Za slobodne ljude
"Osloboditi se politike, mase koja odlučuje, bagerista koji
vode tu masu, znači zaštiti se od novih potresa. Ko misli da će ta masa
rešavati probleme društva, taj će videti već viđeno"
Umetničko
Društvo "Gradac" je jedan od nekoliko onih tzv. malih izdavača
koji su sve ovo vreme čuvali i čuvaju dignitet izdavaštva, dignitet
umetnosti, knjige i čitalaca. Najzaslužniji za to je njegov urednik
Branko Kukić, sa kojim razgovaramo o "Gradcu", kulturi i Srbiji
danas.
"VREME": Objavljujete autore sa senkom, poput Jingera, Selina, Artoa, Siorana, Beketa..., autore sa otporom prema uvreženom pogledu na svet. Rekli ste jednom da su to knjige za slobodne ljude.
BRANKO KUKIĆ: Ako je senka tih autora pala i na njihove čitaoce, onda sam ja uspeo pojedince da oslobodim onoga što bismo mogli nazvati teretom vremena. Ljudski odnosi, pa i oni između umetnika i sveta, u XX veku su najčešće bili utilitarni. Uvek je neko nekome želeo nešto da nametne, bilo da je to ideologija, religija, tehnologija, bilo da je to način života. To se, naravno, vrlo često događalo i pod velom umetnosti, filozofije ili nauke. Ali, postojali su ljudi koji su shvatili tu perfidnu igru i želeli su da čovečanstvo na to upozore. Odnosno, oni su shvatili nešto što je od suštinskog značaja za čoveka, a to je da ljudi u principu ne žele ili ne mogu da budu slobodni, ili da pod slobodom shvataju nešto što nije od suštinskog značaja. Zašto? Zato što sloboda podrazumeva samostalnost u životu. A samostalnost podrazumeva samopotvrđivanje, a ono dodiruje suštinu života. Ljudima je zbog tog velikog tereta lakše da ih formira, usmerava i vodi neko drugi. Oni, u stvari, postaju poslušnici i robovi: ili robovi ideologije, ili poslušnici jednog čoveka, robovi mas-medija, robovi malograđanskog načina razmišljanja (koji je poništavanje samosvojnosti) ili su robovi merkantilizma, a često i samog znanja. Čiji su robovi – to je u suštini manje važno. Važno je da se oni odriču da sami prosuđuju i da budu odgovorni. To je, nažalost, psihologija savremenog čoveka: sve što čini, čini kao masa. A masa je neprijatelj slobode. Sloboda je stvar ličnosti i samo u njoj ona dobija oblik kreativnosti i dodiruje krajnosti života. Na to sam mislio kada sam rekao da se treba boriti za slobodne ljude.
Recite nešto o razlozima zbog kojih ste pokrenuli Biblioteku Cveće Zla. Posle tema alkohola, cigareta i narkotika, najnovija knjiga u ovoj ediciji nosi provokativan naslov Pičke.
I pored navodno proklamovanih sloboda, ljudi se u suštini boje blagodati ovoga sveta, boje se zadovoljstava života. Ako razmislimo, čovek u suštini radi, stvara i proizvodi da bi od plodova svoga stvaranja stvorio prostor i vreme za uživanje. Šta su hrana, pića, seks, knjige, moda, turizam, sport nego vidovi uživanja. Želeo sam da podsetim ljude, dajući ovoj ediciji naziv slavne Bodlerove kontroverzne i zabranjivane knjige "Cveće Zla", da je uživanje važan deo života, ali da to uživanje ima dve strane i da u sebi nosi i vrhunsko, suptilno, prefinjeno zadovoljstvo, ali i trivijalnost i neukus. Mnogi veliki umovi su u uživanjima otkrili uzvišenost, čak i zanose koji nisu od ovoga sveta, a da ne govorimo da su mnogi doživeli prosvetljenja koja su preneli u svoja dela. Zato mislim da sa uživanja i zadovoljstva treba skinuti tu zlu kob predrasuda i prihvatiti blagodati života, života koji nam je dao Bog ili priroda, svejedno. Problem čoveka se može sagledati i iz ugla grešnika i iz ugla sveca.
Sa
političkim promenama u Srbiji otvorilo se i pitanje statusa kulture. Da
li kulturu "demokratizovati" ili insistirati na konceptu elitne
kulture?
Ta "demokratizacija" kulture nikada mi nije išla u glavu. Šta to, u stvari, znači? Znači li to da neko nekome brani da se bavi umetnošću ili mu, pak, brani da sluša muziku, čita knjige ili ide u bioskop? Koliko se ja razumem u to – to je stvar darovitosti, potrebe vremena i novca. Sve ostalo je pokušaj govoriti gluvom. I tu ne vidim nikakav elitizam. Ali se bez dvoumljenja zalažem za elitnu kulturu iz prostog razloga što pod tim podrazumevam vrhunska dela. Vrhunska dela stvaraju vrhunski stvaraoci i to je ono što je danas nama ovde prevashodno potrebno da stimulišemo, budući da su nas razni oblici populizma, duhovnog javašluka i mentalne onanije doveli na marginu svetskih kulturnih zbivanja. Šta je to što u ovom trenutku može da nas poveže sa svetom, koji ovu deceniju nije tapkao u mestu, nego elitna kultura? Poljaci su, recimo, veći nacionalisti od nas, ali njihova država ulaže samo u ono što može imati evropski značaj, pa su njihovi uspesi na svetskoj sceni ogromni. Pogledajte koliko oni imaju nobelovaca. Najveća "demokratizacija" kulture se sastoji u tome da se stvore uslovi da elitna kultura dopre do svih onih koji žele i mogu da je prihvate, da se stvore uslovi za kulturu rada, stanovanja, ishrane, odevanja, za kulturu dijaloga i ponašanja. A što se same demokratije tiče, pa ona se upravo može izvoditi iz kulture, jer kultura podrazumeva slobodu, ali slobodu sa visokom odgovornošću.
Da li je kraj vladavine bivšeg režima označio i kraj velikim nacionalnim zanosima, lažima i zabludama koji su nas tako skupo koštali?
Nikako. Istorija Srbije od početka prošlog veka naovamo pokazuje da u srpskom narodu nije postojao nijedan period otrežnjenja. Ili se zaziralo od naprednog sveta, ili se zaziralo od susednih naroda, ili se kukalo za prošlim vremenima, a iznad svega je uvek postojala ideja o Velikoj Srbiji. Mnogi tzv. napredni ljudi su bili najokoreliji nacionalisti u nazadnom smislu te reči. I oni su izmišljali neprijatelje i zavere, i učestvovali iz potaje u tim zaverama, i oni su podjednako mrzeli druge i mrzeli se između sebe, onako kao što se to i danas događa. Ovde su populizam i prošlost, mržnja, zavist i sitničavost aktivno stanje. Ovde se stalno za nečim žali i stalno neko kuka nad tuđim grobom. I nedavni događaji su pokazali da istorijsko iskustvo našem narodu ništa ne govori jer je, i ovoga puta, masa uzela stvar u svoje ruke. I ovoga puta duh dijaloga i duh zakona zamenila je pretnja i sila. To će imati i te kakve posledice za formiranje svesti društva, pa se bojim da će se mnoga fundamentalna pitanja u budućnosti rešavati na nelegalan i populistički način. I dalje će individualnost i ličnost biti u podređenom položaju, a oni su kreatori društva. Ako se na vitalna mesta u društvu postave stručnjaci sa nezavisnim odlučivanjem u vođenju poslova, tada će biti manje populističkih potresa, jer će njihova stručnost i nezavisnost garantovati koliku-toliku stabilnost i napredak. Osloboditi se politike, mase koja odlučuje, bagerista koji vode tu masu, znači zaštititi se od novih potresa. Ko misli da će ta masa rešavati probleme društva, taj će videti već viđeno.
Koliko smo mi zapravo propali?
Mi smo propali taman toliko koliko smo zagazili u naše predrasude, u mržnju, u megalomaniju, u nabusitost, jednom rečju – u lažnu sliku o sebi. Naša nesreća je u tome što je nama istorija uvek bila gospodar, a ne mišljenje i stvaranje. Tamo gde je istorija jedini gospodar najčešće se gubi korak sa savremenošću. A priznaćete, istorija nam i nije toliko slavna da bismo joj predali na upravljanje svoju budućnost. I ne samo da nije slavna nego je u velikoj meri lažna. Mnogo u njoj ima nesloge, pogrešnih procena, fanatizma, mistifikacija, nezahvalnosti i udvorništva. Jedan moj prijatelj je napisao da je ovde važnije slavno umiranje nego slavno življenje. Tu je suština naše propasti. A diktature i vođe samo plivaju na površini potopa. Nije poenta u tome što smo mi u određenom periodu istorije imali, recimo, narodne pesme kojima su se divili Lesing i Gete. Stvar je u tome što su drugi narodi (koji su takođe imali velike pesme) otišli korak dalje, pa su u jednom trenutku istorije imali upravo Lesinga i Getea. U tome je osnovna razlika.
Vladimir Dulanović
