Sudbina beskućnika
Komad: "Antigona u Njujorku"; režija: Boro Drašković; uloge: Branimir Brstina, Ivica Klemenc, Vojislav Brajović i Milica Mihajlović
Odavno
naša pozorišna javnost nije bila tako jedinstvena u afirmativnom mišljenju
o jednoj predstavi, kao što je to bio slučaj sa predstavom Antigona
u Njujorku posle njene budvanske premijere od pre nekoliko meseci.
Razlog takve reakcije nalazi se prevashodno u zaista vrlo uzbudljivom
podatku da se ovom predstavom naš ugledni reditelj Boro Drašković
vratio pozorištu posle izuzetno velike pauze. Međutim, to nije bio
jedini razlog: i sâm komad savremenog poljskog pisca Januša Glovackog
naišao je na odličan prijem. Danas, posle nedavnog gostovanja ove
predstave Grada teatra iz Budve u Ateljeu 212, postavlja se pitanje da li
spomenute reakcije nisu bile preuranjene, odnosno u kojoj meri su one
opravdane.
Kao što se već iz naslova lako može zaključiti, komad Antigona u Njujorku trebalo bi da spada u onu vrstu dramaturgije koja se zasniva na rekreiranju klasičnog mita u savremenom društvenom i/ili intelektualnom ambijentu: u konkretnom slučaju, Antigona je mlada portorikanska beskućnica koja hoće da u njujorškom parku “dolično” sahrani svog prijatelja i sapatnika. Međutim, za razliku od sartrovskog pristupa klasičnom mitu, gde mit služi za zaoštreno i produbljeno polemičko preispitivanje savremenih filozofskih i etičkih problema, u drami Glovackog Antigonina priča ne prevazilazi nivo dramaturške dosetke, koja kao takva nema veći značenjski potencijal. Antigona u Njujorku nije savremena verzija tragičkog sukoba između “dva dobra” (kako Hegel određuje predmet Sofoklove Antigone), jer antagonista, polukomični njujorški policajac, teško da oličava bilo koji izoštreni filozofski, etički ili politički princip.
Naravno, sasvim je nesporno da Glovacki nije dužan da se nadovezuje na složenu problematiku koju u svojim tumačenjima mitova tretiraju Sofokle ili Sartr; međutim, postavlja se pitanje zašto se onda, ukoliko komad nema većih intelektualnih ambicija, uopšte posezalo za klasičnim mitom, koja je njegova uloga u ovom komadu? Izgleda da je, kao što je već istaknuto, ta uloga prilično neobavezujuća, da se ona svodi na dramaturšku okosnicu oko koje se gradi komad sa drugačijim ambicijama.
Međutim, odmah se zatim postavlja pitanje koje su to druge ambicije; ovaj komad se ne svodi na realističku analizu emigrantskog života koji se odvija na društvenom dnu (iako se prepoznaju asocijacije na komade Na dnu Maksima Gorkog i Emigranti Slavomira Mrožeka), ali ni na priču o dvojici metafizičkih beskućnika, čiji život oličava besmisao savremene egzistencije (iako je i Beketov uticaj očigledan). Na kraju se stiče utisak da je reč o veštom poigravanju različitim uticajima, koje nema izoštrenu tematsku i značenjsku orijentaciju i čija je osnovna namera da, opisujući smešno-tužnu sudbinu njujorških beskućnika, izazove mnogo smeha, malo suza i možda neko pitanje.
Čak
i iz postavke prilagođene uslovima klasične scene (možemo samo da
zamislimo kako je predstava izgledala u Budvi) jasno je da je Boro Drašković
reditelj sklon, uslovno rečeno, ambijentalnom rešenju scenskog prostora;
naime, on je koristio razne elemente binske arhitekture i tako stvarao
dinamične i maštovite scenske prizore. I drugi bitan element
ambijentalnog pozorišta – komunikacija s publikom – prisutan je, u
specifičnom vidu, u ovoj predstavi. Međutim, ova rešenja bliska duhu
ambijentalnog pozorišta prevashodno se svode na mizanscensko
razigravanje, na stvaranje scenskog efekta, dok se njihov imanentni
dramski razlog, njihovo metaforičko značenje ne uočava; možda se
upravo zbog nedostatka tog imanentnog razloga stiče utisak da predstava
samo prati određenu teatarsku modu, i to onu koja, bar u ovoj verziji,
deluje passé. Podjednako
stilski (a u ovom slučaju i značenjski) anahrono deluje i drastična
aktuelizacija na kraju predstave, kada se pravi paralela između akcije
njujorških policajaca protiv beskućnika i akcije Oluja.
U radu s glumcima, Drašković je postigao dinamičnu, mada značenjski ne baš fokusiranu scensku igru. U toj dinamici prednjačio je Branimir Brstina u ulozi brbljivca i slabića Buvice; glumčeva već poslovična brzina scenskog govora i pokreta stvarala je bravurozan efekat, ali je taj efekat često postajao sam sebi svrha. Efektnu pantomimičarsku bravuru napravio je i Ivica Klemenc u ulozi – leša. Vojislav Brajović je lik Saše dao u gradaciji, od nezainteresovanog i rezigniranog posmatrača do osobe koja strasno poveruje u mogućnost izbavljenja; on je i Sašinu alkoholičarsku krizu postepeno razvijao. Nasuprot njemu, Milica Mihajlović je svoj lik postavila u jednom oštrom, naglašenom potezu, što negde i odgovara tvrdoglavosti i samouverenosti ne mnogo inteligentne osobe kakva je Anita. Branimir Popović u ulozi policajca-naratora rabio je svoj scenski šarm, ali bez ozbiljnijeg glumačkog angažmana.
Kada se sve sumira, predstava Antigona u Njujorku ostavlja neki neobičan, nedefinisan utisak; ona je ozbiljno rađena, ima tu i scenske mašte (doduše, staromodne) i glumačke dinamike i humora i poneke emocije, ali joj ipak nešto bitno nedostaje... Izgleda da se razlog, pre svega, nalazi u sâmom tekstu: on je vešto napisan, ali je svakako ispod dometa koji mu je naša pozorišna javnost tako štedro pripisala.
Ivan Medenica
