Rock patos
U2: All That You Can't Leave
Behind (Island)
Bend
koji je svoj masovni proboj ostvario na Live Aidu, čini mi se 1985.
godine, tokom narednih petnaest godina (p)ostao je zaštitni znak doba
medija čijem smo zračenju izloženi koliko i sunčevom, s jednako
pogubnim posledicama. Privodeći svoju koledž fazu kraju albumom Joshua Tree koncem osamdesetih, U2 najavljuju svoj marketinški
imperijalizam dvostrukim Rattle And
Hum, konačno promovišući pop dominaciju na pragu devedesetih
remek-delom globalnih razmera, albumom Achtung
Baby. Pad Berlinskog zida, raspad Sovjetske unije i udruživanje
Evropske, sabrano su postali čvrsto tlo pod nogama harizmatičnog lidera
Bona Voxa, tlo koje je on pretvorio u neiscrpan rudnik za eksploataciju
tema koje će potom marginalizovati muziku ovog benda na račun
osamostaljivanja jednog novog slogana – Kada
kažem U2 mislim Bono Vox. Negativna tendencija započela je konfuznim
(mini?) albumom Zooropa, potom pretencioznim i podjednako kilavim projektom The
Passangers koji se proslavio dankedojčland
imbecilijadom Miss Sarajevo.
Potom je usledio muzički zanimljiv, ali pod teretom kiča i ironije
kolabirajući Pop. Kasnije se Bono oprobao i kao scenarista Wendersovog Million
Dollar Hotel. Rekoh, oprobao se...
Iako su U2 nesporno postali medijski magnati na način na koji je to Bowie bio sedamdesetih, a Madonna osamdesetih, njihov muzički trag ostao je znatnije zamućen prepotentnim (kvazi)političkim marketingom. U2 su kulturno oslobodili Sarajevo, a Bono se čak ljubio u usta sa lokalnim vlastelinom kome, sad već, poznavanje društva i ne pamti ime. Potom je u svojoj dokonosti upoznao i papu, snimio internet singl sa Salmanom Rushdiejem, a konačno je u maju upoznao i svog velikog uzora – Nelsona Mandelu! A za sve to vreme njegova borba za ukidanje duga Zemljama trećeg sveta (plus Srbija?!) bila je neprestana.
Problem ovakvog ukrštanja rok morala i politike, ma koliko se mi trudili da uverimo sebe u iskrenost pobude, neminovno sugeriše da, posle takvog odnosa, i kurva (kao politika) i onaj ko je unajmio odlaze zadovoljni nakon obavljenog posla. Odnosno, što je cilj veći, to je mogućnost da ćete promašiti manja. Bono je to shvatio na vreme. Međutim, zašto je onda njihov deseti album tako očigledno pošteđen svega toga? Kritičar "Rolling Stonea", koji je album procenio kao treći masterpiece u njihovoj karijeri, hvalio je melodičnost pesama i jednostavnost čitavog koncepta kojim album pleni
"I'm afraid of anything in this world/ There's nothing you can throw at me/ That I haven't already heard/ I'm just trying to find a decent melody/ A song that I can sing in my own company", peva Bono, doduše stidljivo, u pesmi zanimljivog naziva Stuck In a Moment. Stihovi zumiraju i sumiraju ponosno priznavanje krivice za rashod jednog kulta, kao i, rekao bih, jeftin pokušaj da se opravda neminovni povratak na staro. U tom smislu, All That You Can't Leave Behind zamišljen je kao pokušaj da se doba Joshua Tree tehnološki diskretno unapredi kao model stadijumskog roka za novi milenijum, ali ono što je napravljeno pre izgleda kao svođenje tehnološki kosmopolitskog Acthung Baby na svoju humanu suštinu.
I taj proces (koji god) formalno je u potpunosti uspeo. Pesme imaju jasan refren i jasnu strofu, nema semplova, produkcija je diskretna, čak kristalna, a stihotvorac Bono zaokupljen je, ponajviše, sam sobom. S druge strane, ma koliko refreni bili pevljivi, ono što se peva – pleni pre svojom patetičnom retorikom nego svojom iskrenom emocijom. Ma koliko singl Beautiful Day i bilo koji od potencijalnih preostalih (Walk On, Wild Honey) zvučao kao rok klasik, osećaj silovane prirodnosti je neizbrisiv.
Koji bi to poriv naterao megabend da se povrati korenima: žal za mlados', neka lična tragedija, kriza srednjih godina, mračna taština sveta? Da, možda. Ali u slučaju U2, daleko je očiglednije da je bend ustanovio ogroman procep između svojih muzičkih i ne-muzičkih zasluga, kao i kvaliteta. All That You Can't Leave Behind je solidan pokušaj da se reanimira publika, da se U2 vrate u okvir koji su odavno prevazišli. Otuda ne čudi što je masni i konzervativni list kakav je Rolling Stone svršavajući podržao ovu kvazispringstinovsku inkarnaciju, ali sva je prilika da će i mladi naraštaj, edukovan na ironiji-s-nerazumevanjem svih U2 albuma nakon Achtung Baby, poverovati da je ovo najsvežiji (najapdejtovaniji) model iskrenog rok patosa.
Što i nije neka šteta, ako ćemo iskreno.
Slobodan Vujanović
