Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

Izbori 2000
Pazar i veresija

Mada je Zoran Đinđić tvrdio da u DOS-u nema sporova oko podele resora u budućoj Vladi Srbije, u javnosti se širilo pitanje: "Da li je venčanje još u toku, ili je već počeo razvod braka?"

Sondaže javnog mnjenja, rezultati dvoboja političara, ankete i procene – sve to nekako ukazuje da će se građani Srbije 23. septembra konačno, sa deset godina zakašnjenja, upustiti u tranziciju. Kad vlada, koja će biti izabrana na tim vanrednim izborima, bude inaugurisana isteći će četrdeset godina od onog 20. januara 1961. kada je Džon F. Kenedi izgovorio čuvenu rečenicu, ovde možda korisnu: "Dragi moji Amerikanci, ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, već pitajte sebe šta možete učiniti za svoju zemlju."

Pitanje je može li se ovde to izgovoriti. Na plate iz budžeta čeka oko 1.500.000 penzionera i još 400.000 različitih državnih nameštenika. Oko 300.000 do 350.000 zaposlenih mesečno uopšte ne primi platu. Posao traži oko 800.000 ljudi. Železnica, elektroprivreda i drugi veliki sistemi prilično su ruinirani. Potrošnja struje u Srbiji i dalje prelazi mogućnosti proizvodnje i uvoza na osnovu ugovora, tako da Elektroprivreda Srbije neovlašćeno preuzima više miliona kilovatsati struje iz okolnih sistema. Preti zima.

Ta teška situacija nije pokolebala javno mnjenje, koje pojačava podršku pobedniku sa septembarskih izbora. Jedna partija, članica DOS-a, čak je javno deklarisala da će raditi na tome da se smanji na razumnu meru preterano veliki rejting nosioca DOS-ove izborne liste Vojislava Koštunice.

Ne bi trebalo da oko toga mnogo brinu; podršku je lakše izgubiti nego je steći.

Posle pada Berlinskog zida novembra 1989. i višestranačkih izbora koji su brzo sledili u desetak istočnoevropskih zemalja, komunističke partije gube a na vlast dolaze nadmoćni, trijumfalni masovni demokratski pokreti, kao "Solidarnošć" u Poljskoj i Građanski forum u Čehoslovačkoj, Sajudis u Litvaniji – ali brzo i gube. Leh Valensa u Poljskoj 1989. pobeđuje, uzimajući gotovo sve, ali i relativno brzo, već 2000, gubi do poniženja. Satisfakcija je u tome što je Poljska daleko odmakla u reformi svoje države. Da li će političke snage koje su u Srbiji izašle na scenu umeti da izbegnu takvu sudbinu?

Jedan ovdašnji primer je opipljiviji, mada je potpuno drugačiji. Paradoks oktobarskog raspleta u Srbiji je u tome što je, spolja gledano, najdublja kriza zahvatila SPO, partiju koja je na izborima i na ulicama bila na čelu opozicionih juriša od 1990. do 1997. Teško bi se moglo reći da je ta partija tako platila kratak boravak tri ministra SPO-a u saveznoj vladi u ratnoj 1999; nešto više odgovora je u načinu vladavine u gradovima, još više u nerazumljivoj kolebljivosti u leto 2000. Vuk Drašković, uz prebacivanje DOS-u da ne čini ništa na demontaži Miloševićevog sistema, sada "dodaje gas", bez mnogo izgleda: "nada se" da su njegovi birači svesni da "jedno jednoumlje ne sme da bude zamenjeno drugim", šalje apel glasačima SPO-a da ovoga puta glasaju za program svoje stanke, a da ne da iznevere deset godina svog života, borbe, žrtava.

U mnogim slučajevima na istoku, bivše komunističke partije, odnosno njihova reformistička krila, relativno brzo su počele da kapitalizuju pridev "socijalistička" u svojim novim nazivima (u Albaniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, gde Front nacionalnog spasa postaje partija socijalne demokratije, u Litvaniji, gde bivša komunistička partija postaje demokratska laburistička i u sledećem turnusu uspeva da najuri Sajudis sa vlasti)...

SPS, koji bi mogao da bude neka vrsta populistički modifikovane partije starog tipa, nije se posle oktobarskog šoka rascepila, ali ne treba očekivati da sada priredi iznenađenje. Ona zapada u postizborno rasulo, gubi vlast i glasače pošto je njen srednji funkcionerski sloj predmet prozivki i istraga. Predsednik SPS-a Slobodan Milošević sad već u penzionerski dugom intervjuu za TV "Palma", u utorak 12. decembra, ponavlja da je za SPS dobro da jedno vreme bude opozicija, da broj onih koji su napustili SPS nije tako veliki kako su drugi očekivali. Bivši predsednik države u tom intervjuu dvanaest godina svoje vladavine uglavnom opisuje kao borbu protiv zavera velikih, a pri pomenu optužnica protiv njega tvrdi da on lično nema sebi šta da prebaci i da mirno spava, žali se da je njegova porodica satanizovana zbog njega i ganuto kaže da je krivica njegovog sina Marka samo u tome što je njegov sin. Kao i svaki svrgnuti vladar proriče propast naslednika. Socijalisti se, kao i njihov šef, varirajući prigovore zbog poskupljenja i zbog pada proizvodnje, obrušavaju na DOS pre nego što je ova grupacija uopšte preuzela komad vlasti. Socijalistički funkcioneri pragmatično prilagođavaju svoju levičarsku retoriku zalažući se za ostanak socijalnog paketa (besplatno školovanje, sigurnost penzija, sigurnost radnih mesta, besplatno lečenje), ali izbegavaju da priznaju da su materijalnu osnovu i fondove za ostvarivanje tih prava u velikoj meri devastirali. Socijalisti, sve u svemu, pokazuju da nisu "u šansi" da preokrenu tok utakmice, kao što nisu ni radikali.

Dosovci uglavnom pred nosom kritičara mašu papirima koji govore o starim (julovskim, socijalističkim, ponekad radikalskim) malverzacijama, o iznošenju novca u inostranstvo, manjkovima, zloupotrebama, dugovima, skandalima i novim blokadama. Zoran Šami, na jedan takav izlet u Skupštini Jugoslavije, prosto se obrecnuo na socijalističke poslanike: "Pokušavamo s vama da normalno razgovaramo, ali s vama, izgleda, ne vredi normalno razgovarati..."

Izvesno je, dakle, da bi 23. decembar mogao biti najavljena izborna "overa" već iskazane narodne volje, pošto je malo verovatno da bi se biračko telo moglo tako brzo razočarati da u decembru promeni odluku. Ne bi, međutim, valjalo ako bi posle tog dana zavladalo uverenje da je sve gotovo, jer tada, zapravo, sve tek počinje. Ne samo zbog toga što bi biračko telo brzo moglo da se zasiti pričama o reformi i okrene se "izvesnosti siromaštva", već što bi produžetak duboke socijalne krize razorio same osnove društva.

BEZ ČAROBNOG ŠTAPIĆA: Zoran Đinđić, dobivši saglasnost lidera DOS-a oko sastava vlade, najavljuje da će DOS u predizbornoj kampanji najpre objašnjavati stanje u kojem se zemlja nalazi, pošto "mnogo ljudi veruje da situacija može biti poboljšana čarobnim štapićem".

S druge strane, Đinđić pokušava da razveje strah od šok terapije, ponavljajući da će prioritet Vlade Srbije, ukoliko DOS pobedi na izborima 23. decembra, biti i pomoć najugroženijim slojevima društva. On je, slikajući sebe kao personalizaciju brzih promena, ipak rekao da šok terapija koju predlaže MMF ne dolazi u obzir u našoj privredi, "jer je ona već u šoku". Đinđić, međutim, dodaje da je SRJ spremna da prihvati osnovne stavove MMF-a, a to je da se ne štampa novac, da se daju samo zdravi krediti, da se prihvati pomoć stručnjaka te finansijske institucije i da se suzbije korupcija.

Đinđić zapravo nagoveštava da će odatle početi borba za novi privredni i pravni ambijent, da će vlada početi borbu protiv korupcije u samoj vlasti i da će Srbija posle izbora 23. decembra dobiti "najtransparentniju vlast koju je ikada imala". Nagoveštava se da bi u vladi poslove vezane za tu oblast mogao da vodi general Vuk Obradović. Najavljuje se uz to da bi, pored pooštravanja unutrašnje kontrole činovnika i transparentnosti, mogla biti uvedena i institucija nalik ombudsmanu, koju nazivaju "narodni advokat". Da se misli ozbiljno očito treba da nagovesti pokretanje krivičnog postupka protiv bivšeg direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa, a kako izgleda i protiv funkionera SPS-a Uroša Šuvakovića zbog zloupotrebe službenog položaja, kao i protiv članova Savezne izborne komisije i članova izbornih komisija u Prokuplju i Vranju zbog izbornih manipulacija.

Zoran Đinđić je stavio do znanja da u DOS-u postoje razlike u "procenama oko brzine dolaska do glavnog cilja", a to je potpuni diskontinuitet s prethodnim režimom, da bi se kao budući mandatar prilično olako obavezao: "Nema sumnje da će republička vlada brzo i efikasno počistiti delove Miloševićevog sistema."

Mada je Đinđić tvrdio da u DOS-u nema sporova oko podele resora u budućoj Vladi Srbije, u javnosti se širilo nešto nalik pitanju: "Da li je venčanje još u toku, ili je već počeo razvod braka?" Drama ipak nije bila tako velika oko tog ražnja za zeca koji je još u šumi.

TIM: U slučaju pobede DOS-a, jedan od potpredsednika te buduće vlade Srbije mogao bi biti sada operativno veoma angažovani Nebojša Čović (potpredsednik za finansije i ekonomiju, zapravo za privredu u širem smislu, o čemu još malo razmišlja); potpredsednik za državna pitanja – Dušan Mihajlović; potpredsednik za opštu bezbednost i suzbijanje korupcije i kriminala – Vuk Obradović. Za potpredsednika za pravni sistem predviđen je Vladan Batić, koji o tome još razmišlja. Mesto potpredsednika predloženo je i Momčilu Perišiću, koji je pominjan i kao kandidat za ministra policije, ali je sporazumom Đinđić – Koštunica uređeno da to mesto ne pripadne ni profesionalnom policajcu ni profesionalnom političaru, i u trenutku kada nastaje ovaj tekst špekuliše se o donedavna potpuno neverovatnoj mogućnosti da bi na to mesto mogao da dođe Gradimir Nalić, advokat koji se bavi ljudskim pravima. Za ministra za finansije i ekonomiju predložen je Božidar Đelić, naš stručnjak koji se bavio tranzicijom u Poljskoj i Rusiji, koji nekako izaziva najveće interesovanje javnosti (vidi tekst); za razvoj privrede Dragan Domazet, za ministra saobraćaja Dragoslav Grujić, za ministra poljoprivrede Dragan Veselinov. Potpredsednik za kulturu i društvene delatnosti bio bi Žarko Korać.

Ta vlada će možda držati na okupu lidere DOS-a pred dinamično postavljenim zadatkom. Da li je to dovoljno za početak? I pored srećnog razvoja prilika u poslednja dva-tri meseca, ne bi se reklo da je iz našeg političkog mentaliteta iščezla opasna crta koja se hrani dramatikom malih razlika. Svi su požurili da od gotovog prave veresiju i da skiciraju kako se može razgraditi jedva upakovana pobednička koalicija. Kao da se svi žure da se raziđu. Jedni bi izdvajali nacionalni blok, drugi bi pravili blok čistunskih boraca za lustraciju, treći bi u internacionalu; Velja Ilić bi da bude predsednik, general Perišić bi da služi narodu. Na istoku je posle pada Berlinskog zida nastalo oko 500 partija: Poljska ima više od sto registrovanih partija, Rumunija 80, Bugarska više od 50... Mnoge od tih partija imaju u svom nazivu reč "demokratija" – narodne demokrate, rumunske demokrate, socijalne demokrate, slobodne demokrate, hrišćanske demokrate, liberalne demokrate, ustavne demokrate. Mada je naše mnoštvo nastalo pre "5. oktobra" (naš "berlinski zid"), sa preko 180 partija (sad je formirano desetak novih), mi predstavljamo ekstremnu ilustraciju te pojave. I kod nas se u nazivima partija često upotrebljava pridev demokratski (DS, DSS, DHS, RDSV), i skoro sa istom učestalošću "socijaldemokratski", kao što se u retorici upotrebljava reč "nacionalni", a sada konjunkturno i "građanski". Samo u DOS-u, tri partije (DU, SD, LSV) nose pridev "socijaldemokratska", van DOS-a se javljaju još dve nove – jedna sa demokratsko-socijalističkim, a druga sa socijaldemokratskim predznakom... A pred njima svima je zapravo jedan tipično "naprednjački" zadatak.

Trebalo bi da prođe vreme i da se izmere dela, a ne samo reči, da bi se videlo ko je zapravo demokrata, ko liberal, ko reformista, ko nacionalni demokrata, a ko socijaldemokrata i, što nije uopšte nevažno, kako će biračka ćud to da razume. Kad se već prihvataju javnog posla, favoriti jeseni 2000 (partije DOS-a) morali bi dakle da se obuzdaju i jače se koncentrišu na to da u relativno kratkom vremenu za državu i privredu učine što učiniti moraju.

Milan Milošević

Stara vaga

Republička izborna komisija je do ponedeljka 11. decembra potvrdila liste Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, Socijalističke partije Srbije, Demokratske opozicije Srbije, Stranke srpskog jedinstva, Demokratske socijalističke partije Milorada Vučelića, Srpske socijaldemokratske partije Zorana Lilića i Jugoslovenske levice.

Koalicija komunističkih partija "Korak", koja nije otklonila nedostatke zbog čega nije verifikovana njena lista, najavila je žalbu Vrhovnom sudu. Vodeća partija u ovom bloku odbijenih je NKPJ Branka Kitanovića, koja je 1997. sakupila 16.222 glasa. I pored radikalne promene u javnom mnjenju, nalazimo da je korisno potsetiti glasače na njihova lutanja, gubitnike na šanse koje su prokockali, a nove miljenike javnosti na varljivost javne podrške i na šanse koje tek sad mogu da prokockaju.

Demokratska opozicija Srbije je na izborima za Veće građana 24. septembra 2000. osvojila 2.040.646 glasova; a na izborima za Veće republika 2.092.799 glasova. Vojislav Koštunica, predsednički kandidat DOS-a (DS, DSS, SD, GSS, DHSS, NS, PDS, LSV, RDSV, KV, SVM, DA, DC, ND, SDU, SDA, Liga za Šumadiju, Srpski pokret otpora – Demokratski pokret), osvojio je 2.470.304 glasova. Sondaže javnog mnjenja nagoveštavaju rast uticaja ove koalicije.

Socijalistička partija Srbije je na prošlim izborima nastupala u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom pa je na izborima za Veće građana 24. septembra 2000. osvojila 1.532.841 glas, a na izborima za Veće republika 1.479.583 glasa; Slobodan Milošević, kao kandidat SPS-a, JUL-a, SNP-a CG, osvojio je 1.826.799 glasova ("srpski" rezultat je manji za nekih stotinak hiljada glasova). SPS je na saveznim parlamentarnim izborima ostvario rezultat za oko 150.000 glasova bolji nego na prethodnim republičkim izborima 1997. Sondaže javnog mnjenja nagoveštavaju osipanje biračkog tela SPS-a koje se zadržava na oko milion – što je 2-3 puta manje od rezultata SPS-a s parlamentarnih izbora 1990. godine od 2.305.974 glasova, ili onog sa predsedničkih 1990. od 3.285.799 glasova.

Srpska radikalna stranka je na izborima za Veće građana 24. septembra 2000. osvojila 406.196 glasova; na izborima za Veće republika 472.820 glasova, a njen predsednički kandidat Tomislav Nikolić 289.013 glasa. To je prilično daleko od nekadašnjih izbornih rezultata SRS-a koji su se kretali između 1.116.933 na saveznim majskim izborima 1992. godine, 595.467 iz '93. godine i Šešeljevih 1.162.216 glasova na predsedničkim izborima 1997. godine. Sondaže javnog mnjenja ne nagoveštavaju rast broja radikalskih glasova.

Srpski pokret obnove je na izborima za Veće republika 24. septembra osvojio 281.153 glasa, a predsednički kandidat ove stranke Vojislav Mihailović 145.019 glasova. Na prethodnim republičkim izborima 1997. Vuk Drašković, predsednički kandidat SPO-a, u prvom krugu je imao 852.808 glasova, što je bio izborni rezultat ove stranke iz 1990. Istraživači javnog mnjenja su veoma skeptični u pogledu izbornih šansi SPO-a u decembru 2000.

Stranka srpskog jedinstva učestvovala je pod svojim imenom na republičkim izborima 1993. godine, kada je osvojila 70.291 rasuti glas, a 1997. godine za SSJ je palo 5590 glasova. Inače, 1992. godine lista pod nazivom "Grupa građana Željko Ražnatović Arkan" osvojila je 17.352 glasa i pet poslanika. SSJ se ne uočava u anketama javnog mnjenja.

Srpska socijaldemokratska partija (Zorana Lilića) registrovana je 7. novembra 2000, i s obzirom na to da dosad nije učestvovala na izborima teško je izmeriti njenu izbornu snagu. Na prethodnim predsedničkim izborima u Srbiji predsednik ove stranke Zoran Lilić, kao kandidat SPS-a, JUL-a i ND-a, u prvom krugu imao je 1.691.354 glasa. Sondaže javnog mnjenja ne registruju SSP, ali registruju da o lideru te novoformirane stranke postoji povoljnije mišljenje od onoga koje se odnosi na lidera SPS-a, iz čijih se redova očekuje eventualni prelet glasača.

Demokratska socijalistička partija Milorada Vučelića je novoosnovana partija (sredina novembra 2000), pa nema merljiv izborni rezultat. Na izborima 1997. Vučelić je bio nosilac liste "SPS-JUL-ND – Slobodan Milošević" za izbornu jedinicu Sombor, u kojoj je izborio pobedu predsedničkog kandidata SPS-a na ponovljenim izborima Milana Milutinovića (oko 43.000 glasova), ali je parlamentarna lista s Vučelićem na čelu u samoj opštini Sombor bila slabija od radikalske i osvojila je 13.079 glasova (29,6 odsto) od ukupno izašlih 44.206 glasača. Sondaže javnog mnjenja ne primećuju ovu partiju, kao i u slučaju partije Zorana Lilića, ali je Vučelić u medijima i političkoj javnosti više osporavan od Lilića, pre svega zbog uloge koju je igrao kao direktor RTS-a 1992.

Jugoslovenska levica je nastupala u koaliciji sa SPS-om i ND-om 1993. i 1997, pa je teško uopšte utvrditi kakav je dosadašnji izborni saldo JUL-a. Prema zaključku Vladimira Goatija, baziranom na istraživanjima javnog mnjenja, SPS je imao 13,3 puta veći uticaj u biračkom telu nego JUL, ali je 1997. dobio samo 4,3 puta više poslaničkih mandata. JUL je jedina partija u trci kojoj druge partije (kao DA) prete tužbom radi raspuštanja.