Iza kulisa Utopije
Sergej Dovlatov "Naši" (s ruskog
prevela Radmila Mečanin; "Filip Višnjić", Beograd, 2000)
"Svet je
nakazan, a ljudi su tužni."
Ova
"uzgredna" konstatacija Sergeja Dovlatova (1941-1990), koju i
Josif Brodski ističe kao moto u jednom svom eseju o ovom izuzetnom ruskom
piscu, zaista je svojevrstan leitmotiv vaskolikog njegovog dela; pa ipak, kod Dovlatova nema baš
ničega od "egzistencijalističkog" ili kakvog drugog programiranog
beznađa ili od celomudrenosti neke druge sorte; još manje ima pokušaja
da se od deprimirajućih rezultata vlastitog uvida u
ustrojstvo/rastrojstvo sveta napravi nekakva estetska doktrina ili,
nedajbože, filozofski sistem. Dovlatov, naprotiv, unapred odustaje od
iluzije o celovitoj slici sveta, razlamajući je na krhotine i lično-porodične
mikrohaose (što znači da ni Čehov
nije preterano daleko odande...); njegovu prozu odlikuje gorki lirizam prožet
najfinijim humorom, ponekad strašno opakim, kao u briljantnom Solu
na Andervudu, čiji fragmenti su pre nekoliko godina rasuti po ovdašnjoj
periodici (hoće li ih neko napokon sakupiti?).
Nakon romana Filijala,
Kofer i Strankinja, knjiga Naši
je četvrto Dovlatovljevo delo koje se "ucelo" pojavljuje u
srpskom prevodu (u međuvremenu je objavljen i sjajan roman-esej
Aleksandra Genisa Dovlatov i okolina).
Ovo delo, nastalo nekoliko godina nakon što se pisac krajem sedamdesetih
otisnuo – ili je bio otisnut
– u emigraciju, svojevrsna je galerija
porodičnih portreta; Dovlatov svako od tuce poglavlja u knjizi posvećuje
jednoj od sebi najbližih osoba – od roditelja i dedova do ujaka, tetaka
i teča, stričeva i braće od tetke, do žene, kćeri, pa bogami i domaćeg
pseta... Zamenivši tako linearnu narativnu strukturu – usitnivši
je, kao kad razmenite stotku za deset desetica – naizgled
samodostatnim celinama koje pravu funkciju dobijaju ipak tek kada se
spoje, Dovlatov nesumnjivo pravi dobru
investiciju: ovakav izabrani postupak omogućava mu da se do kraja
razmaše demonstrirajući svoju neuporedivu sposobnost portretiranja, bez
straha da će time opteretiti osnovni tok priče – jer, upravo su ovi
portretni medaljoni postali taj "osnovni tok"!
Nije baš slučajno što ova knjiga nastaje u prvim
godinama piščeve nevoljne emigracije u Americi: Dovlatov kao da pokušava
da nekako odredi i "sistematizuje" ceo svoj dotadašnji život,
a sve to kroz krokije o ljudima iz svog okruženja, nesumnjivo svestan da
iza tih krokija – koliko god oni bili beskonačno udaljeni od "solženjicinovskih"
poučitelnih namera – izviruje
nakazna njuška jednog Sistema, jedne čak "sovjetske
civilizacije", toliko totalizujuće
u svojim pretenzijama i brutalne u svojim metodima da se njen neposredni
uticaj na živote i sudbine i "najneznatnijih" njenih podanika
ne može ignorisati ili izbeći. Ne može se, u raljama "sovjetske
civilizacije", graditi nekakva spora, potmula, u psihološkom smislu
koliko i u istorijskom, "prirodna" i "logična" priča
o nekakvim budenbrokovima: u
njoj nema dugačkih, tromih i, nekako, oblih
(i)storija Uspona i Pada: samo različite forme Pada, od kojih neke, u
izvitoperenom sistemu vrednosti, mogu da poprime varljivu formu Uspona...
Ovde Sudbina – najčešće u liku kagebeovaca – zaista kuca na vrata
kao kod Betovena, njeni su rezovi iznenadni i kobni, a u
"nadrealnosti" njenih hirova ima nečeg nesumnjivo umetničkog,
teatralnog. Osim što mrtvaci ne ustaju na kraju predstave, otresajući
prašinu sa svojih kostima... Pri svemu ovome, pleni Dovlatovljeva lišenost
bilo kakvih pretenzija da čitaocu "objasni" kako je, eto,
"strašno" živeti pod totalitarnom vlašću;
"subverzivnost" njegove proze, ono zbog čega ga u domovini nisu
objavljivali, da bi ga na kraju i isterali iz zemlje, upravo je u njenoj
(majstorskoj) "prostodušnosti": njegov je nedoktrinarni
realizam "opasan" upravo zato što je tako prirodan,
što se "iza njega" ne krije nikakav izvantekstualni
"projekat" koji se može nekako difamirati... Ovo je uopšte
karakteristično za manje-više sve bitne pisce "trećeg talasa"
ruske podzemne i emigrantske književnosti: oni su u potpunosti deca sovjetske civilizacije, ali lišena – valjda baš zato –
svih iluzija i tragova onog zinovjevljevskog "poleta naše
mladosti": Utopija je potrošena, a oni životare i pišu o mučnoj
svakodnevici iza njenih vašarskih kulisa. Čini se kao da Rusi, kroz
vekove, sve menjaju da bi sve ostalo isto: da ruska književnost (za)uvek
bude toliko zastrašujuće bolja od ruskih života.
Teofil Pančić
