Milioni na točkovima
Izvesno je samo to da je u transportu četiti miliona maraka Jubanke omanuo neki segment kakvog-takvog obezbeđenja
Ko može da usred bela dana opljačka nekoliko miliona maraka? Ko je odgovoran za to? Otkud uopšte tolika suma novca u gotovom? Ovo su samo neka od pitanja kojima se javnost bavila posle prošlonedeljne pljačke na auto putu Beograd–Niš kada je iz kombija Jubanke ukradeno preko četiri miliona maraka. Petoro radnika koji su obezbeđivali transport novca za Makedoniju saslušano je, istraga je u toku, a sama banka preduzela je mere "propisane internim aktima" i tokom iduće nedelje očekuju se neke konkretnije informacije.
Jedino što se sa sigurnošću može utvrditi jeste da, kad je u pitanju obezbeđivanje transporta novca i dragocenosti, pravna regulativa ne postoji u pravom smislu te reči. Banke se snalaze kako znaju i umeju, privatne firme koje se bave obezbeđivanjem imaju interno usvojene norme, a policija je, kako se čini, obavezna jedino da se pojavi post festum.
NENADLEŽNOST: "Zakon nigde ne propisuje da banka mora da prijavi transport novca. Postoji mogućnost, ne i obaveza, da se sa policijom ugovori pratnja, ali se ta usluga policiji plaća", kaže u razgovoru za "Vreme" Nevena Maričić, stručna saradnica Jubanke zadužena za odnose s javnošću. Prema njenim rečima, isto se odnosi i na transport novca u inostranstvo – banka mora samo da nadležnim carinskim organima preda dozvolu Narodne banke Jugoslavije i specifikaciju u kojoj se navodi suma i apoenska struktura pošiljke. Nenadležnost MUP-a za transport veće količine novca ipak nije specijalitet našeg vremena – Svetislav Đurđević, bivši glavni inspektor gradskog SUP-a, kaže da je i nekad policija obezbeđivala samo transporte Narodne banke Jugoslavije i Srbije, a da su ostale banke imale sopstveno obezbeđenje koje je podrazumevalo specijalna vozila i posebno obučene ljude. Pošto kod nas još ne postoje školske ustanove u kojima bi se obučavali ljudi za ovakve poslove, banke se uglavnom obraćaju privatnim agencijama za obezbeđenje, koje pretežno angažaju bivše policajce.
Miroslav Gojković, bivši zamenik načelnika Uprave za suzbijanje kriminala pri gradskom SUP-u, a sada direktor ProGarda, preduzeća koje se bavi upravo poslovima obezbeđenja, kaže da ni u svetu policija nije zadužena za transporte novca, ali da je ta delatnost jasno pravno regulisana: "U svetu je to prava industrija – neke firme imaju ekspoziture u više desetina država, imaju najmodernija vozila, najobučenije ljude, privatne zatvore. Kod nas to za sada nije pravno regulisano – dešava se i da bivši kriminalci otvore firmu, što dovodi u opasnost one koji ih angažuju. Ipak, Beograd je mali grad, zna se ko šta radi. Državne firme, pa i banke, konsultuju se pre angažovanja privatnog obezbeđenja ili sa kriminalističkom policijom ili sa nekim bivšim klijentom, tako da sve ide preko preporuke."
PRAVILA: Osim same delatnosti, nisu regulisana ni pravila pružanja usluga, u ovom slučaju obezbeđivanja transporta novca, prema Gojkovićevim rečima, iako njegova firma ima strogu proceduru zaštite transporta, utvrđivanje procedure nije bio i uslov za registrovanje firme. A ta interna procedura podrazumeva: angažovanje proverenih ljudi (onih koji nisu imali konflikte sa zakonom, psihofizički spremnih za poslove obezbeđenja, obučenih za rukovanje oružjem), obezbeđivanje dodatno opremljenih vozila, povezivanje vozila sa centrom koji će pratiti njihovo kretanje (i u slučaju problema obavestiti policiju i ostala vozila), kao i edukaciju klijenata (koji imaju zadatak da odrede ko sme da zna detalje o transportu).
I Jubanka angažuje ljude iz privatnih firmi, ali samo za poslove portira, dok transporte novca obezbeđuju stalno zaposleni. Prema rečima Nevene Maričić, organizovanje strukture obezbeđenja je interno rešenje same banke, a uslov za angažovanje na takvom poslu je srednja stručna sprema, iskustvo u sličnim delatnostima i "čist" kriminalni dosije, dok se tokom rada obavljaju konstantni psihofizički pregledi, provere i trenažna obuka. Prilikom transporta većih količina novca, ne menjaju se ustaljene bezbednosne mere, a radnici koji učestvuju u transportu ne znaju koliki je iznos koji prenose: "Svaka tura za njih je kao da prenose najveći mogući iznos." Razlike nema ni kad je u pitanju transport novca u inostranstvo – u tim slučajevima angažovan je samo veći broj službi unutar same banke, a i u bankama van zemlje. Nevena Maričić još napominje da transport novca u inostranstvo nije nešto s čim se banka susreće tek u poslednje vreme – prema njenim rečima, "to je rađeno svih ovih godina".
U svakom slučaju, u transportu preko četiri miliona maraka s početka ove priče neki segment kakvog-takvog obezbeđenja je omanuo. Nije poznato ni koji ni kako, ali je činjenica da novca koji je trebalo da bude prenet u Makedoniju i koji je bio je namenjen "dotacijama računa Jubanke u inostranim bankama preko kojih se obavlja platni promet sa inostranstvom i plaća po nalozima komintenata" trenutno nema. Od MUP-a se očekuje da saopšti nešto konkretno, od nadležnih organa da malo ispitaju putešestvija miliona maraka iz srbijanskih banaka, ali je iluzorno očekivati da bilo ko progovori o nečijoj ličnoj odgovornosti.
Tamara Skroza
