo o rendgenskim filmovima."
Pošto su za sve bili nadležni moćni ljudi iz srbijanskog zdravstva i JUL-a, a podređeni u institucijama, bolnicama i apotekama uglavnom bespogovorno ispunjavali njihove nezakonite zahteve i po cenu eventualne opasnosti po zdravlje građana, niko se nije setio da bar pogleda da li se eventualno neki od uvezenih kineskih lekova nalazi na listi (zabranjenih, loših ili opasnih lekova) Svetske zdravstvene organizacije, koju nam je i pored isključenja iz njenih redova, SZO uredno slala: "Mnogi i ne znaju da to postoji a ne verujem da je to iko gledao", kaže Dragana Boberić. Na pitanje da li je ona pregledala listu, sagovornica odgovara: "Ne, to niko od nas nije ni tražio, nama su sugerisali da ne gledamo ni ono što treba da gledamo."
U povodu kineskih lekova nije se oglasio ni Nacionalni centar za prijavljivanje neželjenih dejstava lekova u Kliničkom centru Srbije. Nadajmo se da to znači da nije bilo žrtava kineskih lekova.
Velikom "kineskom operacijom" lekovima uvozni lobi je pokušao da kazni ovdašnje proizvođače lekova. Podsećanja radi, sa uvozom se krenulo zbog toga što je ovdašnja farmaceutska industrija zahtevala više cene lekova i naplatu državnog duga za isporučene lekove. Jeftina roba je pronađena u Kini, proizvođači su posle izbora dobili zahtevano povećanje cena, a građani sumnjive lekove koji bi mogli biti opasni po zdravlje. Cena odgovornosti za trošenje para, kršenje zakona, nekvalitetne lekove i igranje sa zdravljem stanovništva, morala bi biti veća od ostavke ili smene sa važnih funkcija. Glavnim akterima uvoza to je ionako sledilo zbog izbora, a ne zbog onoga što su godinama činili u zdravstvenoj politici zemlje.
Branka Kaljević
