Otvaranje izložbe
Prvi
signal najčešće je opipljiv. Pozivnica
vas sačekuje u poštanskom sandučetu. Čitajući krupna slova sa ogoljene lakirane ili kovertirane
pošiljke, obaveštavate se o prilici, mestu i času.
Šta se u tom trenutku može raspoznati: ravnodušnost, uznemirenost ili
ponos što pripadate izabranim za nastupajuću
počast? Različito
od najave oglasa u novinama, pozivnica za
otvaranje izložbe je
mamac društvene obaveze. Na osnovu nje očekuje
se aktiviranje drugog signala, što
podrazumeva utrošak vlastitog vremena za dotičnu, navedenu stranku, skup nekoliko stranaka ili,
pak, neobičnu pojavu. Izložba je priredba sa rutinskim redosledom
senzacija i njen zakazani početak
izvesno ima sopstvena
pravila.
Iz primene francuske reči vernisaž (vernisagge)
koja nas upućuje na lakiranje, zapravo
premazivanje firnajzom, otvara se i drukčije
značenje – dan uoči
otvaranja izložbe. Ranija mogućnost da se eksponati vide pre javnog otvaranja postavke, napuštena je i
pretvorena u zakazano vreme za posetu, najčešće u niz večernjih
trenutaka kada netom pristigli pripadate
kratkotrajnom kolektivu posetilaca.
Od sredine prošlog veka,
upravo iz francuskih umetničkih priredbi i javnih salona taj "lakovani čas"
prilaska izloženoj, najčešće, umetnosti, ali i čemu god namereno
pokazanom, početno je obeležje
uživalačkih posmatranja javne
priredbe. Trenuci rezervisani za takvu ličnu 'premazanost'
pred skupom po pravilu su duži od
premijera i predstava i pokatkad,
u zavisnosti od društvenog značaja
imena i manifestacije, iziskuje i svojevrsnu "umontiranost" – što je, najčešće za dame, i ishod raznolikih doterivačkih
uživalačkih tretmana.
Izloženi predmeti, dostignuća i u savremenoj umetnosti učestalo izložene
situacije na otvaranjima su u
opoziciji
zarad pritiska mnogih uživalačkih ličnih produkcija. Prilika svake važnije zakazane svečanosti je i sajam nadmenog gurkanja, stiskajuća, ukuvavajuća
akumulacija pritiskanja vazduha – nikotinijada pokatkad garnirana koktelima alkoholnih isparenja. Otvaranja izložbi protiču
tako u razlikama od lokacije i geografskih mesta. Javni moral – taj opominjuće
zloupotrebljavani pojam u osvitu demokratskih
otvaranja izložbi – famoznih pariskih salona umetnosti, u dugačkim izložbenim šetalištima, obezbedio
je repertoar u okrilju evropejske graðanske učtivosti
i uživanja u zavirivanju. Tako su po dugačkim
izložbenim holovima sudelovali raznovrsni rekviziti – otmeni štapovi,
krinoline, halb-cilindri ili prevratne epizode s famoznim ispuštenim rukavicama.
Uz kurtoazne otpozdrave ili uz
pripaljivanje lule, započinjali
su, kao i danas, razgovori brzometnog udaljavanja od datog okruženja.
Naravno, na likovnim izložbama, iščuðavanja nad najsitnijim česticama razloženih boja na platnima bila su predigra za trgovačka
i politička tumbanja, prognoze, očekivanja
i zgražavanja. Otvaranja iz davnih
demokratskih prošlosti
nakrcala su obilje šokantnih i skandaloznih eksponata. Kupci izloženog
ili kolekcionari umetnosti, susrećući se, borili su se za prestiž, pa čak
i kada su aukcijski poslovi pristizali u obaranju cena za trećerazredne ili falsifikovane predstave scena, poput
posmatranja kupanja starozavetne Suzane koju motri nekoliko staraca, svedočeći i o pritajenoj želji
konzumenata ili iz današnje vizure feministički trijumf, Salomin
ples pred odsečenom glavom Jovana Krstitelja.
Oblici postavljenih skulptura
– od mitoloških božanstava do afrikanskih čudovišnih
demona ili nekih drugih instalacionih materijala – u trenu otvaranja
dejstvovali su sasvim pogrešno. Dečja
razdraganost ili laktaško razmahivanje,
te gardovi ustuknutosti i pokreti unazad, rezultovali su sitnim skandalima obaranja postamenata, lomljave
i definitivne demontaže
zamišljenih eksponata. Lokalna južnoslovenska hronika otvaranja izložbi nude feljton odlika gde
izložba jednako stvar za narodne
domove kulture ima
zasebna pravila.
Uživaoci takvih otvaranja znali su za ugostiteljsku korist – postavka
narodne radinosti i lokalnih iskrenih želja je zanemarivana: izložba je
bila i nastup za lokalne ili gostujuće dominantne rukovodioce, i vladare regionalnih pripadnosti, i
izabrane garniture mesnih
načelništava, zaslužnih prvoboraca, trećepozivaca i rođaka.
Plakete i medalje dopunjavane su pravim gastronomskim praznicima gde se
ritualno izjedanje uspinjalo u zemljotresne trenutke. Likovne i
kolekcionarske sekcije sakupljača zapušača
i prostirki sa likom i figurom, ili izložbenih sajmova sa značkama, ubrajali
su se u
najmasovnija otvaranja izložbi. S druge strane,
rekonstruisani ambijenti nudili su draž
javnog dodira. Za spomen-sobe sa izloženim tapijama
na čast i moć, šinjelima,
revolverima i ordenjem, vernisaži su upriličeni
najčešće u prepodnevnim, matine časovima, kada su prinudni kolektivni dolasci
zaposlenih ili naraštaja u školovanju
osiguravali nekritičnost zdušnih
oduševljenja.
Otvaranja i danas ne omogućuju samo dugometražne satiruće
pozdravne govore i mini,
slet priredbe. Prehrambene prilike su čest
razlog gde su uživanje i iskušenje tesno spojeni. Po dolasku pojedinih zvanica, počinje vijugava potraga za
koktel ponudom u zamenu obilnih večeravanja
i potpomaganje pri vetrenju flaša votke i domaćih
prepečenica, pokatkad rasporeðenih
u gajbama za pivo. Prizori ekscesa i prestiža otpočinju gotovo odmah, jer došavše (ponekad je
nejasno i ko-zna-odakle sišavše) zvanice i samozvanice otvaranja dokrajčuju povod skupa. Iz
prikrajka se može sačuvati
obraz ne učešća u tuðim društveno-umetničko značajnim
i plasiranim razlozima i potrebama,
pogotovo prema drskoj nezi brzih i programski prepredenih sudelovanja u
mnogostrukosti svedozvoljenog savremene umetnosti. Duša nekog takvog,
veštog posetioca otvaranja ostaje u pribranosti vlastitog ne remećenja, jer se, uz razgovor, okretanja, sačekivanja i govorkanja, uspe ponekad nešto zaista
važno, a za izlagača strašno: da se od eksponata zaista ne vidi – ništa.
Nikola Šuica
