Give Me Five
Kako je Milan St. Protić obećavao prosperitet građanima Beograda
i hoće li se na putu u SAD, prilikom presedanja na nekom od aerodroma,
sresti s ekspertima koje molimo da se vrate u zemlju
Ne
sumnjam da će Milan St. Protić biti pristojan ambasador Jugoslavije u
Sjedinjenim Američkim Državama. Mlad i ambiciozan, obrazovan, govori
engleski kao i svaki uspešan američki đak, pa će lako nadoknaditi
pomanjkanje diplomatskog iskustva i još lakše će se odvići da prisutne
pozdravlja uzvikom "Pomoz' Bog!". Sigurno je i da na diplomatske
večere neće stizati iz zatrke, što se kaže, onako kako je, koristeći
mladost i vitalnost, naskakao na opozicione tribine u Srbiji, sve se košarkaški
(Give Me Five) lupkajući šakom o šaku s onima koji su se tamo već
uspentrali.
Dakle, nemam ništa protiv da nas Milan St. Protić predstavlja u Vašingtonu, samo onda nije trebalo da se toliko upinje da se predstavi kao idealan gradonačelnik Beograda, kako se predstavljao u prošloj izbornoj kampanji. Znam da nije mogao odmah da se kandiduje za ambasadora, to se bira drugačije, ne na izborima, ali mi apsolutno politički neumesno izgleda da čovek koji se gurao za kapetana tako brzo napusti brod koji tone. On, koji je naoko pun energije i koji je izgledao kao čovek spreman da lično uzme metlu u ruke i počne da čisti musavi grad, napustiće funkciju "prvog čoveka" a da nije ni zagrejao fotelju gradonačelnika. Istina, verujem da iz te fotelje ispadaju federi i vrlo neudobno žuljaju stražnjicu onog ko se na nju namesti ali, opet, ako me utisak ne vara, nisu ga Beograđani gurali da baš tu sedne, već se sam nudio, postigavši prethodno dogovor sa koalicionim partnerima.
Neću čitaoce smarati opisivanjem velegradskih problema, ali mora da se i samom Milanu St. Protiću učinilo da se prevario kad je ušao u zdanje gradske skupštine i kad je video kako tačno izgleda ono o čemu je samo slutio: nezahvalno je biti prvi čovek ovakvog velegrada i valjda je brzo shvatio da se nije on za to borio, odnosno da se bakće s tramvajdžijama, đubretarima, divljom gradnjom, bedom i svim drugim što treba promeniti da bismo imali Novu Srbiju. Postoje razne čaršijske špekulacije o tome kako je Protiću zapalo da iz grada ode u Države, ali to nije predmet ovog teksta. Ovde se radi o nečem sasvim drugom: primeru, i to – ličnom primeru.
Pre neki dan sam razgovarao sa Zoranom Đinđićem, najverovatnije budućim premijerom srpske vlade, koji tvrdi da ćemo prosto biti iznenađeni brojem eksperata iz sveta, našijenaca, koji su spremni da ostave lukrativne i cenjene poslove, na neko vreme, kako bi se iz belog sveta vratili u ovu crnu zemlju sve s nadom da ljudima i novoj vlasti mogu pomoći.
Sad zamislite tu scenu na, recimo, frankfurtskom aerodromu, gde se sreću ekspert koji je ostavio dobro plaćen i cenjen posao u Svetskoj banci (sedište u Vašingtonu) i Milan St. Protić koji odlazi u Vašington da se vežba za poslove i radne zadatke ekselencije. Prvi je krenuo za Beograd, onaj grad kome je Protić bio gradonačelnik dovoljno dugo tek da mu se napravi portret za muzej gradske skupštine. Ne kažem da u toj trampi, tom aerodromskom mimohodu, Srbi ne bi dobro prošli: mi Vašingtonu istoričara (toga je ovde hroničan višak), oni nama ekonomistu (alarmantan manjak), ali će se možda i taj drugi zapitati čemu nas uči srpska istorija, pa će već od terminala gde su se sreli početi da opipava džep kako bi utvrdio da li mu je tu, na sigurnom, povratna karta.
Odsustvo moralnih načela staru vlast stajalo je vlasti. Nisu držali reč. Gledali su da njima bude bolje, a ostalima kako bude. Po pravilu su izneveravali izborna obećanja. Bili su skloni jakim rečima i slabim delima. Bežali su sa megdana kad god je bila prpa. Ali, to je bila stara vlast. O novoj valjda treba govoriti sve najbolje.
Dragoljub Žarković
