Vreme broj 521, 28. decembar 2000.

Knjiga Vladimira Arsenijevića Mexico: ratni dnevnik biće uskoro objavljena i u Prištini na albanskom jeziku. Predgovor za ovo izdanje napisao je Škeljzen Malići, no to nije samo klasičan uvod za novo izdanje, već neka vrsta Malićijevih refleksija o raspadu Jugoslavije, duhovnoj klimi devedesetih, buđenju nacionalizma i njegovim bekstvima iz Beograda. “Vreme” će, uz redakcijsku opremu, preneti ovaj tekst u nekoliko nastavaka.

Krajem maja 2000. godine, Fadilj Bajraj mi je doneo disketu sa rukopisom nove knjige Vladimira Arsenijevića. Njegov brat Dževdet poslao mu je knjigu mejlom iz dalekog Meksiko Sitija. Predlaže mu da se knjiga prevede na albanski. Fadil mi je tada rekao: "Ja mislim da knjigu treba prevesti i objaviti, ali bih želeo da čujem šta ti misliš o knjizi i ideji da se ona objavi na albanskom jeziku. Bilo bi dobro ako bi ti napisao i predgovor. Na neki način ti si upleten u celu priču, kao što ćeš videti iz rukopisa, i ja ne znam nikog ko bi napravio bolji uvod." Ja sam mu rekao da imam puno obaveza, ali da ću nešto napisati, u krajnjem slučaju kraću belešku, budem li procenio da u knjizi ima delikatnih delova koje treba objasniti. To će biti prva knjiga jednog srpskog pisca koja se posle dužeg vremena objavljuje na Kosovu. Svi će je čitati sa lupama. Treba biti koliko hrabar toliko i oprezan, kako izdavanje ne bi bilo kontraproduktivno.

Knjigu "Meksiko: ratni dnevnik" pročitao u jednom dahu. Arsenijević, koga lično ne poznajem, na jednom mestu spominje i moje ime. Ja sam zaista bio upleten u deo "intrige", ako tako mogu da kažem, koja je ispričana u njegovom "ratnom dnevniku". Mene je, naime, novembra 1998. godine Baškim Šehu, koji je u Barseloni radio za Međunarodni parlament pisaca, zamolio da mu preporučim nekog kosovskog pisca za projekat pružanja azila ugroženim piscima. MPP je u nekoliko evropskih gradova i Meksiku imao na raspolaganju stanove i sredstva za boravak pisaca (za jednu ili dve godine), i pošto je i u prvoj godini rata na Kosovu bilo velikih razaranja i masovnog raseljavanja stanovništva, Baškim me je zamolio da mu javim ima li među kosovskim piscima takvih koji su egzistencijalno ugroženi. MPP može odmah pomoći jednom piscu, a ako ih ima više, MPP bi tražio nove stipendije od gradova donatora.

Odmah sam se setio pesnika Dževdeta Bajraja, koji je nakon masakra u julu 1998. i velikih peripetija uspeo da pobegne iz rodnog Orahovca i skloni se sa porodicom u Prištinu, gde je iznajmio stan. Nije imao nikakvih prihoda. Pomogao ga je njegov stariji brat Fadilj, a i ja sam mu davao 200 DM mesečno od fonda časopisa "MM", u kojem je Dževdet bio objavio seriju odličnih, sirovih i snažnih pesama ("Divlji cvetovi"). Dževdet je bio u velikoj depresiji, i azil bi mu dobro došao. Rekao sam Fadilju da pozove Dževdeta, i on je, ne razmišljajući mnogo, ponudu prihvatio jer su uslovi koji je nudio MPP zaista bili odlični.

Kada je Baškim sledećeg puta zvao, zamolio me je da se raspitam, ali oprezno, da li bi možda Dževdet imao nešto protiv ako bi dobio književni azil u Meksiko Sitiju zajedno sa jednim piscem iz Beograda. "Zove se Vladimir Arsenijević. Oni će, naime, biti smešteni u dva susedna stana, koji se upravo dovršavaju." Ja sam Baškimu rekao kako ne verujem da će Dževdetu to smetati. "Ne znam da li je Dževdet čuo za Arsenijevića. On je mlad pisac, a mi smo na Kosovu već deset godina, ako se izuzme provokativni 'incident' kao što je organizovanje izložbe 'Pertej' u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (ja sam je bio pripremio), prekinuli kulturne veze sa Srbijom.” Rekao sam Baškimu da sam tih dana slučajno kod jednog prijatelja, dok smo putovali na relaciji Beograd-Priština, video Arsenijevićev roman "U potpalublju". Pročitao sam deo u autobusu, i zatim pozajmio knjigu na dva dana da bih je dovršio. Arsenijević je za ovaj roman dobio "NIN"-ovu nagradu, koja je neka vrsta jugoslovenskog "Gonkura". “Jeste da je Dževdet malo traumatizovan od onoga što je doživeo u Orahovcu, i kasnije krijući se po planinama, ali ne verujem da će susedstvo srpskog pisca biti veliki problem za njega. Naprotiv, mislim da će mu biti od pomoći da u tako dalekom i drugačijem svetu, tim pre što ne zna španski jezik, njegov sused biti Arsenijević." Tako je i bilo. Dževdet je iz štampe (mi smo tada na Kosovu još čitali srpske novine i nedeljnike, naročito antirežimske "Našu Borbu" i "Vreme") bio čuo za Arsenijevića, i znao je da je on antirežimski raspoložen. "Ako ništa drugo, pretpostavljam da slušamo istu muziku", rekao mi je Dževdet.

****

U Arsenijevićevom dnevniku čitalac će slediti čudnu isprepletenost sudbina troje književnih azilanata, dvojice Albanaca, Baškima Šehua i Dževdeta Bajraja, i jednog Srbina, Vladimira Arsenijevića. Baškim nije nikada sreo Arsenijevića, već je s njim danima i mesecima komunicirao samo telefonom i mejlom. Dževdet će ga upoznati u Meksiku.

I Dževdet i Vladimir imali su velikih teškoća da stignu do Meksika. Njihova dramatična putešestvija do Meksika, detaljno su opisana ili rekonstruisana u dnevniku. Ja sam sve vreme bio u toku tih peripetija, preko Fadilja, sa kojim sam bio u izbeglištvu u Tetovu od marta do jula 1999. godine, ili Baškima, koji se često javljao telefonom iz Barcelone.

Ipak, u Arsenijevićevom dnevniku mene je više zaintrigirao onaj deo beleški koje je on vodio u Beogradu, za vreme bombardovanja. Taj deo dnevnika nije zaokružavao i popunjavao samo priču o putu za Meksiko, koju sam znao, već se uklapao u jednu drugu nedovršenu storiju koju sam povezivao sa mojom ličnom istorijom odnosa sa Beogradom. Ja sam, naime, u Beogradu studirao i živeo od 1966. do 1982. godine. Na studije sam pošao sa 19 godina, a vratio sam se u Prištinu kada sam bio navršio tridesetpetu. I kasnije sam često boravio u Beogradu, uglavnom poslom, kao saradnik fondacije "Soros". Mi smo od 1993. imali kancelariju fondacije u Prištini, čije je sedište bilo u Beogradu.

Kada sam napustio Beograd, 1982. godine, bio sam poznat samo u krugovima prijatelja. U Prištini sam počeo da pišem publicističke i politički angažovane tekstove, koji su me učinili poznatim za beogradsku i širu jugoslovensku javnost. U Beogradu sam imao mnogo prijatelja i poznanika, koji su me poštovali i kada se nisu slagali sa mojim političkim stavovima. Naravno, imao sam i puno neprijatelja, kao i bivših prijatelja i poznanika, koji su okretali glavu kada bi me videli. Od 1982. godine krug prijatelja i poznanika nekako se sužavao. U Beogradu, u kojem sam se ranije dobro osećao, osećao sam se nekako nelagodno. Kako su godine prolazile, postajao je sve dalji, sve odbojniji. Ljudi koje sam tamo sretao i sa kojima sam radio bili su manje-više o.k., ali su mi se činili kao oaze u pustinji. Mnogo puta se desilo da sam iz autobusa ili iz automobila išao pravo na zakazane sastanke, i kad bih završio posao nisam imao želju da ostanem niti da ikoga sretnem. Ako bi trebalo da ostanem preko noći, u nekom od sve bednijih beogradskih hotela, najčešće u "Moskvi", pre spavanja sam uvek osećao mučninu boravka u gradu koji mi je postao tuđ. Nisam ga više razumevao. Nisam mogao više da budem iskren i spontan ni sa drugovima i poznanicima. Ni njih nisam više razumevao. Tačno je da smo pokušavali da unesemo neke oblike racionalnosti u odnose. Ulagali smo Sorosove fondove za razvoj civilnog društva, za medije, NGO-e, kampove mladih, u edukaciju… Ali, radili smo to u okruženju zla i stalne pretnje rata. Bili smo nemoćni pred zlom, iako smo se zavaravali da mu se suprotstavljamo investirajući u budućnost, u mlade ljude, u zdrave projekte, koji bi kad-tad trebalo da dovedu do preokreta…

Ja sam još 1992. godine, kada je počeo rat u Bosni, Beograd smatrao krivcem. Mislio sam, kada bi na svetu bilo pravde, onda bi trebalo odmah bombardovati Beograd, kao odmazdu za zla koja su dolazila iz njega. Na Kosovu sam uveravao prijatelje da je to ozbiljna opcija, da je u NATO-u počelo odbrojavanje. Okruženje i bombardovanje Sarajeva, zločini u Bosni, ne mogu proći bez intervencije. Međutim, kada je tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran sleteo na sarajevski aerodrom, učinio je medveđu uslugu Bosni, a i međunarodnoj zajednici. Srbi su mogli da dovrše veći deo posla, da bi tek nakon tri godine NATO izveo prvu borbenu akciju u svojoj istoriji, protiv bosanskih Srba. Beograd se tada izvukao. Milošević je čak postao “mirotvorac”.

Na Kosovu se 1998. godine ponavljala istorija sa srpskom agresijom i etničkim čišćenjima. Svetski faktori se ovoga puta nisu dali prevariti. Kada je 24. marta 1999. Havijer Solana izdao naredbu da se bombarduju Beograd i vojni objekti u Srbiji, radovao sam se što je, eto, pravedna odmazda najzad udarila tamo gde je trebala da se usmeri na samom početku. Srbija nije kažnjavana samo zbog Kosova, već i za rat u Hrvatskoj i Bosni.

*****

Da li je moj raskid sa Beogradom došao prekasno, kada je ionako sve bilo gotovo? Ne znam. Bombardovanje mi je donelo novi krug razočaranja u prijatelje i poznanike koji su bili antirežimski raspoloženi i podržavali demokratsko rešenje kosovskog pitanja, ali su u situaciji kada drugog rešenja više nije bilo odjednom počeli da se apstraktno zalažu protiv svakog zla i nasilja, izjednačavajući postupke Miloševićevog režima sa "nasiljem" UČK-a i NATO snaga. To je bilo i tužno i tragično, pre svega za njih same.

Ako je NATO u slučaju Kosova, kao i uostalom i u Bosni, postupao kao svetski policajac, to nije bilo zato što je zapadna alijansa tek tako zaželela da upotrebi svoju moć i silu, već zato što bi i u međunarodnim odnosima, kao i u običnom životu, trebalo da postoje snage reda i mira, koje sprečavaju i kažnjavaju zločine. Uzmite samo jednu banalnu situaciju, u kojoj neka banda kriminalaca vrši stalno nasilje nad civilima. Ovi civili u jednom trenutku ne mogu više da izdrže zulume i, iako su daleko inferiorniji, odlučuju se da pruže otpor bandi. Policija, koja možda nije bila najrevnosnija protiv bande dok se maltretirani nisu pobunili, mora odlučnije intervenisati da bi sprečila pokolj. To je, uostalom, posao policije, da zaštiti ljude od nasilja. E, sada, vajni i principijelni pacifisti, i oni beogradski i svetski, nisu u obzir uzimali ovu elementarnu situaciju prema kojoj je intervencija snaga reda neizbežna, već su smatrali, onako apstraktno i "principijelno", da je svaka primena zla nelegitimna. "Mi smo protiv svakog nasilja i za rešavanje konflikata mirnim putem!" Ovo "principijelno" osuđivanje svakog nasilja bilo je tačno ono što je Milošević i želeo. On je smatrao da je suveren i gazda u kući, i da niko ne sme da se meša u njegove "unutrašnje poslove", u to kako i kojim sredstvima rešava pobunu UČK-a. Mogu da ubijem i proteram koliko god želim albanskih civila, jer su svi oni potencijalni teroristi. Mogu da spalim i spržim celo Kosovo, jer to je srpska zemlja.

Je li trebalo da se Albanci ponašaju samo kao ovce za klanje? Neki nisu, i zato su digli ustanak i stvorili UČK. Svetski faktori su godinu dana vodili dijalog sa Miloševićem, a on je pregovore i UČK koristio kao izgovor da nastavi sa zločinima. Nastavio je da sravnjuje sa zemljom čitava sela, i nastavio je da ubija i proteruje civile. Gomilao je sve više vojske na Kosovu. Nije prihvatio mirovni plan. Šta je ostalo svetskim policajcima drugo do da kazne zločinca? I to tako što su bombardovani pre svega srpska sila i moć, vojni objekti i efektivi.

****

Početkom maja 1999, kao izbeglica u Tetovu, dao sam bio intervju za splitski "Feral tribun". Tih dana bio sam potresen vešću da je na Kosovu uhapšen i likvidiran Fehmi Agani. Profesor Agani bio je veliki čovek, najumnija glava među kosovskim političarima, vešt taktičar i diplomata, glavni kosovski pregovarač, za nekoliko kopalja iznad svih ostalih, čak i Ibrahima Rugove, iako je ostavljao utisak da deluje iza njegove senke. On je vukao konce kosovske politike, dok se Rugova uglavnom zamlaćivao svojim imidžom i mitovima… Bio sam toliko besan i očajan zbog Aganijeve hladnokrvne egzekucije da sam u intervjuu za “Feral Tribun” jedva dočekao pitanje koje bi me razrešilo prošlosti. Raskid sa Beogradom morao sam da objavim javno. Miljenko Jergović, koji je vodio razgovor, pitao me je: "U jednom broju sarajevskog 'Svijeta' g. Dragomir Olujić prepričavao je telefonski razgovor s Vama i primjetio je kako se, bez obzira na prijateljstvo i dugo poznanstvo, poslije osjećao jako mučno. Kakvi su danas vaši osobni odnosi s beogradskim prijateljima i kakvim ih vidite u budućnosti? Ja sam odgovorio: "Žao mi je, ali ja se ne sećam detalja razgovora sa Olujićem. Ali, ako je on upotrebio reč mučnina, ona mi se sada, retrospektivno, čini tačnom. Ja sam zaista dugo živeo u Beogradu, a zatim sam, kada sam se vratio na Kosovo, nastavio da održavam kontakte sa normalnim ljudima tamo. Ali, sada je došlo vreme da mi je postalo mučno sve što se tiče Beograda. Da sam po karakteru osvetoljubiv rekao bih da Beograd zaslužuje sudbinu Sodome i Gomore! Ali pošto nisam, u sebi kažem prekorno: ko je kriv onima koji do sada nisu napustili Beograd i Srbiju, tu lopovsku i zločinačku jazbinu! Kada se sve ovo desilo, kada su me neki drugovi zvali iz Beograda, ja sam se trudio da razgovaram normalno, ali nisam mogao odoleti predstavi kužnog grada, da oni, moji drugovi, žive tamo u tom, da prostite na izrazu, smradu, usred 'target orgija', hipokrizije tobožnje 'nevinosti', 'šta smo mi bogu skrivili' stava iz kojeg provejava najciničniji rasizam u odnosu prema Albancima, budući da oni, navodno, 'pojma nemaju šta se tamo na Kosovu dešava', da se 'ne osećaju krivim' niti ih se najmanje 'tiče' šta njihova država i režim čine na Kosovu. Ja se danas sramim Beograda i imam osećaj da više u njega neću kročiti dok ga se debelo ne dekontaminira. E pa, nisu se tek tako mogli desiti i Vukovar, i Sarajevo, i Srebrenica i, sada, Kosovo, a da 'slobodarski' i 'liberalni' Beograd kruga dvojke stalno spava mirne savesti. Ako ništa drugo, trebalo bi da se debelo stide, a ne da izigravaju »nevine žrtve NATO agresije«."

Nakon čitanja Arsenijevićevog rukopisa, ja sam osetio da ne mogu da napišem običan predgovor za njegov "ratni dnevnik". Ako uopšte nešto napišem, onda to treba da bude moja ispovest o Beogradu. "Ratni dnevnik" doživeo sam kao neku vrstu poslednjeg kamička u mozaiku sudbinskih isprepletonosti događaja, kojim se dovršavaju ne samo njihova "bekstva" u Meksiko, već i druga bekstva i azili, gde spadaju i moja bekstva iz Beograda, sve do one dimenzije koju sam u jednom drugom intervjuu, avgusta 1999, izrazio rekavši za Radio B2-92 da se "Kosovo svetlosnom brzinom udaljava od Srbije". Razume se, "udaljavanje svetlosnom brzinom" predstavlja samo metaforu jednog neminovnog istorijskog procesa etničkih i teritorijalnih fragmentacija, ali ja sam ipak i nakon tih raskidnih izjava osećao da ću se kad-tad morati suočiti sa pitanjem šta se zapravo dogodilo sa Beogradom i Srbijom, gde se jednom moglo relativno dobro i slobodno živeti, da smo onda na kraju poželeli da on bude zgromljen kao Sodoma i Gomora? Arsenijevićev dnevnik poslužio mi je kao podstrek za to preispitivanje vlastitih iskustava i iluzija.

(Nastaviće se)

prethodni sadržaj naredni