24. decembar 2000.
Srbija
je zalupila vrata budućnosti, moja zemlja, zemlja u koju sam toliko uložila
i od koje sam toliko očekivala otkazala je gostoprimstvo napretku,
Srbijo, Srbijo, koliko ćemo puta još da te preporađamo!? Kako da te lečimo
kad svoje lice stalno odvraćaš od nas, kad nas odbacuješ?
Napolju blješti večno Sunce, u Direkciji čemer i zaprepašćenost. Bora Ćosić se šalio pitajući ko ima srca da zaustavi progres, ispostavilo se da pitanje nije nimalo šaljivo, nimalo apsurdno, u ovoj zemlji progresu je rečeno istorijsko ne.
Odjednom mi u voljenom gradu postaje teskobno, drugovi, kažem, dajte da odemo peške na Miroč, da naberemo svako po rukovet lekovitog bilja, da skuvamo čaj i da ga cisternama "Jugopetrola" prevezemo i razdelimo poniženima i uvređenima. Neće niko. Nesreća omađijava isto kao i sreća – jesam li to negde pročitala ili je ovo moja misao? – svi govore samo o izborima, zaista, nema levičara kojeg nije pogodilo to kako si se ponela prema najboljim kćerima i sinovima, Srbijo, Srbijo!... Pojedini drugovi bi da ti uzvratimo ravnom merom, da i mi tebe napustimo i da se posvetimo boljitku proletarijata u svetu, a da tebe oslobodimo onda kad već sve druge zemlje budu komunističke. Pomoć radništvu i drugim ugnjetenim slojevima u svetu bila je oduvek u našim programskim dokumentima i u našim srcima, ali smo hteli da počnemo od tebe, Srbijo, želeli smo da tvojim primerom razbudimo energiju trudbenika na svim meridijanima i u svim časovnim zonama, ali si ti našu borbu na domaćem tlu suspendovala, pa ćemo se za pravdu i jednakost rasa, za dobrobit i ravnopravnost država i kultura boriti tamo gde smo dobrodošli, a ne ovde gde smo rođeni, gde smo napisali prve pismene sastave i gde smo ispratili prvu Štafetu. Sama si izabrala da tebe poslednju oslobodimo, iako smo hteli da ti budeš prva. Ali, tako nam možda i treba, sudbina nas je kaznila zato što smo ti dali prednosti, imala si protekciju, Srbijo, ali nisi umela da je ceniš, a mi ovim gorkim danima i gorkim noćima okajavamo greh što smo te povlastili nauštrb radnika u Laosu, na Martiniku, u Ilinoisu i drugde.
Znaj, i pored svega, da u našim srcima nema osvete, naša vrata u Đure Đakovića uvek će za tebe biti otvorena. Ako si se ti odrekla nas, mi se nećemo odreći tebe, naprotiv, sada kada su sluge kapitalizma preuzele vlast, bićemo ti još potrebniji nego kada su tobom vladali moj muž, a potom i naš kum.
decembar 2000.
Katolički vernici slave Božić, pobednici na takozvanim izborima seire, slave, šenluče, prosipaju šampanjac, kroz prozor gledam kako moj muž cepa drva. Kako me dira njegova nespretnost, boli me što njegove negovane ruke razbijaju cepanice, ali me i veseli to što su mu ruke i dalje snažne, pa neka ih, neka se ove zime bakću sa ogrevom (sreća te smo od "Srbijašuma" povoljno kupili četiri kubika drveta, ne bih podnela da poseče brezu pod našim prozorom, brezo moja nežna, žališ li za Sibirom koji tvoje lišće nije nikad ugledalo?), seko, sekirice, znaš li da je desnica koja te drži potpisala Dejtonski sporazum?.. Život je jedno čudo. Snage napretka doživele su težak poraz, mraz steže, hvata se prvi mrak, trebalo bi da sam tužna, ali nisam, vetar mi iz dubine dvorišta donosi voljeni glas: "Neka znade dušman kleti/Da će kod nas slo-omit vrat..."
U nekoliko navrata pokušala sam da od EPS-a izdejstvujem da i nas isključe. Sedeću uz lojanicu i vatru iz kamina, hoću da sa drugim građanima Srbije delim ovu pošast, jednu od mnogih koje će doneti nova vlast. Ako nisam bila privilegovana dok je moj muž bio predsednik, neću da budem ni sada... Nađem broj Distribucije, zauzeto pa zauzeto, napokon se odazove muški glas, predstavim se i kažem da bih da nas isključe bar na dvadeset sati, isključenja su, kaže, planska, niko ne može ni da ih izbegne, ni da ih poruči, zamolim da razgovaram sa šefom smene, na to dežurni pade u čistu dosovsku jarost: da li mi je jasno da ja više ne komandujem, dosta je bilo našeg, misli na mog muža, mene, i na našu decu, sad kad zna da želim isključenje, sad tek nećemo biti isključeni ni na jedan minut, to mi on garantuje!
Sedela sam pola sata zgromljena saznanjem da i kod nas ima ljudi sličnih Zlom čoveku iz Budve, onda sam rekla, stojte suze, sama ću isključiti jedan po jedan električni uređaj, neće u ovoj kući nijedna siljalica ni da zaškilji, a kamo li izdajnička grejalica!...
Jedino ću pre toga da na videu još jednom odgledam intervju mog supruga sa gospodinom Vujovićem. Ovaj izuzetni dokumenat gledala sam sigurno dvadeset puta i još u njemu nalazim nova značenja i nove pouke, iako za mene kao sociologa i kao suprugu tu ne bi trebalo da bude ničeg iznenađujućeg. "Intervju pod palmom" govori mnogo više nego sedamdeset dnevnika koje na RTS-u uređuje sportski komentator... Taj samo što ne lizne Koštunici ruku kad ovaj onako populistički navrati u studio!
Ah, kako brzo protiče vreme kad se gleda nešto lepo! Kamera još jednom zumira hemijsku olovku gospodina Vujovića, raduje me što će tu olovku odsad gledati i oni koji ne hvataju "Palmu", gospodin Vujović propovedaće i sa skupštinske govornice; ranije je umeo da me iritira svojim naglašenim zemunstvom i svojim popovskim prozelitstvom, ali sad je i on drugi čovek, ubeđena sam da je iz intervjua izašao oplemenjen – za Vujovića je susret sa mojim mužem kao za dosovce boravak u Hilandaru...
Eto. Ugasila sam video rikorder, gasim poslednju sijalicu.
Kuća utonu u tišinu i mrak, ovako mora da je na Dedinju bilo zimi u vreme pre elektrike, čulo se samo kako gaču ptice-neselice dok neumorni vetar cvili u promrzlom granju... Izlazim iz kuće da pogledam strujni sat, da mi nije koji uređaj ostao uključen, pomrčinu razbija glas komandira straže: "Stoj, ko ide!?" – "Ja stojim!" – "Lozinka!" – "Zjuganov" – "Prolazi", idem ka dnu dvorišta, nazirem voljenu siluetu kako se povija pod naramkom granja: "Šta je, Baco, isekli nam struju?" Zadovoljan što je obezbedio ogrev za celu noć, ovo i ne pita sa gorčinom. Razmišljam o višeznačnosti ove njegove rečenice: on ne misli ni na restrikcije, ne pada mu na pamet to da sam ja sama rešila da sa ostalim građanima podelim nedaću, on misli da nismo platili račun. Knedla mi zastade u grlu. To su momenti kad mi je žao što nismo imali nikakvog smisla za materijalne vrednosti i što ništa nismo stekli.
decembar 2000.
Budi nas telefon, Milanče pita da li se ljutimo što će morati da predloži Đinđića za premijera, kakva ljutnja, mi se radujemo, deca i ja se radujemo što je mom mužu istekao mandat, što on nije dočekao tako nešto, a Milanče neka učini ono što mora da učini, Srbija će dobiti šta je zaslužila, na sims sleće vrabac, ovaj nestaško kao da je osetio moju dobrotu, dolazi otkako smo se ovde uselili, ima doduše i fajde od mene, nađe kad prezle kad mrve, evo poštara, "Pozdrav sa Kube", lepa razglednica, gde da potpišem za paket, eto, topla reč i kvalitetne cigare, to je ono što nam pomaže da pregrmimo poslednje dane ove naopake godine.
Ime i adresa poznati redakciji
