Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

Nova vlast zatekla je na planu telekomunikacija haos stvoren namerno, iz političkih razloga, da bi se u njemu lakše lovilo u mutnom, pre svega na planu radiodifuzije. Ali, ni ostali oblici telekomunikacija nisu bolje prošli: telefonija nam je ili beznadežno zastarela ili u haotičnom stanju; regulativa je protivrečna, a zakašnjenje za Evropom i susedima sve veže  

Prva stvar u koju su se svi razumevali bez ostataka bio je, naravno, fudbal. Onda je, pre desetak godina, i to uglavnom na ovim grbavim balkanskim prostorima, to postala politika. Jedna savremena složena grana ljudskog delanja – telekomunikacije – postaje kod nas treća stvar u koju se svi razumeju. Ovo se odnosi pre svega na radiodifuziju, a odnedavno (od pojave mobilne telefonije i interneta) i na druge vidove telekomunikacija. Danas će vam svaka klinka koja drži do sebe i radi za lokalni radio, ali i svaki potpredsednik lokalnog ogranka ove ili one političke partije sa autoritetom, govoriti o "slobodi elektronskih medija" i o "dobijanju frekvencija". Portparoli ne mogu ni postati to ako svoje početne nastupe ne začine "medijima", "frekvencijama" "evropskim pristupom" i sl.

Da su telekomunikacije hit pokazuje i činjenica da su prethodni i sadašnji ministri ovog resora Ivan Marković i Boris Tadić (inače gimnazijski školski drugovi) visoki partijski funcioneri i – portparoli. Onaj prethodni sekretar Direkcije JUL-a, ovaj sadašnji potpredsednik Demokratske stranke. Rečju, partija koja drži do sebe (čitaj: vlasti) ne propušta da resor telekomunikacija zadrži za sebe. Pa neće valjda neki stručnjaci, neka "neutralna tehnokratija" (izraz je iz savremene političke teorije) da vodi ovakav resor...

Osnovni pojmovi

Najosnovniji pojam, telekomunikacije, definisan je kao "svaki prenos, emisija ili prijem znakova, signala, pismena, slika i zvukova ili obaveštenja bilo koje prirode preko žičnih, radijskih, optičkih ili drugih elektromagnetnih sistema". Primeri pomažu razjašnjenjima eventualnih nedoumica: tako radar spada u telekomunikacije, dok sonar (koristi zvuk direktno, ne preko EM sistema) nije sredstvo telekomunikacija. Laserske komunikacije spadaju u telekomunikacije ("optički sistemi"), dok "prašumski telegraf" – tam-tam – to nije.

U definiciji uočavamo dva osnovna "oslonca":
- bitna su sva tri dela prenosa: emisija, prijem i sam prenos;
- samo sistemi koji koriste EM talase jesu telekomunikacioni sistemi.  

Jezička konfuzija

Iz nekih razloga, kod nas se uvrežio termin "veza", sasvim pogrešno primenjen kao sinonim za telekomunikacije. Izrazu "veza" odgovara termin "komunikcija", dok bi se za telekomunikacije moglo reći, kao što kažu braća Rusi, "elektroveze". Ova jezička konfuzija stvara dalje i dublje zabune. Tako u čl. 77 Ustava SRJ (poznatog kao "žabljački ustav") stoji da "Savezna Republika Jugoslavija, preko svojih organa, utvrđuje politiku, donosi i izvršava savezne zakone, druge propise i opšte akte, obezbeđuje ustavno-sudsku i sudsku zaštitu u oblastima, odnosno pitanjima... tehničko-tehnoloških sistema i sistema veza". To što piše u Ustavu nije bilo smetnja da se osnuje "Savezno ministarstvo telekomunikacija" a ne veza, pa se u medijima ono još naziva pogrešno ... za telekomunikacije". Ranije se time bavila Savezna uprava za radio-veze, u sastavu Saveznog sekretarijata za saobraćaj i veze, koje još postoji, mada se ne zna šta sada znače "veze". Dok se još znao neki red u ovoj sferi, postojao je Savezni zakon o osnovima sistema veza. Republika Srbija, pak, ima "Republičko ministarstvo za saobraćaj i veze", u kome opet nije jasno šta "veze" znače jer su telekomunikacije stvar savezne države. Stvar je – naravno – upropastio "veliki deregulator" (kako je Slobodana Miloševića nazvao Srđa Popović, advokat), kada je 1990. uzurpirao niz saveznih ovlašćenja za svoju državu Srbiju...

Podela i biznis

Telekomunikacije omogućavaju i telefoniranje i gledanje filmova na TV i vođenje aviona i elektronski transfer novca, ali i dispečing taksi prevoznika, upotrebu interneta i korišćenje CB radio-stanica, mobilnih telefona, pejdžera i sličnih uređaja. Danas se u svetu telekomunikacije smatraju jednom od najpropulzivnijih ekonomskih grana, posebno od kada je došlo do "srećnog braka" između kompjutera i telekomunikacija. Ne samo što su telekomunikacije najprofitabilnija grana i beleže dosad neviđene stope rasta nego su u celom svetu shvaćene kao vektor i preduslov svakog razvoja. Smatra se da je informacija apsolutna roba, najsavršeniji finalni proizvod; neki kažu da je tako od 1975. kada je glavni izvozni proizvod države NJujork postala informacija (pravni saveti), umesto tekstilne konfekcije. Uostalom, pitajte Bila Gejtsa iz "Microsofta"...

Detaljniji prikaz raznih grana telekomunikacija odveo bi nas predalako, te ovde ukazujemo samo na neke osnove. Prema vrsti prenosnog medija, telekomunikacije mogu biti žične, radijske i optičke, dok se prema karakteru signala koji se prenosi govori o analognim i – danas sve prisutnijim – digitalnim telekomunikacijama.

Privatno i javno

Telekomunikacije mogu biti javne – one koje su dostupne svakom građaninu i/ili organizaciji – i privatne, namenjene samo određenim korisnicima. U oblasti telekomunikacija formalno vlasništvo nema poseban značaj, već se pod privatnim smatra sve ono što nije – javno. Dakle, radio-stanice u taksiju mogu koristiti samo taksisti, pa su to "privatne telekomunikacije" (bez obzira na to da li je u pitanju "privatnik", gradski taksi kao javni prevoz ili udruženje). Isto tako službena veza JAT-ovih aviona sa svojom direkcijom ili radio-kontakti kontrole leta su "privatne telekomunikacije" – nema zakonskih mogućnosti da komšija Mika postavi antenu i primopredajnik i razgovara sa pilotom. Javne telekomunikacije su telefonija – mobilna i ona "obična", fiksna – jer svako može postati pretplatnik. Radio-difuzija, i zvučna ("radio") i televizijska ("upotreba ćorave kutije"), jeste takođe vrsta javnih telekomunikacija, pošto svako može kupiti prijemnik (bez posebne dozvole) i slušati odnosno gledati. Problem plaćanja ostavimo za neku drugu priliku.

Vremena ona

I gde smo mi sada u tom složenom svetu telekomunikacija?

U "ono vreme", kada je postojala SFR Jugoslavija, stanje telekomunikacija se moglo oceniti kao "relativno dobro". Javne telekomunikacije bile su manje razvijene od onih u jednoj Belgiji ili SR Nemačkoj, ali je stanje telefonije bilo kudikamo bolje nego u susednim zemljama "sovjetskog bloka". Ko je pokušao da posle čardaša i gulaša telefonira iz nekog budimpeštanskog hotela u Novi Sad zna kakve je muke imao. Iz Rumunije vam je bilo bolje da pošaljete goluba pismonošu, nego da se mučite pokušavajući da telefonirate.

U radiodifuziji je stanje bilo još bolje. Ne ulazeći ovde i sada u analize i ocenu sadržaja ("partijska" televizija odn. radio) i programa, možemo bez dvojbe reći da je, tehničko-tehnološki gledano, jugoslovenski radiodifuzni sistem bio vrlo dobar. Matične radio-televizijske kuće tada su se zvale po glavnim gradovima (a ne po nacijama i/ili državama), i bilo ih je devet – šest republičkih, dve pokrajinske i jedna "savezna" – Radio Jugoslavija. Njihovo moćno udruženje – Jugoslovenska radio-televizija (JRT) bila je jedna od najcenjenijih članica Evropske radiodifuzne unije (EBU). Moderna predajnička mreža je, uglavnom sa lepih i skupih objekata na planinskim vrhovima, pokrivala veći deo teritorije zemlje, a programi su bili dostupni velikom procentu stanovništva.

Aktuelna poređenja i muzejske zanimljivosti

Danas je u SR Jugoslaviji drugačije i – da li treba reći? – ne tako dobro, naravno posmatrajući relativno. Pođimo od fiksne, obične ili (pogrešno) "stabilne" telefonije. Iako smo prilikom pripreme ovog teksta konsultovali obimnu literaturu ("papirnu" i elektronsku) i razgovarali sa mnogo stručnjaka raznih profila, ipak nismo sasvim sigurni u brojke. Izvor "Vremena", koji je na značajnom naučno-rukovodećem položaju u jednoj od glavnih jugoslovenskih organizacija za telekomunikacije, kaže da je i sam, radeći na članku za prestižni američki stručni časopis, od pojedinih direkcija i odeljenja dobijao vrlo različite podatke. Podaci Međunarodnog saveza za telekomunikacije (ITU) govore o 2.017.000 "fiksnih telefonskih priključaka" (tzv. MTL – Main Telephone Lines) u 1995. godini. Nakon te godine statistički pregledi ITU-a nisu stizali u Jugoslaviju. Ovaj prekid koincidira sa osnivanjem Saveznog ministarstva telekomunikacija (osnovano početkom 1997, taman da ne naruči analize za 1996). Ili je neko mislio da se 300 švajcarskih franaka, koliko košta ova publikacija, može i drugačije iskoristiti. Važniji podatak od puke brojke je tzv. telekomunikacijska gustina – količnik iz broja MTL-a i ukupnog broja stanovnika i on iznosi 19,1 odsto. Poređenje sa zemljama sličnog broja stanovnika još ne daje razloga za uzbunu – ta je gustina u Mađarskoj tada bila 21,2 odsto, a u Hrvatskoj 27,5 odsto. Svako poređenje pak sa zapadnim zemljama ide na našu štetu – tele-gustina je u jednom, za evropske standarde nedovoljno razvijenom Portugalu 36,2 odsto.

Pet godina kasnije, stvari se menjaju – ali nedovoljno brzo. Krajem 1999. SR Jugoslavija ima telekomunikacionu gustinu od 23 odsto – podatak koji je sporan i zbog toga što se tada Kosovo ne nalazi u ingerenciji jugoslovenskih (čitaj: srbijanskih) telekomunikacijskih vlasti. No, interesantna su poređenja između Srbije (nismo mogli utvrditi da li sa ili bez telefona na Kosovu) i Crne Gore. Gustina telefona je u Srbiji 24,3 odsto, dok Crnogorci lakše telefoniraju – ova gustina kod njih dostiže 37 odsto. Zemlje sa kojima smo se mogli porediti otišle su dalje: Mađarska je postigla gustinu od 33,6 odsto, dok je Hrvatska još bolja sa 34,8 odsto. Onaj "zabačeni" Portugal je i dalje na začelju evropske liste, ali sa solidnih 41,3 odsto. To je, istina, još daleko od grčkih 52 odsto ili holandskih 59 odsto. Inače, najviše "telefona po duši" imaju građani tri evropske zemlje – Luksemburga, Švajcarske i Švedske, dok su Amerikanci tek četvrti.

Vratimo se još za trenutak na našu situaciju. Kao što znamo, statistika je tačan zbir netačnih podataka, da sad ne ponavljamo onu priču o kupusu i mesu koji čine sarmu. Telekomunikaciona gustina varira u Jugoslaviji od sasvim solidnih 37 linija na sto stanovnika do jedva prihvatljivih 4,4. Situaciju pogoršava lista čekanja: od 1995, kada je oko 210.000 Jugoslovena čekalo na uvođenje telefona, nije se mnogo promenilo jer je 1999. taj broj bio oko 191.000. Udeo uvođenja digitalne tehnologije – tzv. procenat digitalizacije – jeste važan faktor u oceni stanja i pouzdanosti telekomunikcione mreže. Taj je procenat za celu zemlju 48 odsto, dok je Srbija sa 47,1 odsto opet slabija od Crne Gore sa 60 odsto. Onih 52 odsto analogne mreže, međutim, toliko je zastarelo da je jedva upotrebljivo. U Beogradu ima telefonskih centrala koje bi "Siemens" voleo u muzeju i koje su poznate po tome što se minutima čeka na signal slobodne linije, a kvalitet veze je takav da kompjuterski modemi odbijaju da rade. Uostalom, pola beogradskih priključaka je i dalje na antičkom mehaničkom "crossbar" sistemu. Dešavaju se i ovakve stvari: čovek traži dve telefonske linije, plati ih i dobije ih da bi ustanovio kako je sam sebi dvojnik. U Republici Srpskoj su modernije digitalne centrale nego u Srbiji, a primećen je odliv stručnjaka za telefoniju ka toj sredini. Donedavno u Beogradu nije bilo telefonskih govornica, koje spadaju u elementarnu infrastrukturu, a donose i prihod. U jednom trenutku su nam Italijani uvalili govornice sa magnetskom karticom, valjda zato što su zastarele, a ostalo im je viška... Jedino kod nas uprava "Telekoma" uporno odbija da na telefonskoj govornici objavi njen broj; ne zna se zasto. Upravo na tom planu vidljiv je starokomunistički pristup: telefon je privilegija; koga zanima profit; uostalom i kad telefoniraju, samo nešto laju protiv države, a i ko će sve to prisluškivati kad i ovo najvažnije Služba ne postiže...

Zabrinjavajući podatak

Da modernizacija javnog telekomunikacionog sistema nije ni dovoljno široka ni dovoljno brza govori i podatak o primeni integrisanog sistema digitalnih mreža, poznatijeg po skraćenici ISDN. Danas će vam svaki malo bolje obavešteni haker (a oni to većinom jesu) reći da je i "taj ISDN već zastareo", no kod nas sve to traljavo ide. Bez ulaženja u tehničke detalje, recimo, samo da je ISDN sistem za digitalni prenos informacija koji omogućava da se preko "obične žice" – standarne telefonske parice – prenose istovremeno (simultano) dve kvalitetne i "brze" komunikacije, npr. dva telefonska razgovora ili jedan internet kontakt i jedan faksimil kontakt. Sistem dozvoljava do osam terminalnih aparata sa posebnim brojevima, tako da možete imati jedan broj za faks, drugi za modem, a sledeća dva za telefonske aparate. ISDN i jeste relativno zastareo (u svetu ga brzo zamenjuje asinhroni način prenosa – ATM), ali kod nas je pravo čudo, kako zbog brzine tako i zbog pouzdanosti i komfora. Zato i zabrinjava podatak (ponovo sa kraja 1999) da je u Srbiji bilo samo 6800 pretplatnika uključenih na tzv. bazni 2B+D (dva osnovna kanala i jedan kanal za prenos sinhronizacionih podataka) prenos. Crna Gora se diči, ako je verovati "zvaničnim izvorima", samo sa 500 ovakvih pretplatnika. Nešto složeniji ISDN sistem, pogodan za manje firme u "elektronskom dobu", poznat kao "primarni ISDN", koji se označava sa 30B+2D (dakle 30 kanala plus dva za "službene podatke") tek kuca na vrata – 260 pretplatnika u Srbiji i 35 u "drugom oku u glavi". U Hrvatskoj, pak, broj ISDN pretplatnika raste vrtoglavo, a Hrvatske Telekomunikacije prosto vuku za rukav i mame jevtinim cenama (manje od 100 DEM za celu instalaciju, jednokratno; cena impulsa je ista, ali je propusnost sistema velika).

Mobilna teorija

Mobilna telefonija je priča za sebe i za njen iole korektniji prikaz bi nam bili potrebni i dobri kompjuteri i pomenuti ISDN. Svi naši izvori – a bilo ih je od glavnih inženjera i direktora do sveznajućih servisera – tvrde da se tačan broj pretplatnika ne može utvrditi. Procenjuje se da u "Mobtelu" (BK Telekom), koji čine analogni NMT sistem sa brojem 061 i digitalni GSM sa 063, ima oko 1.100. 000 pretplatnika, podeljenih u "pre-paid" i "post-paid" grupe. Procene dalje kažu da je u analognom 061 sistemu ne mnogo više od 10.000 pretplatnika. Danas kada "mobitel" ima skoro svaki klinac, i kada ta spravica može da se dobije za nešto više od sto maraka, treba se setiti da su upravo nadobudni vlasnici prvih "061" skoro sami izgradili sistem – pre samo nekoliko godina imati mobitel je značilo izdvojiti nekoliko hiljada maraka, a na samom početku i celih 10.000! To je još jedan od naših svetskih rekorda: normalan svet uzme kredit, postavi mrežu, pa onda masovno prodaje uslugu po dostupnoj i konkurentnoj ceni...

Srbijanski operator "Telekom Srbija" barata sa podatkom od 100.000 pretplatnika u svom GSM sistemu poznatom kao "064". Planovi su, naravno, ambiciozni: "Mobtel" predviđa – a po svemu sudeći i ostvariće – 1.400.000 pretplatnika u 2002. godini. "Telekom Srbija" je planirao do kraja ove godine 350.000 pretplatnika, što verovatno nije postigao, s obzirom na konkurentove prednosti. Naime, "Mobtelov" 063 pokriva preko 60 odsto teritorije Srbije i oko 80 odsto stanovništva, dok "Telekomov" 064, namenjen prvobitno za velike gradove, pokriva tek 15 odsto teritorije i 30 odsto stanovništva. Planovi za pokrivanje cele teritorije su usmereni ka 2001. godini, ali sa dosadašnjim načinom rada i menadžmentom to će teško ići.

I Crna Gora ima dva operatera – prvi i za sada najefikasniji "ProMonte" imao je krajem prošle godine oko 40.000 pretplatnika pokrivajući 80 odsto stanovništva. Planirao je pokrivanje odličnih 94 odsto stanovništva do kraja ove godine.

Mobilna praksa

To sve tako izgleda na papiru. Naši provajderi mobilne telefonije, međutim, daleko su od profesionalnih standarda Evrope; čak i susedne Hrvatske. Pre svega, naseli su na prvo iskušenje i prodali daleko više SIM kartica (telefonskih priključaka) nego što sistem može da podnese. Tako dolazi do zagušenja i padanja sistema, kao što pretplatnici znaju. "Mobtel" piljarski dere svoje mušterije na jevtine načine: poskupi, pa to objavi deset dana kasnije; naplaćuje pozive svojoj sopstvenoj službi podrške, što je svuda besplatno; nedopustivo traljavo vodi SMS (sistem kratkih poruka), ukida ga kad je politički zgodno (u izbornim krizama) i uopšte vaćari na sitno (na računima pre svega), a za to pruža više nego traljavu uslugu. Uostalom: hvale se da imaju "Help line" (poziv za pomoć) za Gorsku službu spasavanja na Kopaoniku, ali ne kažu da se i taj poziv – za razliku od celog sveta – plaća! Pre nego što slomite nogu, proverite da li vam je "pre-paid" kartica istekla! "Telekom Srbija", pak, jedini je poznati provajder mobilne telefonije čije SIM i doplatne kartice "valjaju" ulični dileri devizama i cigaretama po ćoškovima, jer neko nije napravio dovoljno kartica, a hteo bi da konkuriše "Mobtelu" (ako bi zaista hteo, to jest...). U Hrvatskoj je konkurentska mreža "VIPnet" uspela da ugrozi državni "Cronet" upravo dostupnošću (SIM i doplatne kartice prodaju se u skoro svakoj trafici) i kvalitetom (optimalno pokrivanje, odlična usluga, jevtinije cene, besplatne GSM usluge: sekretarica, SMS, skretanje poziva itd.). U jesen 1997. "VIPnet" je postao svetski rekorder u brzini rasta: od jednog do 350.000 priključaka u dva meseca!

Kad je o mobilnoj telefoniji reč, recimo još i da evropski propisi zahtevaju najmanje dva provajdera po državi, konkurencije radi. Mobilna telefonija je brza i velika zarada, pa tako u većini evropskih (i drugih) zemalja ima po nekoliko provajdera, od čega – osim njih – najveću korist imaju potrošači.

Politička teorija haosa

Što se regulative tiče, stanje je podjednako tužno, ako ne i gore, kao i ono tehničko-tehnološko. Naime, tu je najveći haos napravljen, i to namerno. Ranije je regulativa bila sadržana, s jedne strane, u zakonima i podzakonskim aktima saveznih organa, a u oblasti javnih telekomunikacijskih sistema u nizu propisa koje je donosila i izvršavala Zajednica jugoslovenskih pošta, telegrafa i telefona (ZJPTT). Sve su to bili veoma solidni propisi, čije je izvršavanje bilo pod strogom kontrolom. Ustavom iz 1990. Srbija uzurpira niz nadležnosti koje su u celom svetu na nivou savezne države. Ta se uzurpacija nastavlja do danas: Ministarstvo informisanja Srbije i njeno Ministarstvo za saobraćaj i veze iz nekog razloga mešaju se u dodeljivanje frekvencija. Taj je razlog od početka politički: trebalo je preuzeti kontrolu nad lokalnim radio i TV stanicama – pa tako i nad celim medijskim prostorom. Od 1991. do danas na saveznom nivou nije donet nijedan zakonski ili podzakonski akt (pravilnici, uredbe, uputstva itd.), mada su prilike i razvoj tehnologija to tražili. Stručnjaci su predlagali, upozoravali i opominjali, ali starešine organa nisu reagovale; imali su važnija posla (da zatvaraju stanice i otimaju opremu). Tako se desio regulativni haos u kome istovremeno važe uzajamno suprotstavljeni propisi. U takvoj situaciji praktične stvari iz sistema radioveza počele su da se rešavaju političkim pritiscima, ali i korupcijom. To važi za sve: od radiostanica za taksiste, preko radiodifuzije, pa do satelitskih veza. Tako je jedan sada već bivši funkcioner Saveznog ministarstva telekomunikacija imao tarifu za privatne radiodifuzne stanice: 10 DEM po vatu snage; 500 vati – 5000 DEM. U tom regulativnom haosu pojavljuju se izumi kojih nigde drugde nema: papir koji se zove "rešenje o korišćenju frekvencija", koje se poziva na izvestan član uredbe koja veze nema sa telekomunikacijama i koje je neka vrsta rezervacije, kao za voznu kartu, a ne vodi računa o najosnovnijim planskim parametrima. Tako su "rešenja" davana lokalnim FM radiostanicama koje ugrožavaju VHF komunikacije Oblasne kontrole leta.

Nijedna strana u tom haosu nije čista jer je haos tražio svoje. Na Banovom brdu ima "opoziciona" radio i TV stanica koja ometa prijem svake druge stanice, jer em je van plana, em je van tehničkih standarda pa "prska" okolo, jer su štedeli na predajniku. Naime, ima majstor u Beogradu koji pravi predajnike upola cene, pa ne ugrađuje harmonijske filtere, od čega posle ispadaju smetnje. Od tog majstora kupuju "nezavisni" i "komercijalni" vlasnici radiostanica. Niz privatnih i lokalnih radio i TV stanica tako se smestio i radi – mimo tehničkih standarda, propisa, pa i mimo zdrave pameti. Tako se desilo da se u centru Beograda naguralo deset raznih što "nezavisnih", što "komercijalnih", što "režimskih" radio i TV stanica sa veoma jakim predajnicima. Svaki od tih predajnika ima jačinu polja signala od 110 do 120 decibela; pri tom "režimski" RTS jedini ima jačinu polja signala svojih radio i TV predajnika u normalnim okvirima i jedini je usaglašen sa zakonskim i tehničkim standardima. To je stvar koju je trebalo rešavati kablovskim distributivnim i interaktivnim mrežama, gde preko optičkog kabla imate radio, TV, internet i sve ostalo, a ne takmičenjem u snazi predajnika. Ni u ostatku zemlje situacija nije ništa bolja, a Novi Sad je posebno ugrožen jer "komercijalne" stanice spremno plaćaju tarifu (reket) od 10 DEM/vat za "rešenje o korišćenju frekvencije", dokument pravno ništavan. Ima mnogo slučajeva da su ljudi kupili ta "rešenja" – ili im je onaj bivši funkcioner uvalio – a na pamet im ne pada da prave radiostanicu, pa tako sede na frekvenciji koju bi neko drugi mogao da koristi sa legalnom dokumentacijom i kvalitetnim predajnikom.

Šta da se radi

Kako iz haosa? Povratak u prethodno stanje nemoguć je iz niza razloga. Pre svega treba srediti i uskladiti sa sadašnjim i budućim uslovima postojeću regulativu, tehničke standarde, planove – a posebno mere nadzora i kontrole. Tokom devedesetih, SR Jugoslavija propustila je da obavi deregulaciju telekomunikacija, kao što su to učinile sve evropske zemlje, uključujući i bivše komunističke. Mađarska pet godina nije izdavala dozvole i koncesije za komercijalne radio i TV stanice, dok nije sredila stanje u regulativi; napravljeni su planovi za nekoliko mreža ("Dunav", "Bartok", "List" itd.), pa je tek onda počelo izdavanje koncesija pod jasno propisanim uslovima. Tek nakon toga su izdavane dozvole za rad. Sredinom osamdesetih godina usvojen je u Evropi koncept deregulacije telekomunikacija, kojim su razdvojene tri osnovne strukture: oni koji kreiraju politiku telekomunikacija; oni koji regulišu tu oblast i oni koji je eksploatišu, ili operateri. U tom smislu ministar ne mora da bude iz struke, ali mora da pred parlamentom odbrani u unapredi svoj resor. Najbolji ministar telekomunikacija u Evropi bio je Kristijan Švarc Šiling iz CDU-a, profesor kineskog jezika, ali on je uspeo da uskladi najbolje stručnjake i parlament. Tu treba odvojiti politiku telekomunikacija od partijske politike jer su telekomunikacije javni infrastrukturni servis od vitalnog značaja. Zato je tu važna uloga "neutralne tehnokratije" (Milorad Belandžić i Trivo Inđić), koju treba dobro platiti da ne bi padala na iskušenje od deset maraka po vatu snage predajnika. Ta tehnokratija mora da prati izuzetno buran razvoj svih aspekata telekomunikacija u Evropi i da bude u stanju da vidi u budućnost. Brzopleto prihvatanje stranih rešenja, pogotovo velikih zemalja, tu je kontraproduktivno; bolje je gledati u susedne i zemlje slične nama. Belgija bi mogla biti zgodan uzor, kao i Portugal.

Novog ministra Borisa Tadića danas svi spopadaju sa radiodifuzijom, kao da je njegov posao da miri Verana Matića iz ANEM-a i Nenada Cekića iz Radio Indeksa i da raspetljava finansije Željka Mitrovića iz "Pinka". Mnogo veće muke očekuju ga sa: modernizacijom javnih telekomunikacija – fiksna, žična i optička – kao i mobilne mreže; nove telekomunikacijske usluge; bolje regulisana primena satelitskih komunikacija, jer sada i tu vlada haos; aktivan povratak organa, organizacija i stručnjaka iz Jugoslavije u međunarodne organizacije, ne samo ITU-u (Međunarodna unija za telekomunikacije), nego i CEPT (Evropsku konferenciju pošta i telekomunikacija), ECTRA (Evropski komitet regulatornih vlasti) i EBU (Evropsku radiodifuznu uniju).

Mirko S. Mandrino
Miloš Vasić

Sugestije da bi Ministarstvo telekomunikacija trebalo da reguliše i internet pokazuju stepen neznanja iz te oblasti. Naime, internet je planetarna, pa prema tome i transnacionalna stvar koja je već spontano regulisana "u hodu". Postoji, među ostalima, međunarodni komitet INTERNIC koji reguliše osnovne principe planetarne mreže. Te principe moraju da poštuju svi. S druge strane, naša klasifikacija delatnosti ne poznaje pojam internet usluga, pa se provajderi švercuju kao "softver i hardver usluge", što Internet nije. Jednostavnije bi bilo uneti "internet usluge" u klasifikaciju delatnosti i odrediti razumne uslove za obavljanje te delatnosti.

Dugogodišnji član mnogih delegacija na međunarodnim konferencijama o radio-komunikacijama admiral u penziji Džon Bojs upozorava:

"Planiranje radio-frekvencija mogu da obavljaju samo stručnjaci koji su godinama uspešno opstajali u tom poslu koji je čudna smeša prava, elektronike, politike i poprilične otimačine. U ime države oni su sudije, džambasi, prinudni izvršioci, bleferi i kockari na radnim mestima za koje nema druge škole sem dugogodišnje prakse."

prethodni sadržaj naredni